MIROSLAV VASIN: Bahatost SNS na lokalnim izborima

07 Nov 2015

Zašto su događaji u Kovačici toliko dramatični da će reakcija na njih veoma značajno uticati na demokratsku budućnost našeg društva?

Događaji u Kovačici su, na neki način, prelomni za dalji tok demokratije u Srbiji iz najmanje dva razloga: prvo, zbog toga što je pređen Rubikon i više se ovakvi skandalozni slučajevi i ne skrivaju i dešavaju pred kamerama, dok lokalni šef naprednjaka, uz ciničan osmeh, smatra to sasvim normalnim. Ranije je, istina nespretno, bar pokušavano da se ovakvi događaji sakriju od javnosti. Drugo, veoma je zabrinjavajuća veoma mlaka reakcija javnosti i demokratskih institucija koje, poput noja, zavlače glavu u pesak i prave se da ništa ne primećuju.

Očigledna su nastojanja da polako padnu u zaborav činjenice o načinu preuzimanja lokalne vlasti u Kovačici, a koji već postaje uobičajen u Srbiji, posebno u Vojvodini, a podrazumeva kidisanje na odbornički glas uz upotrebu sile, pretnji i pritisaka. U nastojanju da kompenzuje evidentan politički neuspeh u Vojvodini, gde nisu uspeli da sruše Pokrajinsku vladu uprkos brojnim pokušajima svake vrste, SNS je, menjajući izbornu volju građana, uspeo da preuzme, ili “prekomponuje” vlast u mnogim vojvođanskim opštinama.

Metodi koji su to pratili su u početku izazivali zgražavanje i osudu demokratske javnosti, a danas se sa zabrinutošću može konstatovati da saznanja o pretnjama, ucenama i obećanjima koja prate ovakva preuzimanja vlasti više nisu novost, ili su vest čiji je vek trajanja ograničen na nekoliko sati boravka na sajtovima. Ravnodušnost na ovakve pojave je opasnija čak i od podrške onih kojima je demokratija nerazumljiv pojam.

Uz svu neshvatljivu anemičnost prema ovakvim događajima i odsustvo bilo kakve solidarnosti sa odbornicima koji su u svojim opštinama, selima i sopstvenim domovima izloženi svim vrstama pritisaka i poniženja, ono što se desilo u Kovačici predstavlja onu prelomnu tačku posle koje će se videti da li će ovo društvo potpuno potonuti u glib političkog nemorala i siledžijstva ili će, pak, naći snagu da se tome suprotstavi. Zašto su događaji u Kovačici toliko dramatični da će reakcija na njih veoma značajno uticati na demokratsku budućnost našeg društva? Odgovor je jasan svakome ko je u štampanim i elektronskim medijima bio u prilici da vidi “tajno glasanje na javni način”, gde je svaki odbornik SNS, kao i oni koji su ih podržali, morao da pre ubacivanja glasačkog listica u kutiju javno pokaže lokalnom šefu SNS koga je zaokružio, ili da glasa na njegovom kolenu.

Da li može biti opasnije poruke od činjenica da se na ovaj način ismeva demokratski princip tajnog glasanja i da li može biti žalosnijeg prizora od izraza lica koji su naterani da pokazuju glasačke listiće i to posle svih poniženja koje su doživeli u danima pred održavanje skupštine?

Na ovako skandaloznu pojavu nije bilo reakcije ni zaštitnika građana, ni udruženja novinara, ni nevladinog sektora niti istaknutih pojedinaca. Posebna priča su organi pravosuđa i policija kojima ne pada na pamet da reaguju na zloupotrebu instituta tajnog glasanja kao jednog od demokratskih postulata.

