MIROSLAV ILIĆ: Srbija je država u samodestrukciji

05 Dec 2009

SVET: Karakteristika političkog procesa u svetu, dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida i sloma socijalizma ka…

Dr Miroslav IlićSVET: Karakteristika političkog procesa u svetu, dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida i sloma socijalizma kao ideološke, državne doktrine, jeste upečatljiva korekcija neoliberalne i liberalne prakse savremenog kapitalizma. Iako se profit i dalje ostvaruje kroz snižavanje cene rada uz podizanje efikasnosti, a između ostalog i smanjivanjem zaposlenosti jednako u industrijski razvijenim zemljama, kao i u novim, dalekoazijskim destinacijama – ta se “levičarska” korekcija kapitalizma, međutim, ne ispoljava zaoštravanjem suprotnosti onih koji stvaraju dohodak i onih koji su vlasnici sredstava za rad, kroz zagovaranje nekih novih, revolucionarnih “diktatura”, nego se ona, pre svega, odvija u jačanju funkcija moderne kapitalističke države, u sferi tzv. “nadgradnje”: zdravlja, obrazovanja, komunikacija, kulture, u ekologiji.
Svet je postao drugačiji, a njegovi problemi globalni. Prisustvujemo danas ozbiljnoj, ostrašćenoj višemesečnoj raspravi u SAD o Obaminom stavu da svi Amerikanci moraju da imaju zagarantovano zdravstveno osiguranje, što nije neobično obzirom da je novi Predsednik SAD došao na vlast upravo takvim, “socijalnim” programom, obećavajući siromašnima jedno konkretno bolje sutra. U Evropi studenti ponovo okupiraju svoje fakultete, noseći upozorenje da obrazovanje nema cenu i da nikakva Bolonjska deklaracija ne može da bude paravan iza koga se krije privilegija onih koji mogu da kupe to obrazovanje. Globalni internet kreće se putem svugde i svakom dostupnih informacija i skoro besplatnog telefoniranja, bez obzira na gubitak zarade tolikih kompanija i ljudi, a afirmacija različitih (manjinskih) kultura i njihov uticaj na anglosaksonski, “atlantski” svet je sve više očigledna. Evropska unija, sazdana od nedavno pomirenih, a jezički različitih i mnogobrojnih nacija, teško, ali ipak sigurno slama evroskepticizam, između ostalog i uvažavanjem principa da nema više malih i velikih na starom kontinentu, te da referendumske odluke moraju da imaju ozbiljne konsekvence na budućnost svih evropskih građana. Ali, ta ista Evropa živi i radi bez ratova, bez pasoša, bez carinskih prepreka, bez kuluka, bez ropstva. Samo mali broj dekorativne evropske aristokratije može da egzistira od privilegija. Onoga trenutka kada su znanje i rad došli na red, posle opšteg prihvatanja agende ljudskih prava, novi, glavni resurs kapitalizma postao je čovek. Zbog toga su mnogoljudne nacije, pre svih Kina i Indija postali najveći proizvođači dobara na planeti i glavne globalne “kapitalističke” zemlje, od kojih je prva i dalje pod vladavinom komunističke partije. Ideologija je zato danas izgubila značaj, kao ona “boja mačke” koja je već ulovila miša. Osetljivost sveta na uništavanje prirodnih resursa, žrtvovanih za život ove naše, jedne generacije, postala je glavni motiv novog prava čoveka, onog što se odnosi i na pravo budućih generacija koje će živeti – prava na održivi razvoj. To ekološko pitanje, isprva eklatantno “levičarsko”, postalo je, takođe univerzalno i “globalno”, otkada je “pragmatična” Amerika shvatila da će možda biti prva žrtva nekog velikog talasa koji bi, nakon otopljavanja ledenih zemljinih kapa, poput indijskog “cunamija”, potopio i Njujork i Floridu i Kaliforniju. Od pozicije nepristajanja na potpisivanje protokola o održivom razvoju u Kjotou, preko Al Gorove Nobelove nagrade, danas su SAD u situaciji, da kao jedan od prvih spoljnopolitičkih prioriteta stavljaju smanjivanje globalnog zagađenja i otopljavanja, što im je jednako značajno, kao i činjenica da se svi ljudi rađaju jednaki, ili da savremena Kina mora da izniveliše kurs valute u odnosu na dolar, što smo nedavno čuli od najpopularnijeg amerikanca u predsedničkom govoru u Pekingu. Ovo nekad nezamislivo, a danas jedino moguće približavanje dalekog zapada i dalekog istoka, medijima je dalo priliku da američkog predsednika, pre par dana, u vreme posete Aziji nazovu – “Maobama”. Jer, ispostavilo se da je bilo daleko lakše platiti cenu pohlepe velikih kapitalističkih, degenerisanih bankarskih mastodonata koji su uveli dolarski svet u recesiju, nego zaustaviti onu humanu ideju o dostojanstvenom životu i radu, kao i slobodi od nepravde i neprava, za koju su živele i izgorele čitave generacije. I na istoku i na zapadu i na jugu i na severu.

