Miroslav Ilić: Švajcarska na istoku

25 Dec 2011

„Švajcarska na istoku“ ostaje zaveštanje i najbolji mogući model rešavanja kompleksnog sastava i rešenje etničkog i kulturološkog pitanja u Vojvodini, koju je jedan pesnik nedavno nazvao „ujedinjene nacije u malom“

„Magayrorszag vagy lesz egy keleti Svajcz, nagy nem lesz“ (Mihailo Polit Desan?i?, 2.07.1874.)

Danas, kada se, nakon tolikih neuspelih ustava i besprimerne tridesetogodišnje centralizacije Srbije (i u njoj Vojvodine), ponovo definiše moderna država Srba i drugih naroda koji sa njima žive, postoji potreba da se pojam „Švajcarske na istoku“, o kome nema referenci na internet pretraživa?ima,  sagleda i ponudi kao uputstvo za promišljanje naše otužne politi?ke savremenosti. ?esto se u obi?nom razgovoru, navode?i primere razvijenih demokratija, primeti skepsa kada se pomene mogu?nost poboljšanja života ljudi u tranzicionim zemljama. To se odnosi i na Srbiju, ali i na daleko razvijeniju, susednu Ma?arsku. Zar su Srbi i Ma?ari gori od drugih evropskih i vanevropskih naroda? Ne. Ljudi su sli?ni, isti. Dobri, pošteni ili kvarljivi, pohlepni. Od drevne demokratske Atine do današnje, bankrotirane. Od Beograda do Budimpešte, pa sve do Ciriha i Berna. Ali, ?esto zaboravljamo da se politi?ki sistemi u kojima ljudi žive, jednom nekako uspostavljeni kroz ratove i borbu za slobodu od „o?eva nacije“, revolucionarnih konvenata, ili plemstva što se tek brani od svemo?i suverena, razvijaju i postepeno oblikuju neke druga?ije ljude, porodice, ekonomske odnose, proizvodnju, poljoprivredu, a na posleku ti politi?ki sistemi stvaraju i neku druga?iju budu?nost.  Snaga za promenu politi?kog sistema oduvek je ležala u ugroženima i njihovoj iznenada od i u istoriji prona?enoj eliti, koja je usvajala tražene principe (prava i pravde) i ugra?ivala ih u konstituciju. U drugoj polovini dvadesetog veka, za našeg života, bili smo svedoci promene velikih politi?kih sistema i njihovih ljudi. U ujedinjenoj Nema?koj nakon pada Berlinskog zida, u reformisanoj Kini, koja postaje ekonomski i socijalni gigant pod nominalno jednopartijskim sistemom, u slovenskoj Rusiji, planetarno bogatoj i tradicionalno „carskoj“ i „predsedni?koj“… Sasvim je izvesno da, zahvaljuju?i promeni politi?kog sistema, danas sre?emo neke nove Nemce, Kineze, Ruse, Indijce. Nijedan narod ne treba posmatrati metafizi?ki, u nepromenljivim obi?ajnim, religioznim, nacionalnim, nacionalisti?kim, panonskim, rubnoevropskim i ko zna kakvim stereotipovima, nego pre sa dubokum ube?enjem da promena i uspostavljanje progresivnog politi?kog sistema nužno vodi takvoj promeni ljudi, njihovih navika, potreba, ponašanja i uverenja. ?ak i Srba i Ma?ara. Kao i Švajcaraca, na primer.

