MIROSLAV ILIĆ: Svet spojenih sudova

08 Oct 2011

Nema izolovanih društvenih sistema. Nije ih nikada ni bilo, bez obzira na postojanje npr. nekada blokovske podele sveta, Berlinskog zida, ili još pre njega - Kineskog zida. Živimo svet spojenih društvenih sudova

Poštovani mladi prijatelji!

Želim da Vam se predstavim kao neko ko svakodnevno ulazi u operacionu salu, stupajući na mesto pored operacionog stola, tamo gde se sreću dva velika sveta: svet biologije čoveka, onda kada ta biologija krene ka bolesti i svet visoke medicinske tehnologije, modernih lekova, visoko specijalizovanih znanja, u kontinuiranoj humanoj nameri da se pobedi bolest. Ova pozicija je, naravno, kontroverzna: što se znanje o bolestima više produbljuje, što više tehnologija napreduje, sve je više jasno da smo svi, kao živa bića, suočeni sa neumitnim gubitkom života. Međutim, kada bismo na taj način posmatrali ishod svake biološke jedinke, bili bismo stavljeni u jednu nemoćnu, metafizičku poziciju, poziciju blisku religijskoj postavci sveta, koja bi se mogla formulisati, pre svega nečinjenjem. Poučeni ukupnom istorijom ljudskog roda, medicine, ali i poznih religijskih stavova, sve tamo od primitivne ljudske zajednice, u kojoj je plemenski vrač isceljivao onako kako je znao i umeo, ili bar to pokušao, pa sve do danas, svakodnevno vidimo koliko sam proces lečenja znači svakom čoveku, a tek ozdravljenje posle bolesti, još mnogo više. Jedan dan života, jedan sekund olakšanja, jedno zrnce svetla u zenicama, vredno je svih tih ukupnih napora. I to ne samo pacijentu, ili njegovom lekaru, nego onima koji to lečenje sa njima dele, društvu. Moj svet je, dakle, svet uporne borbe protiv bolesti, smrti i istovremeno svet nade, ozdravljenja, dužnosti služenja životu.

Želim da Vama danas prenesem tu nadu, osećaj da nije sve izgubljeno, da se vredi boriti za ozdravljenje društva. O bolestima današnjih društava ja vam neću govoriti, jer ima mnogo kompetentnijih osoba za to. Za našu potrebu, rekao bih samo toliko, da nema izolovanih društvenih sistema. Nije ih nikada ni bilo, bez obzira na postojanje npr. nekada blokovske podele sveta, Berlinskog zida, ili još pre njega – Kineskog zida. Ni danas, kada filozofi ukazuju na nove, nevidiljive zidove, u samo jednoj ulici nekih gradova, živimo svet spojenih društvenih sudova, ma koliko oni daleko bili, ili koliko veliki bili. Ono što se događa na jednom mestu, odmah ili koliko sutra uticaće na sve nas, na Vas, na mene.

Zato borba za ozdravljenje društva (i društava) ne pripada nikome više, nego Vama. Sada i ovde. Kvalifikuje Vas mladost. Jer mladost je (kao uostalom i starost) – egalitarna. Uravnopravljujuća. Ujednačavajuća. Ne samo što pripadate istoj „generaciji“, recimo „tranzicionoj“, „evropskoj“ ili „generaciji buđenja arapskog proleća“, odnosno zato što slušate istu muziku, gledate iste spotove na „you tube“, nego pre svega zato što na obzorju mladog života postavljate ista pitanja, što se krećete istim ulicama, što odlazite na iste reke i mora, što ste biološki upućeni jedni na druge, bez obzira na boju kože, religiozna i moralna iskustva, bez obzira što govorite različitim jezicima, jer Vas vrebaju iste opasnosti, nasilja, prevare, jer još nije došlo do kapitalizovanja nečijih intelektualnih, porodičnih, finansijskih i socioloških prednosti. Svega onoga što će Vas jednog dana nepovratno razdvojiti. Ili neće. Ako ne uspemo da postignemo i drugi ideal modernih društava: bratstvo.