SRBIJA: Ova “leva” korekcija kapitalizma samo podcrtava tragiku našeg, desnog, srpskog, pravoslavnog nacionalnog kolektivizma i patrijahalnog autističnog narcizma, koji državu Srbiju čini i dalje uporno izolovanom od susreta sa evropskim, prosvećenim horizontom. Taj je narcizam jednako utemeljen i u individualnoj svesti i u kolektivnoj svesti, kao superiorno, ničim opravdano, patološko osećanje posebnosti, izuzetnosti i izabranosti. U takvom stanju, bez istinske mogućnosti da voli, da razume, da saoseća sa drugim ljudima, bogovima i narodima, sa čovečanstvom na širem planu, tom individualnom i kolektivnom, a državnom, (čitaj) partijskom Narcisu, koji, opsednut svojim likom u izvoru na kraju mita o sebi ipak umire, do sudnjeg časa i dana dopušteno je sve u ime “višeg”, po pravilu “državnog” cilja: laž, licemerje, oholost, zatvaranje oči pred činjenicama, pred životom, amoralnost, bestidnost, sve do krađe i zločina. Koliko smo se samo u ovih dvadesetak godina nagledali tih naših “narcisa” u novinama, na televiziji, koliko li smo ih sreli na ulici ili na poslu? Veliki Narcisi razmnožavali su male geometrijskom progresijom, sve dok država nije počela da liči na njih. Spoljna politika naročito.
Zbog svega toga Srbija je danas država u samodestrukciji. Više nam ne mogu biti krive velike sile, drugi balkanski narodi, bivša jugoslovenska braća, da li po jeziku ili po veri, Ujedinjene nacije, Evropska unija, ili neko treći, tek Srbija bez Crne Gore i bez Kosova, sama, jednostavno ne može da krene u moderno doba. Zašto? Nedavno se jedna poznata srpska istoričarka starije generacije, a veoma iskusna u politici, u svom nadahnutom članku, promišljajući savremenu istoriju Srbije i videvši tamo mnoge ratove i ustave zapitala: “Zašto je u mojoj zemlji bilo potrebno da se prolije toliko mnogo krvi i mastila?” Ono što znamo i živimo, to je ustavna i zakonska samodestrukcija, koja traje u kontinuitetu od prvog secesionističkog ustava Republike Srbije iz 1990., u odnosu na SFRJ, uz zatiranje autonomnih pokrajina, Vojvodine u prvom naletu i temeljno, trinaestogodišnje pretvaranje društvene u privatno-partijsku i tajkunsku imovinu nezapamćenom krađom, koju je omogućio kriminalni Šešeljev zakon o vlasništvu države Srbije (iz 1996.), preko neispunjenog obećanja koalicije DOS da će prvi zadatak biti izrada novog, demokratskog ustava, sve do skandaloznog, „troglavog“ (Koštnica, Nikolić, Tadić) Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, kojim je život građana Srbije i njegovo oblikovanje od spavaće sobe do radnog mesta, od voda, zemlje i šuma do telefonije i aviona, postao vlasništvo političkih partija, a Vojvodina degradirana na rashod u budžetu od 7%. Taj Ustav imao je dva politička zadatka: da ostavi Vojvodinu u stanju maloletnosti, a Kosovo da pokuša da sačuva kao teritoriju, ali bez albanskog stanovništva. Na ovom mestu podsećam da su antiustavnu kampanju 2006. vodile samo dve političke grupacije: parlamentarne LSV, LDP, GSS i SDU, a od vanparlamentarnih naša SDPV i Vojvođanska partija. Rezultat bojkota je bio opipljiv: Vojvodina, niti je izašla u punom demokratskom kapacitetu na birališta i pored medijskog terora i dvodnevnog