„Švajcarska na istoku“ politi?ki je pojam, vezan za poznatu re?enicu velikog evropskog, austro-ugarskog, vojvo?anskog, novosadskog, a srpskog politi?ara devetanaestog veka Mihaila Polita Desan?i?a: „Moje je najdublje uverenje, da Ugarska vremenom – i ovo naglašavam, ne velim odmah – mora postati ili isto?na Švajcarska, ili  je ne?e biti“. Duboko razumevaju?i višedecenijski, možda i dvovekovni jaz izme?u Ma?ara i drugih nema?arskih naroda, kao ustavno nerešenu jedna?inu politi?kog sistema Ugarske, što ?e na kraju i dovesti do raspada Austrougarske, a Ma?are ostaviti bez skoro polovine saplemenika na po?etku dvadesetog veka, ova Politova re?enica, onda kada je re?ena – trajno je odredila politi?ku borbu nema?arskih naroda u Ugarskoj sve do 1914. i osvita I sveskog rata. Izre?enoj ideji o „isto?noj Švajcarskoj“ 1874. godine na ugarskom saboru, prethodio je ?lanak u Be?kom ?asopisu „Istok i Zapad“ („Das Integritat Ungarns und die Nationalitaten. Ost und West, 1861; 93-94), 13 godina ranije. Polit, zapravo, nije menjao svoja uverenja tokom bogatog politi?kog života i još jednom se pozvao na svoj govor u ugarskom parlamentu onda kada je bio kandidovan u Kikindskom okrugu za poslanika, 1906. „Švajcarska na istoku“, onako kako je video Polit, trebala je da bude ustavna reforma Ugarske. Šta je bila Švajcarska za Polita?
Prvog avgusta 1291. godine ujedinili su se ljudi (homines vallis Uranie universitasque vallis de Switz ac communitas hominum Intramontanorum Vallis Inferioris) tri centralnoalpska kantona (Uri, S?wyz and Unterwalden) „pismom ujedinjenja“ u „Ligu tri šumska kantona“, što ?e predstavljati osnov za budu?u konfederativnu Švajcarsku. Potpisnici ove odluke – conspirati, prevode se na nema?ki kao “Eidgenošen”, što zna?i konfederacija, a re? „Eidgenoše“, do danasozna?ava da je neko ?lan Eidgenošens?aft-a, odnosno da je švajcarski državljanin. Ubrzo se konfederacija uve?ava ugovornim prilaskom gradova Lucern, Cirih i Bern, ?ime se stvara, za to vreme retka zajednica urbanih i ruralnih komuniteta, od kojih je svaki sa svojom feudalnom carskom privilegijom (suverenitetom). U nekoliko bitaka sa Habzburgovcima „starošvajcarci“ osvajaju još dve ruralne zajednice (Glarus i Zug, 1353.), koje kasnije, tako?e postaju nezavisne ?lanice konfederacije. Tako oja?ana, Švajcarska konfederacija pobe?uje u „Švapskom ratu“ „Švapsku ligu“ cara Maksimilijana 1499. i prakti?no postaje nezavisna država od Svetog rimskog carstva. Zwingli-jeva reformacija donela je sukobe katoli?kih i protestantskih kantona (1529. I 1531.), a okon?anje krvavog evropskog tridesetogodišnjeg rata (1618.-1648) Westphalskim mirom ocrtalo je novu zapadnoevropsku mapu, sa neutralnom i nezavisnom Švajcarskom. Porast autoriteta pojedinih porodica u kantonima, kao i finansijska kriza uzrokovana iscrpljenoš?u zemlje u dugom ratu, izazvala je 1653. novi rat, „rat Švajcarskih seljaka“. Revolucija u Francuskoj 1789. godine i okupacija Švajcarske, donela je osim na?ela „bratstvo, jednakost i sloboda“, neprimernu centralizaciju novoformiranoj Republici Helveciji. Narušeno je vekovno kantonalno iskustvo, republika je postala bezna?ajan satelit Francuske, a stanovništvo se diglo protiv okupacije (Nidwaldenski revolt). 1803. Austrija i Rusija potiskuju Napoleona, a Švajcarci ne žele da se bore za Francusku pod zastavom centralizovane, satelitske Helvecije. Akt medijacije, potpisan od Švajcaraca i Napoleona restituiše Švajcarsku autonomnu državu i kantonalno ure?enje konfederacije od 19 kantona. Be?ki kongres 1815. u potpunosti vra?a Švajcarsku konfederaciju, a evropske sile priznaju njenu neutralnost. Granice Švajcarske do danas su nepromenjene. Rat sa po?etka 19. veka ubedio je mnoge Švajcarce da je neko jednistvo države potrebno, naro?ito zbog  oja?anje prema susedima(Nema?ka, Francuska, Italija), koji su uvek, ili bi mogli imati uvek aspiracije na labavu konfederalnu državu. I dok je u drugim delovima Evrope bujalo revolucionarno „prole?e naroda“, a izme?u Košuta i Stratimirovi?a odlu?ivao ma?, Švajcarci su inspirisani Ameri?kim federalisti?kim spisima i Ameri?kim ustavom stvorili 12. septembra 1848. Švajcarski ustav. Omogu?ena je i centralna vlast, ali je kantonima (zemljama) ostavljena najšira samouprava.
Veoma dobar poznavalac istorije, kao i savremenih politi?kih prilika u Evropi i uopšte stanja demokratije i sloboda (bio je predsednik Liberalne stranke, nakon podele Mileti?eve „slobodumne“ stranke), Polit je dobro uo?io tvrdokornost ma?arskog stava o jedinstvu nacije, gde se još od Košutovog vremena i Ma?arske revolucije insistiralo na principu: jedna zemlja, jedan narod, jedan jezik. To je tuma?eno „klasi?nom“ politi?kom postavkom države. Nasuprot tome, bilo je ve? tada jasno da se velik broj nema?arskih gra?ana Ugarske ne može prona?i u datom ustavu i zakonskim ?lancima. U to vreme (posle Nagodbe 1867. i Zakona o narodnostima 1869, koji nikad nije zaživeo), bilo je jasno da i samo pominjanje Vojvodine (Polit tu misli na Ba?ko-Bodrošku županiju i Torontalsku, današnji Banat), budi kod Ma?ara sumnju na secesiju. Još su bila sveža se?anja na „Srpsko Vojvodstvo“ (1849-1860), nastalo na krvavim razvalinama Revolucije i pobunjenog srpskog naroda, koji je za sebe želeo isto ono u odnosu na Ugarsku, što i Ma?ari u odnosu na Be?. Polit je znao da nikakv Zakon, koji je podustavni akt, ne može biti garancija poštovanja etni?kih prava nema?arskih manjina, a posebno srpske, u ove dve velike županije. Zbog toga je tražio, ne samo ustavnu reformu, nego i zakonsko „zaokruživanje“ županija, što je trebalo da bude ura?eno tako da se ve?ina gra?ana (jedne narodnosti) ose?a „udobno“ u tim županijama, da ima pravo na svoj jezik i administraciju. Za primer je uvek navodio (i 1861. i 1874. i 1906.) Švajcarsku u kojoj razli?iti jezici razli?itih kantona nikome ne smetaju, nego naprotiv, ?ine Švajcarsku stabilnijom i prosperitetnijom. On navodi primer voza koji prolazi kroz razli?ite kantone dok se jezik konduktera u vagonima i na stanicama menja (francuski, nema?ki, italijanski) bez ikakve sumnji?avosti, ili bunta. Polit, koji je dugo boravio u Bernu, to tuma?i „kulturom“ Švajcarske. Interesantno je njegovo vi?enje da Ugarskoj nisu potrebni kantoni, nego da su dovoljne županije. Njih je uspostavio osniva? Ugarske države Sveti Ištvan pre gotovo deset vekova.

