MIRKO ĐORĐEVIĆ: Vreme otcepljenja

30 Mar 2014

Neki građanin je odlučio da svoju opštinu – nekoliko sela i zaselaka – otcepi od opštine Čačak

Ona dvadeset i prva starozavetna Knjiga Propovednikova nas ne ostavlja na miru, jer iz nje govori ideolog totalnog nihilizma – neumoran je.

Pišemo zapis ovaj i listamo je – najradije je ?itamo na latinskom – i slušamo vesti. O Ukrajini i Rusiji, te o nama ovde i sada, ali od knjige – Knjige Propovednikove – se ne odvajamo. I grozno zvu?i onaj lajtmotiv u njoj – Vanitas vanitatum et omnia vanitas, ono sve je taština i sve je zalud ?oveku i muka velika. Svemu ima vreme, nabraja Propovednik, i kada se seje i kada se žanje, kada se živi i kada se umire: „Vrijeme kada se ubija, i vrijeme kada se iscjeljuje, vrijeme kada se gradi i vrijeme kada se razvaljuje“. Neko ?ita vesti na državnom servisu o otcepljenju Krima, te o Veneciji koja je krenula, te Kataloniji i evo, i na Aljasci skupljaju potpise da se pripoje Rusiji. Ovo po?inje da li?i na vreme globalnog otcepljenja. Neki gra?anin je odlu?io da svoju opštinu – nekoliko sela i zaselaka – otcepi od opštine ?a?ak. Da je priklju?i Kraljevu. ?ovek mirno kaže gledaju?i u kameru: „Kad može Krim, možemo i mi“. On uopšte ne pominje kosovske Albance koji su povukli petlju. Opšte je otcepljenje, a ovaj se otcepljuje kao da nam nije dosta toga. Mi Srblji smo posebno osetljivi na to, jer ko se sve nije otcepio od nas – nekoliko republika i jedna pokrajina – i toliko je toga bilo da ni danas ne možemo da se sastavimo. Baš su se svi naotcepljivali od nas i bog zna šta ?e još biti. Niko se još ne oglašava o tome pa ni D. ?osi?, koji je inspiraciju za naslov svojih romana našao u pomenutoj Knjizi Propovednikovoj. Jedino je Gospodar Vu?i? nakon no?ne posete Moskvi promrsio da „mi ne?emo Rusiji da uvodimo sankcije“, a ?etni?ki vojvoda Toma N. je kazao da „sada u Beogradu nikog nema ko bi komentarisao ovo oko Ukrajine dok se ne formira vlada“. U Beogradu je to tako i to je neko agregatno stanje koje nastupa u klju?nim momentima napetosti i neodlu?nosti.

Opšte je uverenje – smatraju odli?ni analiti?ari u Evropi – da takozvani srpski državni vrh ništa ne zna, a i ne treba da zna, jer sve zna i o svemu odlu?uje Vu?i?.

Ovo sada u vezi s Rusijom i Ukrajinom je tako i niko ne govori da li ?emo ovamo ili onamo, odnosno na Istok ili na Zapad. Objašnjenje za to je prosto, jer niko ni u Evropi nije siguran dokle ?e Putin i?i – otuda ovaj strah u isto?noevropskim zemljama, ovaj „strah od Rusije“ kako Nemci kažu. Malo se ko se?a kako je to bilo na samom kraju poslednjeg svetskog rata, kada je Hitler bio na izdisaju i kada su Rusi ušli u Berlin i njihov vojnik istakao rusku crvenu zastavu na krov Rajhstaga. Hitler je bio još živ u bunkeru do kraja aprila 1945. Ameri?ki predsednik Ruzvelt je poslao strogo šifrovanu poruku svom ambasadoru u Moskvu: hitno na?i maršala Staljina i prenesi mu moje ?estitke za uspeh ruske armije, hitno javi šta je maršal odgovorio, gde je bio, šta je rekao i svaki gest koji je pokazao, hitno, stop. Ambasador je odmah bio kod Staljina i javio je po posebnoj šifri – koliko je puta to publikovano kasnije: bio sam, našao sam maršala u malom kabinetu, pušio je i gledao kroz prozor, rekao je hvala i šalje i vama pozdrave, potom je pušio i dalje, nekako je odmahnuo rukom uz dim lule i tihim i setnim glasom dodao – Da, Berlin, ali ruski car Aleksandar I Blagosloveni je na ?elu združenih snaga Svete alijanse ušao u Pariz i spremao se dalje. Toliko. Bilo je to 1814, nakon sloma Napoleona i tada je ruski car vratio Burbone na presto. Ruzvelt je ovo preneo i u Parizu i Londonu je zavladala panika – šta ?emo ako Staljin krene dalje, oti?i ?e ne samo Evropa nego i mi. Sre?om nije Staljin išao dalje od Isto?ne Evrope, ali V. ?er?il je to znao i ra?unao s tim: novog fronta nije bilo i bilo je kako je bilo. I sada nije stvar samo u Ukrajini ni u Krimu, nego u tome dokle ?e Putin i?i, jer Rusa ima blizu trideset miliona u državama koje su se otcepile.

