MIŠA BRKIĆ: Cena Dačićevog populizma – kuku nama

09 Jul 2012

Dačićeva „briga za građane“ mnogo će da nas košta. Građani Srbije imaju sve razloge da strahuju od ambicije budućeg premijera da se meša i vodi poslovnu politiku javnih preduzeća

Teško nama ako Dačić bude premijer.

Cenu njegove demagogije plaćaće svi građani Srbije.

A da uvek može da bude veći populista nego što smo mislili, Dačić je još jednom demonstrirao pre neki dan kad je zapretio direktorima javnih preduzeća da će ih sve oterati iz fotelja ako nastave da najavljuju poskupljenja svojih usluga ili proizvoda. Na udaru budućeg premijera našli su se najpre direktor EPS-a Dragomir Marković, koji već danima priča da struja u Srbiji (naravno, ne odjednom) mora da poskupi 80 odsto, ali i direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, inače Dačićev partijski kolega, koji se još ne izjašnjava o procentu, ali traži poskupljenje gasa.

U prepoznatljivom (miloševićevskom) stilu branitelja naroda, Dačić je poručio da neće imati „milosti ni prema kome ko ne radi u interesu građana bez obzira kojoj stranci pripada“. Da bi pojačao demagoški utisak, kandidat za premijera odlučio je da direktno komunicira s narodom: „Obraćam se građanima. Budite sigurni da ću raditi u vašem interesu, a ne u interesu birokratije i direktora javnih preduzeća. Upozoravam sve direktore javnih preduzeća da ne daju neodgovorne izjave o poskupljenjima. Budu li se tako ponašali, svako od njih će biti smenjen odmah po izboru nove vlade, neće biti milosti prema onima koji ne rade u interesu građana“. Pošto se već uživeo u premijersku funkciju, Dačić je umirio narod objašnjenjem da direktori javnih preduzeća ne odlučuju o poskupljenjima u Srbiji i da njega jedino interesuje socijalna jednakost građana, a da je to i stav svih stranaka koji učestvuju u razgovorima o formiranju nove vlade.

Može li Ivica Dačić kad postane premijer da ignoriše ekonomsku logiku – da spreči da struja i gas poskupe?

Može. To nije nikakav problem. Dovoljna je samo pretnja Vlade ili premijera smenjivanjem direktora javnih preduzeća i – gotovo. Uostalom, zar Dačićev mentor Slobodan Milošević to nije „uspešno“ demonstrirao 90-ih godina – struja i gas su bili jeftini, ali ih nije bilo. Zbog toga su građani često živeli u bukvalnom mraku i cvokotali od zime. Od tog udara se Elektroprivreda Srbije oporavila tek posle pada Miloševića, kada je Evropska unija s pola milijarde evra donacija pomogla revitalizaciju srpskog energetskog sistema.

Poskupljenja gasa i električne energije u Srbiji su neminovna. Slični zahtevi proizvođača čuju se ovih dana i iz Hrvatske i iz Crne Gore. Srbijagas i Elektroprivreda Srbije (EPS) potvrdili su da spremaju zvanične zahteve za poskupljenje energenata koje će morati da rešava nova Vlada.

Srbijagas prodaje ovaj energent potrošačima u Srbiji za cenu koja je 30 odsto niža od cene po kojoj nabavlja gas. I pored tako jeftinog energenta, potrošači (uglavnom gradske toplane) duguju Srbijagasu oko 70 milijardi dinara (600 miliona evra). Bajatović je, i pre nego što je Dačić izabran za premijera, bacio rukavicu svom partijskom šefu: „Ovakvom socijalnom politikom nikome se ozbiljno ne pomaže, a to mnogo košta državu i to treba promeniti“. Zato gradske toplane koje koriste gas najavljuju povećanje cena daljinskog grejanja od 10 do 30 odsto.

Bajatović dobro zna šta priča, jer je kao direktor Srbijagasa u protekle četiri godine na primeru gasa video svu pogubnost populizma koji državu košta – 530 miliona evra. Toliko je država Srbija do sada izdala garancija Srbijagasu, kad je ta firma uzimala od banaka kredite da bi od Rusa kupila gas. Pošto Srbijagas nema para da otplaćuje te zajmove, to će morati da uradi država Srbija. Tako će kredite za kupovinu gasa morati da otplaćuju svi građani Srbije, mada među njima ima mnogo više onih koji taj gas nisu koristili.

Sluteći na osnovu Dačićevih pretnji, ništa se neće promeniti ni ubuduće – Srbijagas će uzimati kredite da kupi skup gas, a država će to garantovati i zatim prodavati jeftino gradskim toplanama, da bi Dačić „zaštitio“ građane koji se greju na gas. Na kraju će Dačićev populizam platiti svi građani Srbije. Tako na primeru gasa izgleda Dačićeva vizija „socijalne jednakosti građana“ i politički rad „u interesu građana“.