cirkuskog spektakla, niti je Ustav dobio potreban broj glasova za usvajanje u Pokrajini (ne mog, a da ne pomenem za ovu priliku Mihajla, nekad Mihala Ramača, koji će za žrtvovanje identiteta u ustavnoj kampanji naknadno dobiti i novembarsku nagradu grada Novog Sada). Međutim, odmah nakon proglašenja Ustava, umesto nastavka prkosa i nepristajanja na laž građanskom neposlušnosti npr., sve političke partije (i u Srbiji i Vojvodini), svojim „pragmatičnim“ stavom ušle su u izbornu kampanju boreći se za feudalno-partijske povlastice u novom ustavnom okruženju. U tome su definitivno uspele, ali je Vojvodina, kao i ostatak Srbije, sem Beograda, nastavila materijalni, ekonomski i depopulacioni sunovrat. Rezultat: građani su ubeđeni da je politika prljava rabota, a naročito da su „sve stranke iste“. Čeka se neka nova politička snaga koja bi bila drugačija od svih na političkoj sceni.

VOJVODINA: Dva događaja koja su obeležila političku 2009. godinu, samo su dovršila proces razaranja političkog dostojanstva građana Vojvodine: Zakon o političkim partijama i Statut AP Vojvodine, praćen Zakonom o nadležnostima.
Ni jedna politička stranka, sa pretenzijom da buda artikulacija vojvođanskih interesa, a formirana kao regionalna, svejedno da li joj je središte Zrenjanin, Sombor, Subotica ili Novi Sad, po aktuelnom Zakonu ne može da prikupi 10. 000 potpisa (i još 20% više!), potrebnih za upis u registar i „regularno“ javno političko delovanje. To ne mogu ni ujedinjene vojvođanske stranke, o čemu svedočimo ovih dana. Zakon o političkim partijama i jeste pravljen da bi se uništile političke grupacije sa sedištem u Vojvodini, znajući dobro u prestonom Beogradu za intertni i oprezni mentalitet građana Vojvodine. Ta činjenica je posebno važna u svetlu neustavne odredbe o „javnosti“ i internet dostupnosti podataka svih članova i osnivača neke političke organizacije u uslovima kada se u javnim i tzv. društvenim preduzećima preti otkazima, jer se svaki zaposlen plaši da ne bude on na spisku upravo po „stranačkoj“ opredeljenosti, pogotovo „autonomističkoj“. Naravno, slobodno udruživanje ljudi starije je od svakog zakona, od svake države, pa i ove i ovakve Srbije. Niti jedan zakon, pogotovo nedemokratski, koji treba da uništi opozicioni politički žamor u Vojvodini neće i ne može biti prepreka za dalje delovanje na onom pravcu u kome deluje SDPV, bez obzira na činjenicu da će ukazom pera neko beogradsko ministarstvo jednostavno izbrisati SDPV iz registra političkih partija 23. januara 2010. godine. To će biti, inače, jadan dan za demokratiju u Srbiji: biće izbrisano preko 500 političkih organizacija, sa tzv. tadićevskim „uvođenjem reda“ u politički život Srbije, zaboravljajući pri tome da je npr. Milošević skinut sa političke pozornice 5. oktobra 2000. upravo ujedinjavanjem 22 nevelike stranke u tzv. DOS, uz obilatu pomoć i uličnu aktivnost pogotovo neregistrovanog pokreta „Otpor“. Možda su današnji vlastodršci, pre svega Demokratska stranka, zaboravili na poruke istorije. Pravi rezultat ovog zakona sutra, biće gušenje javne reči, povlačenje građana iz javnog života i izborna apstinencija u Vojvodini. To se od strane Beograda upravo i htelo.