Sistem županija, prvih lokalnih samouprava, kralj Ištvan je preuzeo posredstvom Slovena, iz ostavštineKarla Velikog. Sama re? „megye“ (županija) je slovenska i zna?i granicu, me?u (tj. ozna?ava granicu ili podru?je vlasti grada koji se nalazi u centru). Jedan deo naziva županija je slovenskog porekla (na primer, Nograd, ?ongrad itd.), a drugi ma?arskog (Solnok, ?anad, Sabol? itd, koja nose imena svojih prvih župana). Sistem županija je ve? u Ištvanovo vreme obuhvatio guš?e naseljene teritorije u zemlji. Pojedine županije su obuhvatale ne samo kraljevske posede, koji su bili u ve?ini, ve? i crkvene i svetovne veleposede i salaške posede slobodnjaka na svojoj teritoriji. Na po?etku svoje hriš?anske vladavine (1000.) Ištvan je rekao da jezik Ugarske nije jedino ma?arski jezik. Iz tog korena izvla?io je Polit istorijsko pravo jezi?ke pluralnosti u županijama, kao i potrebu da se one „arondiraju“, zaokruže na druga?iji, modernom vremenu primereniji na?in. Me?utim, u Ugarskom parlamentu demokratska ve?ina je znala da, ako neko želi „zaokruživanje“ prema etni?kom principu dve tradicionalne županije i spominje Vojvodinu, da je to blisko idejama revolucionarnog konventa iz 1848. godine i Majske skupštine u Sr. Karlovcima. Tako se ideja o „Švajcarskoj na istoku“ nije mogla realizovati, nije bio poštovan Zakon o narodnostima, a jednom previ?en, otvorio je prostor agresivnoj „ma?arizaciji“, koja je usledela posle 1900 godine i bila okida? za direktni sudar dva nacionalno veoma opredeljena naroda u drugi ratni sukob, iz koga ?e izi?i politi?ka Vojvodina u državi Južnih slovena, zaogrnuta „srpskom košuljom“ ispod Vilsonovog kaputa.

