MIRKO ĐORĐEVIĆ: Vojvoda Toma među đavolima

26 Mar 2013

Svega u Srbiji ima, ali stida nema ni za lek

Non possumus, i baš tako kako u Bibliji i stoji, jer zaista više ne možemo i vreme je da ućutimo. Tešimo se jedino onim iz Ničea, koji kaže da ako ti život ne uspe, uspeće ti smrt. Ovo kako se beogradska štampa okomila na vojvodu Tomu N. koji u Rimu podviza – zaista je muka i stradanje – prelazi svaku meru. Potegli su odnekud rane radove dičnoga vojvode sa recenzijama njegovim za Šešeljeve filipike. Vatikan je satanino gnezdo i ‘ad večni, a pape rimske su… to je već neugodno citirati i sasvim nepristojno. Pa šta, nije jedini u vreme tih krvavih i ludih godina. Pisao je Vuk Drašković kako se odrekao – marta 1991. godine – pisanija “da bi pomogao odlazak komunista iz Vatikana i Srbije”, pa istoričar Ekmečić, koji je spas video u “devatikanizaciji jugoslovenske krize”, pa redom tako do D. Ćosića i drugih, koji su u Miloševiću videli “balkanski degolizam”. Nema smisla sve to navoditi. Negde su nas poveli na ekskurziju, pa smo u lepom Varaždinu čuli kako se peva:

Dolje Crkva, dolje Rim
dolje papa, kurvin sin.

Bilo je toga i ranije, ali se devedesetih godina sve usijalo i nije vojvoda Toma jedini. Objavili smo u Parizu, na francuskom, knjižicu, pa su je Rusi tamošnji preveli i na ruski, nešto odlomaka o našem ludilu. Tada nas je jedan Italijan bio spopao – da li je to moguće – deluje neverovatno. Odgovorili smo, i to ovako: Non e vero ma ben trovato. Tek onda je poverovao. No, da ne dužimo. Sve smo mi to čitali – neko mora da radi i prljave poslove – i sada bismo da malo smirimo sve ovo. U Srbiji stid nije nikog nadživeo i neće. Stoga su ovde nužne neke napomene i ništa više, da bi sve bilo jasno oko vojvode i družine mu. Vojvoda je čin vojvodski stekao u ratu i sad ovo da li da ga se odrekne nema nikakvog smisla. Niko iz svoje kože nije izašao, niti je u tuđu kožu mogao lako da uđe. Toliki smo koliki smo, a ako smo grbavi, to će samo grob ispraviti.

A napomene su važne i za vojvodu i za sve nas i stoga ćemo biti kratki i koliko se god može jasni oko ovih pitanja.

Vojvoda je u Rim pošao, ne kao nekadašnji radikal, već kao državnik koji će nas sve predstavljati, jer Srbija i Vatikan održavaju godinama diplomatske odnose. Ovo nije trebalo ovako – ne zna vojvoda šta je beatifikacija, a šta je santifikacija, ali to i nije važno. On je tamo bio predstavljajući Srbiju. I nije pocrveneo, a da li je papa rimski Franja I crveneo, to se na snimku ne vidi. Držao je papa ipak, i nešto je kazao na španskom ili italijanskom – nije se dobro čulo – i nije predao poklon, i još bio je bez supruge u crnini. Ružno. Nema greha koji Crkva ne prašta, jer to je učenje Crkve, ali među državama mora biti nekog reda. Snebivao se i “kameljore” koji ga je priveo papi. Papa je vojvodi oprostio, ali vojvoda toga nije bio svestan. I sad beogradska štampa tera mak na konac. Odnosi među državama se drugačije grade, ali vojvoda ne zna kako se to radi. Druga napomena. Nije to vojvoda devedesetih sam smislio o Sotoni koji je definisan kao “laža i otac laži”. To su učinili srpski bogoslovi kakvi su Justin i Nikolaj. To nećemo citirati, nepristojno je. Nije vojvoda delovao pokajnički, ne. Mi se nikom s puta ne sklanjamo, jer to je zavet majke Jevrosime, one nevine, što je imala devet sinova i kćeri mnogo.

Radikali sada kažu da je vojvoda Toma prodao veru za večeru – a večere povodom inauguracije nije ni bilo.

Nema ovde ni vere ni večere i šteta je što u Rim nije pošao i Gospodar Vučić, koji je recenzirao knjige o Vatikanu. Nema vojvoda onaj bedž sa likom Šešeljevim, ali je mogao da se zakiti onim cvetkom koji se zove “stidak” – pa je sve belo, a tek u sredini malo crvenila ostalo. Ni toga nije bilo. Pohitao je vojvoda u Srbiju i nije davao izjave i hvala bogu, jer šta bi tek onda bilo. Papa je i dalje u Srbiji učesnik “zločinačkog poduhvata” i tako dalje. Crkva sve prašta, ali i pamti. Pamti ona i svoje zločine iz prošlosti. I barem ponekad ume da se zastidi. To je naglasio i ovaj papa jezuita sa franjevačkim belegom. Svega u Srbiji ima, ali stida nema ni za lek. Ako može četnički vojvoda da bude na čelu Republike, može i papu da pozdravi “biranim rečima”, kako je neko već kazao. Isus iz Nazareta je ne jednom plakao u Rimu i Vatiknu, a u Beogradu neprestano plače. A ko zna, možda zaista svi putevi vode u Rim. Tuda je pošao i prvi knez Crkve sv. Petra, kazavši “venio Romam iterum crucifigi”, odnosno “idem u Rim da me razapnu”. A vojvoda se slika sa onom zarđalom kašikom koju mu karikaturisti ne skidaju.

Ostalim neka se bavi beogradska štampa i neka nagađa da li će se vojvoda jednom pokajati.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!