MIROSLAV VASIN: Zapad podržava lopove ideja DS

16 Aug 2017

Iz iskustva ću reći da su mi stotinu puta draži današnji susreti sa članovima DS, iako ih ima deset puta manje nego nekada, jer znam da stojim pred časnim ljudima, a ne pred onima koji su tu bili samo iz lične koristi

Ako se za nešto može reći da je kancer političkog života Srbije koji razara sistem vrednosti i odlučujuće doprinosi mišljenju da je politika prljava rabota, onda je to političko kameleonstvo i političko preletaštvo.

Političko kameleonstvo, koje se može definisati kao iznenadna promena političke ideologije u skladu sa trenutnom situacijom i ličnim interesom, dok se pod političkim preletaštvom smatra promena političke partije i pristupanje onoj političkoj opciji koja je trenutno na vlasti.

Političko kameleonstvo i preletaštvo su specijalitet našeg podneblja. U demokratskim zemljama ovo je nepoznat pojam jer demokratija podrazumeva poštovanje volje naroda koji ti je legitimitet dao na izborima, podržavajući program i ideologiju koju si promovisao. Sećam se, pre nekoliko godina, u vreme kada SNS nije birao sredstva da preuzme vlast u Vojvodini, kao predsednik Pokrajinskog odbora DS, bio sam u prilici da razgovaram sa potpredsednicom jedne značajne socijaldemokratske partije iz jedne od zemalja EU.

Više od sat vremena sam pokušavao da joj objasnim pojam političkog preletaštva, govoreći o poslanicima koji su tada, za vreme mandata, prelazili iz DS u SNS, ali, jednostavno, njen mozak, njena svest, nisu mogli da shvate ovakva ponašanja i moj pokušaj da joj to objasnim se završio njenim komentarom : “Kod nas ni njihovi potomci ne bi mogli da se bave politikom, ta porodica bi bila osramoćena zauvek.”

A kako je kod nas? U Srbiji postoji nekoliko stotina hiljada ljudi kojima je političko preletaštvo postalo zanimanje. Danas su svi u SNS, ranije su bili u DS, G17, DSS…

I ti ljudi, kojima nije bitan sopstveni lik u ogledalu, nisu dostojni obraćanja pažnje, ali ostaje večito pitanje koji je interes stranaka da u svoje redove primaju one za koje znaju da dolaze samo iz interesa? Iz iskustva ću reći da su mi stotinu puta draži današnji susreti sa članovima DS, iako ih ima deset puta manje nego nekada, jer znam da stojim pred časnim ljudima a ne pred onima koji su tu bili samo iz lične koristi.

Ipak, postoji nešto što je još gore i opasnije od samog kameleonstva i preletaštva. To je njihovo pravdanje. Pre nekoliko dana objavljen je intervju sa jednim visokim zapadnim diplomatom koji je iskazao poštovanje prema Vučiću jer je on “realan političar “, pravdajući na taj način njegov politički salto mortale, nezabeležen u novijoj političkoj istoriji.

Ovakav stav, i to ne samo ovog diplomate, otvara nekoliko veoma bolnih pitanja, a koje se tiču njihovog morala. Pravdanje političkog kameleonstva prihvatanjem političke realnosti predstavlja najstrašnije omalovažavanje svih onih poštenih ljudi koji ne menjaju ideologiju češće nego cipele, ne prodaju veru za večeru i ostaju verni svojoj savesti.

Uvek sam cenio političkog neistomišljenika više nego “trenutnog političkog istomišljenika”.

Bez odgovora ostaje pitanje kako je moguće proglašavati nekoga političkim realistom i proglašavati ga evropejcem, uz svest da je on celu svoju političku karijeru i imidž gradio na rigidnom antievropejstvu? Da i je moralno dopustivo, zbog trenutnog političkog interesa, opraštati izjave i ponašanja koja su neoprostiva i koja zahtevaju pokajanje do kraja života u nekom od manastira? Da li je pošteniji onaj radikal koji je uvek bio protiv EU ili naprednjak koji je sada, tobože za EU, a u duši je mrzi isto kao i ranije?

Degutantno je što zapadni zvaničnici svoju naklonost Vučiću upravo pravdaju nekakvom političkom realnošću, samim tim duboko vređajući nas koji smo evropsku ideju preferirali ceo život. Podržavaju lopove naših ideja. Njihovo licemerstvo po ovom pitanju ostavlja teške posledice po naše društvo i deluje deprimirajuće prema svim pojedincima i institucijama koje pokušavaju da ga demokratski unaprede. Odricanje od onih koji su oduvek bili za EU i podržavanje lažnih evropejaca predstavlja snažnu poruku mladim naraštajima da je licemerstvo isplativije od doslednosti.

Postavlja se još jedno pitanje: da li ovakvo ponašanje zapadnih zvaničnika znači da je, kroz istoriju, svako onaj ko je promenio veru, svaki dezerter, svaki izdajnik, u suštini bio samo politički realan. Da li su Kvisling i Peten samo prihvatili realnost da je Nemačka, u tom momentu, bila najjača sila? Da li je i Vuk Branković bio samo realan kada je pobegao?

Autor je predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke za Vojvodinu

(Danas)

Podelite ovu stranicu!