Osim ove politi?ke teme, o narodnostima i njihovom ustavnom utemeljenju, Polit Desan?i? je, na po?etku svog politi?kog i publicisti?kog delovanja u istim novinama objavio i ?lanak o „organskom rešenju isto?nog pitanja“ (1861/62), koji se odnosio na stanje posle (tada ve?) izvesnog sloma Turske imperije, a što ga je uvelo i ostavilo u istoriji evropske politike. Stavovi o konfederaciji Balkanskih država i o Balkanu koji treba da pripadne balkanskim narodima, do danas ostaju aktuelni. Sve ovo bilo je prepoznato odmah u Be?u, Pešti, Beogradu i mnogo šire, ali je naro?ito u politi?kom Novom Sadu urezalo dubokog traga na sve savremenike i potonje politi?ke mislioce: Svetozara Mileti?a, Niku Maksimovi?a, Lazu Kosti?a, Svetislava Kasapinovi?a, ?ak i Jašu Tomi?a.

Još jedno delo Politovog savremenika bavilo se istovremeno „istokom“ Evrope: „Srbija na istoku“, knjiga socijaliste Svetozara Markovi?a, izdata, naravno, u slobodarskom Novom Sadu 1872. godine. Što zbog ideoloških razloga, kao prete?a (srpskog) socijalizma, što zbog kritike „srpskih dinastija“, analize nedostatka „unutrašnje i spoljašnje slobode“, te projekta Velike Srbije, ovo delo je mnogo više analizirano, verovatno zbog pragmati?nih potreba srpske države, nego što su poznate Politove rasprave (objavljene u originalu na nema?kom). Ili su možda svesno gurane u zaborav?

Posebno se Vasa Staji?, po?etkom dvadesetog veka,  u svojim istorijskim i politi?kim spisima pozivao na Politovu „Švajcarsku na istoku“. On je ideju „Švajcarske na istoku“ prebacio na Vojvodinu, traže?i politi?ki model koji bi odgovarao svim narodima Vojvodine (Srbi, Ma?ari, Nemci, kao i ostali), odnosno svim glavnim religijama Vojvodine (pravoslavlje, katolicizam, protestantizam, nazarenstvo). Izme?u dva rata, stanovništvo Vojvodine bilo je tre?insko srpsko, ma?arsko i nema?ko, dok su ostali narodi ?inili mali procenat. Istovremeno, vekovno su?eljavanje pravoslavlja i katolicizma, umnogomo je podse?alo na odnos protenstatizma i katolicizma u Švajcarskoj. Na kraju, ne manje zna?ajno, Vojvodina se iznenada našla u situaciji, kao i Švajcarska u doba Napoleona, kada je bila „prisajedinjena“ Francuskoj: otrežnjena od srpskog nacionalnog zanosa, evidentno ne nagra?ena, nego kažnjena od strane Srbije zbog kulturnog, ekonomskog i politi?kog vo?stva u „srpskim zemljama“ i finansijski, kadrovski i administrativno podjarmljena. Rezultat su bile „Novosadske punktacije“ 1933. koje su podrazumevale Vojvodinu kao jednu federalnu jedinicu u južnoslovenskoj državi, ravnopravnu sa drugim. Sve progresivne ideje tog vremena, u kojem je Vasa Staji? igrao ne malu ulogu (poslednji apostol Vojvodine), od „omladinskih“, preko radni?kih (socijaldemokratskih) do komunisti?kih, zagovarale su sli?nu koncepciju: federalizam Jugoslavije i Vojvodinu kao jednu federalnu jedinicu. Suverenitet federalnog položaja Vojvodine ne bi ishodio iz „monolitnosti“ etni?kog sastava, nego iz modela zaštite etni?kog pluralizma, po tipu švajcarskih kantona. Politi?ke odluke donesene u Drugom svetskom ratu od strane Komunisti?ke partije koja je bila na ?elu antifašisti?kog pokreta, poštovale su federalnu strukturu, ali na osnovu suvereniteta naroda. Tu nije bilo mesta za Vojvodinu kao federalnu jedinicu. Njen neravnopravni položaj traja?e do današnjih dana. Ipak, „Švajcarska na istoku“ ostaje zaveštanje i najbolji mogu?i model rešavanja kompleksnog sastava i rešenje etni?kog i kulturološkog pitanja u Vojvodini, koju je jedan pesnik nedavno nazvao „ujedinjene nacije u malom“. Iako mnogi „švajcarci na istoku“ danas prolaze ulicama vojvo?anskih gradova i sela, politi?ka ideja „Švajcarske na istoku“ svetli kao vodi? „vertikalnim generacijama“ budu?ih politi?ara, koji ?e je jednom ostvariti.

Prof. dr Miroslav Ili? (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!