To je razlog zbog ?ega se Beograd sada drži nesvrstano, jer nikada se ne zna, ni dokle ?e Amerikanci ili Rusi i?i u podeli sveta. Velike su to me?ke, i Rusi i Zapad. A ono iz one šifrovane depeše znao je ser Vinston ?, a trebalo je da pro?e bezmalo devet godina od kraja rata da bismo i mi znali da je znao. U ?uvenom govoru u Fultonu ?er?il je kazao da je bio spreman da, ako Staljin krene daleko, savezni?ke snage okrene protiv Rusije i Staljina. Znalo se to, ali oni oko Trsta i Gorice – ogromna masa poraženih snaga ustaša, ?etnika, ljoti?evaca i vlasovaca uz još jake Nemce – nisu ta?no znali i još su se nadali da ?e saveznici zapadni krenuti na Ruse i da ?e se iskrcati negde na Jadranu. Sre?om, nije tako bilo a znamo kako je bilo, i kako se svetski rat završio. Ovo su neka mutna vremena i mnogo je toga nejasno; recimo, mi priznajemo Rusiju u njenim granicama kakve su važile do pre nekoliko dana, a sada su druga?ije. Rusija priznaje Ukrajinu, ali granice te zemlje ve? su druga?ije; Rusija priznaje Srbiju, ali da li sa Kosovom ili bez Kosova? EU ho?e Srbiji da odobri ulazak, ali da li sa Kosovom ili bez njega, to niko sigurno još ne zna. Srbija priznaje Ukrajinu, ali u kojim granicama, niko ne zna, pa ni oni u Kijevu ne znaju gde su im granice ili gde ?e sutra biti. Rusija ima sporazum sa Ukrajinom da može da drži vojsku do 2142. godine, ali evo, vojska ruska je ve? tamo, iako je Rusija – garant suvereniteta i teritorijalne celovitosti Ukrajine. Granice su promenljiva kategorija i ništa ne zna?e. Gde su sada granice suverene i me?unarodno priznate Gruzije – to posle 2008. znamo svi. Moramo ovde izneti i jedno se?anje koje je više od toga – se?anje na profesora dr. Vojina Dimitrijevi?a. Sara?ivao je u Republici i koristili smo svaku priliku da mu se približimo i da nešto pitamo; uvek je odgovarao i to nisu bile replike ve? ?itava predavanja. Išli smo da slušamo njegova predavanja na Pravnom fakultetu iz oblasti me?unarodnog prava, nismo bili odavno student no išli smo. Kada je pokojni V. Dimitrijevi? objavio u listu Danas godine 1999. svoje napomene pod naslovom Krah vestfalskog sistema, odnosno ugovora iz 1648. pravili smo broj Republike posve?en 350. godišnjici tog dokumenta. Vodio sam razgovor sa profesorom Dimitrijevi?em. Bio je kao i uvek i ljubazan i spreman da održi predavanje. Bio je svetski priznati stru?njak u oblasti me?unarodnog prava, ?lan kojih sve ne komisija u vreme raspada Jugoslavije: „Znate, me?unarodno pravo je divna disciplina, a zapravo me?unarodnog prava i sistema nema. Evo, raspao se Vestfalski sistem i svi se dele i otcepljuju.“ Sagovornici naši su bili zbunjeni, ali mi li?no nismo. Taj broj Republike je ure?ivao dr. N. Popov, a inicijativa da se broj posveti ovoj temi potekla je od dr. Tomasa Bremera, teologa i nau?nika iz Berlina, koji je odli?no znao brojne jezike balkanskih naroda. On je doktorirao na liku i delu Nikolaja Velimirovi?a i to u Beogradu, i nije ga niko voleo u SPC. „Ne, ne ostajem kod toga“, govorio je profesor Dimitrijevi?, „važna je to pravna disciplina, ali granice i meru suvereniteta zemlje odre?uju ja?i – oni koji danas ?ine sistem me?unarodnog prava; ina?e je to pravna apstrakcija koju valja znati. Neko recimo priznaje Kosovo sa legendarnom preambulom, neko bez nje i tako dalje.“

Kada ?ovek po?ne da stari, svega se se?a i sve ponovo ?ita da bi mogao i nekom drugom nešto da kaže. A da li Putin pravi novi SSSR, to ?emo tek videti.

(Peš?anik)

Podelite ovu stranicu!