Obratite pažnju šta je Bajatović u jednom ranijem intervjuu odgovorio na pitanje kakve su šanse da se dobro upravlja takvom kompanijom kao što je Srbijagas: „Nikakve, Srbijagas je unapred osuđen da napravi loš rezultat. Razlog je vođenje socijalne politike preko cene gasa. Vlada Srbije kao naš osnivač ima pravo da donese takvu odluku, to je politička a ne komercijalna odluka.“

Zbog ovakvog gazdovanja jednim javnim preduzećem, Srbija je početkom ove godine bila u teškoj svađi sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji je od Vlade tražio da iz budžeta izbaci 260 miliona evra garancija za kredite koje je Srbijagas planirao da uzme (od čega je 200 miliona evra bilo namenjeno za održavanje tekuće likvidnosti). Naravno da Vlada nije prihvatila sugestiju MMF-a, jer da jeste – Srbijagas bi bankrotirao.

Slično je i sa strujom. Dugovi građana i privrede za struju dostigla su 90 milijardi dinara (biće skoro milijardu evra) i Elektroprivreda Srbije već dvadeset godina nije izgradila nijednu novu elektranu, baš zato što je cena struje bila niska. Takva cena odbijala je i potencijalne strane investitore, iako EPS ima planove da gradi nove elektrane vredne devet milijardi evra. Jednostavno, niko nije lud da dođe u Srbiju i gradi novu fabriku struje, a da mu država određuje socijalnu cenu po kojoj će da prodaje električnu energiju svim potrošačima. Zbog toga je direktor EPS-a najavio da će se od 1. oktobra primenjivati nova metodologija, prema kojoj će Regulatorna agencija za energetiku uraditi kalkulacije za nove cene električne energije. A iz te Agencije poručuju da je analiza cena veliki posao i da čekaju zvanični zahtev za poskupljenje od Srbijagasa i EPS-a.

U neformalnim razgovorima, top menadžeri EPS-a tvrde da država mora odmah da shvati da cena struje nije socijalna kategorija i da mora da definiše socijalnu kategoriju za potrošnju. To znači da samo siromašni građani dobiju beneficiranu cenu struje, a da svi ostali građani i privreda treba da plaćaju tržišnu cenu struje. „EPS nikada nije uspeo da ubedi državu u neophodnost povećanja cene struje, uvek je išao linijom manjeg otpora i trudio se da bude kooperativan u izbegavanju nepopularnih odluka. Kad je trebalo da cena poskupi, na primer 15 odsto, EPS se zadovoljavao sa tri-četiri odsto.“

Jedan od tih menadžera decidirano tvrdi: „Mi smo i dalje sa cenom struje dramatično najjeftiniji u Evropi. Sada jedno poskupljenje struje ne znači ništa.“

Politika davanja državnih garancija javnim preduzećima ne bi bila nikakav izum Dačićeve vlade, to je radila i prethodna Vlada – čuvala je kobajagi socijalni mir tako što je uzimala od svih građana da bi „zaštitila“ siromašne slojeve.

Početkom ove godine (u vreme parlamentarne rasprave o državnim garancijama na zajmove Galenike, JAT-a i EPS-a), Ministarstvo finansija objavilo je podatak da svako drugo preduzeće za čije dugove garantuje država ne izmiruje svoje obaveze, već to rade poreski obveznici. Suma koja je u februaru ove godine pala na teret građana nije bila mala – 105 milijardi dinara (oko milijardu evra), što je tri odsto državnog duga. A ukupne garancije države za kredite koje su uzela javna preduzeća veće su od 210 milijardi dinara (što je oko šest odsto ukupnog državnog zaduživanja). Uz već spomenutih 530 miliona evra garancija za zajmove Srbijagasa, država je „zalegla“ i za nešto više od 400 miliona evra zajmova EPS-a, zatim 1,1 milijardu evra Puteva Srbije, pa pola milijarde evra zajmova Železnica Srbije i pedesetak miliona evra kredita JAT-a.

Kao što se može videti, Dačićeva „briga za građane“ mnogo će da nas košta. Građani Srbije imaju sve razloge da strahuju od ambicije budućeg premijera da se meša i vodi poslovnu politiku javnih preduzeća.

Ko ne veruje koliko će to skupo da nas košta, može da se uveri na primeru farmaceutske kompanije Galenika.

Zemunska fabrika lekova, prema koalicionom sporazumu pri formiranju prethodne Vlade, pripala je Socijalističkoj partiji Srbije, kojoj je trebalo samo dve godine da upropasti Galeniku. Na kraju 2010. godine Galenika je sa direktorom kojeg je postavila SPS napravila gubitak od 14 miliona evra. Ali to nije sve – u 2011. godini kadrovi SPS-a napravili su Galenici novi gubitak od 120 miliona evra.

Neka se pripreme EPS, Srbijagas, Železnice, JAT… Sve će to platiti građani Srbije.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!