Treće, ostaje dilema zašto se predsednik SNS, Aleksandar Vučić, u nekom od mnogobrojnih obraćanja građanima, nije osvrnuo na bahatost koji su njegovi funkcioneri demonstrirali u Kovačici? Da li njegovo ćutanje znači da on to odobrava i podržava ovakvo ponašanje? Da li ga je i za to” baš briga”, što je njegov omiljeni odgovor na pitanja koje ne želi da komentariše? Kako je moguće da se, sa jedne strane zaklinje u evropske vrednosti, a s druge strane ćuteći posmatra “tajno glasanje na javni način” i da li bi se tako ponašao i da nisu u pitanju funkcioneri njegove stranke?

Ignorisanje činjenice da su lokalni izbori u Srbiji praćeni fizičkim obračunima, kupovinom glasova, tamnim džipovima i nabildovanim “posmatračima” u crnim majicama postaje zabrinjavajuća pojava, a pravdanje strahom od suočavanja sa istinom predstavlja najopasniju hipokriziju i kapitulaciju pred političkim i fizičkim nasiljem. Sada, kada je, ponavljam, pređen Rubikon, i kada se i tajno glasanje, kao osnovno demokratsko pravo, izvrgava ruglu, postavlja se pitanje da li ćemo na sledećim parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima morati kontrolorima SNS da pokazujemo glasački listić pre nego ga ubacimo u kutiju.

Srbija danas sve više počinje da podseća na neke evropske zemlje u tridesetim godinama prošlog veka. Naravno da ovakva konstatacija ljuti pripadnike stranaka koje su na vlasti, ali činjenice su nepobitne. Srbijom danas vlada jedan čovek, opozicija (DS) se nemilosrdno progoni, kriminalizuje i satanizuje, većina medija su pod kontrolom SNS, govor mržnje je postao svakodnevni način izražavanja, a prizori krvavih glasa na lokalnim izborima su postali prizor koji se podrazumeva. Enormna doza političke netrpeljivosti prema opoziciji polako gubi svaku kontrolu i, korak po korak, pretvara se u verbalno i fizičko nasilje. Šta će biti sledeći korak možemo, ili ne možemo, ni da pretpostavimo. Ako je istorija učiteljica života, lako ćemo dobiti odgovor na pitanje šta sledi posle govora mržnje i nasilja. Sledi kancer demokratije, a ta vrsta bolesti neminovno dovodi do smrti svih civilizacijskih tekovina koje jedno društvo kvalifikuju kao vrednosno razvijeno.

Kovačica je sintagma, odgovor na pitanje da li ćemo “javno prećutati” istinu da su ljudi prisiljavani da na tajnom glasanju pokazuju koga su zaokružili, rasvetliće i mnoge druge nedoumice i konačno nam jasno reći ima li naše društvo snagu da se suprotstavi ovakvim pojavama, ili ćemo se konačno predati i potpuno prepustiti sistemu vrednosti koje diktiraju rijaliti emisije i postati potpuno tabloizovano društvo. Ukoliko događaje u Kovačici budemo posmatrali kao provincijski slučaj, kao što smo posmatrali prekomponovanje vlasti u Beočinu, Irigu, Temerinu ili lokalne izbore u Mionici, Srbobranu i Odžacima, onda će vrlo brzo ti izolovani događaji prerasti u opšte pravilo. Taj proces teče.

Ako u našoj parlamentarnoj praksi postane uobičajeno “tajno glasanje na javni način” i ukoliko “kovačički model” bude prihvaćen bez otpora, ohrabrićemo sve one snage koje smatraju da je Srbija zemlja u kojoj je sve dozvoljeno.

Svako se zlo lako savladava u početku, citiraćemo Cicerona. Da li smo mi tu šansu već propustili i da li se duh političkog nemorala koji smo pustili iz boce može tamo i vratiti, pokazaće vreme, ali poverujmo Ivi Andriću i njegovoj tvrdnji da dok god ima mraka, ima i svanuća. Zato je odgovor na pitanje da li će se u Kovačici iskovati okovi ili žezlo demokratije od suštinskog značaja. Za budućnost svih nas.

*Autor je predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke

(Danas)

Podelite ovu stranicu!