Iako je SDPV jasno ukazala na ozbiljne nedostatke nacrta, a kasnije usvojenog Statuta AP Vojvodine, kasnija događanja sa protivustavnim odugovlačenjem izjašnjavanja Republičke Skupštine, politički tok i rasprave o Statutu i Zakonu pokazali su građanima Vojvodine nekoliko sledećih činjenica: da je Statut AP Vojvodine jedan mizerni, podzakonski akt, koji sam, bez drugih zakona koji se donose u Republičkoj Skupštini u Beogradu, a ne u Pokrajinskoj Skupštini, ne donosi ništa Vojvodini, sem radnih mesta partijskoj birokratiji, što se u slučaju Pokrajine odnosi na sve stranke i pozicije i opozcije tranutnog sastava Skupštine Vojvodine; da Zakon o utvrđivanju nadležnosti nosi lažno ime, jer je to zakon o poveravanju poslova iz nadležnosti, obzirom da AP Vojvodina i dalje nema svojih, izvornih prihoda i ne može sama da ostvaruje nikakvu politiku, nego je samo „protočna“ cev Republičkih sredstava i centralizovane politike; da u vladajućoj Demokratskoj stranci postoji različito viđenje AP Vojvodine i njenog budućeg razvoja između onih članova i rukovodioca koji žive i rade u Vojvodini i onih koji vladaju strankom u Beogradu; da je ostrvljena Socijalistička partija Srbije, koja je tokom devedesetih godina devastirala Vojvodinu, ponovila svoju jezivu ulogu dvadeset godina kasnije na istom mestu u Novom Sadu, pokazujući da Miloševićeva politika nije bila slučajnost, nego izraz provincijalne mržnje prema svemu što je drugačije od srpskog opanka i velikosrpskog sna sa prestonicom u Beogradu, Belom dvoru ili Krunskoj ulici, ovoga puta sa Demokratskom strankom i strankom Arkanovog telohranitelja; da je Liga socijaldemokrata Vojvodine nedorasla za onu emancipatorsku ulogu koju je same sebi namenila i zbog čega su građani Vojvodine glasali za nju u okviru Koalicije „Zajedno za Vojvodinu“, što će, uz antivojvođanski zakon o političkim partijama, dovesti do nestajanja neophodnog vojvođanskog političkog subjekta za nastavak procesa osvajanja autonomije Vojvodine; da je Vojvodina i njena autonomija još uvek na dnevnom redu, ne samo zbog toga što njen status nije rešen u državi Srbiji, nego što će proces evropskih integracija (a verovato i pritisaka evropskih zvaničnika) nužno zahtevati jačanje njenih funkcija, što je u potpunoj suprotnosti sa sadašnjim Statuom i zakonom; da država Srbija sa ovakvim Ustavom, nedemokratski donešenim i neprihvaćenim od građana Vojvodine, dakle Ustavom koji nikako nema evropski kapacitet, ne može da se uspostavi kao moderna država i da će se to ili dogoditi kroz neki novi ustav, ili će se samourušiti, završavajući proces narcisoidne samodestrukcije.
Šta (da) radimo?