Gledajući nedavno, jednu ogromnu plažu u Španiji, tu na obali Mediteranskog mora, na mestu osvita civilizacije, filozofije i demokratije, jedno zadivljujuće egalitarno bratstvo, bratstvo mladih ljudi iz cele Evrope, skoro celog sveta, pogledom sam tražio da prepoznam: buduće radnike na građevini, kuvare, advokate, bankare, gubitnike tranzicije, ili gubitnike života i – nisam ih video. Nisam uspeo ničim da ih detektujem. Video sam samo mlade, lepe i manje lepe, nasmejane ljude, koji ležeći na istom pesku, sunčajući se pod istim Suncem, pod istim istanjenim ozonskim omotačem, čitaju knjige, telefoniraju, odrastaju, primičući se mom svetu odraslosti, umornosti, koji će želeti da ih razdvoji po mnogo osnova. Ta mladalačka, biološka egalitarnost, jeste i vrisak za društvenom egalitarnosti. Zato se i dogodio Istočni London, Kairo i Wall Street koliko juče. A društvena egalitarnost podrazumeva, pre svega, da svako nađe svoje mesto, da svako pronađe svoju šansu, da bude prepoznat, da se uvaži. Da podeli, da se požali, da se raduje uspehu drugog, da usvoji nešto i nečije drugo, da primeni isto ili različito rešenje, da ga usavrši, da se usavrši, da se obavesti šta radi njegov egalitarni, generacijski „brat“ u Litvaniji, Kečkemetu, Podmoskovlju, Solunu ili Barseloni. Zbog toga mi se čini da je potrebno uspostaviti prvo – komunikaciju. Evropsku, ili bolje rečeno transevropsku komunikaciju (kako Vam zvuči – TRANSEUCOMM?). Naravno, kroz kreativno mišljenje, kroz kreativno delovanje. Zamišljam te godišnje skupove mladih i to ne u velikim, zlatom optočenim gradovima, nego onim tihim, jedva poznatim neturističkim sredinama, koje su van oficijelnih ponuda, zaboravljenih od svevidećeg oka „centara“ moći, a u kojima mladi ljudi takođe imaju nadu. Teme druženja i komunikacije: stvaralaštvo mladih u umetnosti (pozorište, film, slikarstvo, grafički dizajn), filozofija, govorništvo, zanatstvo, političko kritičko mišljenje, rečju festivali osobenog i kreativnog života mladih ljudi, festivali manifestacija onog trećeg ideala: slobode.

Ja ne znam kako radi evropski parlament mladih, kako odvaja sredstva za pojedine projekte, još manje znam kako se postaje njegov član, na kojim to izborima. Međutim, ono što znam je sledeće: za mene ste svi Vi, 96 miliona u Evropskoj uniji i još toliko van nje, dakle, za mene ste svi Vi već izabrani, jer ste se jednostavno – rodili, jer ste se morali roditi, jer ste se izborili za Vaše rođenje, zajedno sa Vašim biološkim i nebiološkim roditeljima, jer ste posebni, jedinstveni, jer imate u sebi i svojoj genskoj strukturi, posebno u Vašim sivim ćelijma najveći potencijal na planeti, pa zbog toga i verujem da ćete naći odgovor i odgovore na ona pitanja koja postavite, na ona pitanja koja su već od nas postavljena a ne odgovorena. Ako ni zbog čega drugog, ne zbog Vas i neke nepredvidljive budućnosti, nego sasvim sebično, zbog nas, ne tako mladih, koji ćemo Vam predati koliko sutra ceo svet, države, mora i oblake, dane i noći, pravila i zakone, da bi nas Vi jedini možda – spasili. Što pre.

Hvala.

Prof. dr Miroslav Ilić
Udruženje „Novi NS“
Centar za liberalne studije Vojvodine

(Govor na konferenciji „Politika otvorenih vrata – otvorena vrata omladinskog evroatlantskog foruma“ u Novom sadu 7. oktobra 2011.)

Podelite ovu stranicu!