Polazeći od temeljnih opredeljenja SDPV-a protekli period rada Predsedništva karakterišu dva pravca političkog delovanja. Jedan je pokušaj objedinjavanja socijaldemokratskih snaga u Srbiji i formiranje političke organizacije koja bi delovala na nivou cele države, a imala bi nespornu humanističku osnovu, stavljajući čoveka u centar svog interesovanja, braneći interese sveta rada i jačanje onih funkcija države koja pripadaju tzv. državi blagostanja. Borba protiv monopola, energetska samodovoljnost, primat proizvodnje hrane kroz filozofiju održivog razvoja, dosledno i temeljno decentralizovana država Srbija sa istorijskim pravom Vojvodine na ustavom zagarantovanu autonomiju, evroatalnske integracije, izmirenje sa susednim državama i ponovo predevropsko uspostavljanje ekonomske i kulturološke „jugosfere“, bili bi temelj jedne nove, moderne partije u Srbiji, partije na principima evropske moderne levice. Takva ponuda došla je SDPV-u iz Kluba 21, koji predvodi Dušan Janjić, jedan od osnivača Evropskog pokreta u Srbiji, Socijaldemokratije i veoma angažovanog eksperta iz sfere međunacionalnih odnosa, dogogdišnjeg direktora uglednog „Foruma za etničke odnose“. Potpisan je Memorandum o osnivanju modernog socijaldemokratskog pokreta u Srbiji, koji sadrži sve prethodne elemente, a uglavnom je baziran na promišljanju Predsedništva SDPV. Drugi pravac jeste saradnja sa onim vojvođanskim političkim i NVO organizacijama koje tvore Treću vojvođansku konvenciju, u daljoj borbi za nov istorijski dogovor Vojvodine i Srbije, te za novi Ustav kao garant ovog dogovora. Predsedništvo SDPV vidi neophodnost održavanja oba ova pravca političkog delovanja iz više razloga:
– Vojvodina se ne može menjati bez promene Srbije;
– Da bi se Srbija promenila, potrebna je nova politička opcija, istinska moderna leva partija, koja će uvažavajući, pomenute savremene poltičke procese i svu različitost Srbije, ne podrazumevajući unitarnost i centralizam u svojim oblicima organizovanja i odlučivanju, a imala bi karakter širokog građanskog pokreta, uz učešče sindikata;
– Tokom proteklih 9 godina, građani Vojvodine uvek su glasali protiv ustavne diskriminacije Vojvodine, za evropske integracije, a protiv nacionalističkih partija i snaga; međutim, ekskluzvno, za vojvođanske partije glasalo je relativno mali broj glasača;
– Prema slovu Zakona o političkim partijama većina, ako ne i sve vojvođanske partije biće izbrisane iz Registra političkih organizacija; političko delovanje biće umnogome suženo, a javno nastupanje biće moguće samo preko osnivanja nevladinih organizacija koje bi se bavile različitim provojvođanskim temama: socijaldemokratijom, bezbednošću, regionalnom politikom, unapređenjem ekoloških i drugih stadarda u njoj, ekonomskim temama, te različitim drugim vidovima društvenog života. Takve organizacije mogle bi da prave projekte, da rade na njima i obezbede sredstva za različite vidove promotivne kampanje u Vojvodini i same Vojvodine na širem planu.
U takvom delovanju moguća je afirmacija mnogih ličnosti koji bi se kasnije javljale kao slobodni kandidati na izborima, van političkih stranaka, kao što je to danas u susednoj Hrvatskoj i to sa većim izgledom na uspeh od prominentnih, a potrošenih stranačkih prvaka.
– Uključivanje SDPV-a sa svojim devetnaestogodišnjim iskustvom i opredeljenjima u političku organizaciju na nivou cele Srbije omogućiće odbranu onih vrednosti za koje se zalažemo i uključivanje svih onih ciljeva u ciljeve takve, šire organizacije, zbog kojih je SDPV i osnovan, a koji nisu niti izbliza ostvareni, kao i javni iskorak i afirmaciju tih stavova u državnim medijima.
Poštovani članovi SDPV, očekujem Vaše stavove o ovim pitanjima i raspravu koja će konstruktivno pomoći da odredimo budući pravac delovanja SDPV.

(Govor na sednici Glavnog odbora Socijaldemokratske partije Vojvodine, autor je predsednik ove stranke)

Podelite ovu stranicu!