MIRKO ĐORĐEVIĆ: Tursko-srpska nostalgija

29 Oct 2013

Nostalgija ugrožava zdravlje

Onamo namo da viđu Prizren
tamo je moje doma ću doć
Starina mila tamo me zove
Onamo moram oružan poć.
Nikola Petrović, kralj crnogorski

Nostalgija je fenomen koji ozbiljno ugrožava zdravlje, jer čežnja narušava organizam do opasnih razmera – to se često smeće s uma.

Svojevremeno smo objavili esej o spoljnoj strani nostalgije koji je izazvao pažnju čitalaca. Manje se zna da nostalgija ima svoju spoljnu i svoju unutrašnju stranu, kao što u Pavićevoj prozi imamo onu “unutrašnju stranu vetra”. Ovo što se dogodilo u Prizrenu, i što je iskomplikovalo odnose između Turske i Srbije, spada u spoljnu stranu nostalgije, i valja se u tome snaći. Vojvoda Toma N. je već otkazao trilateralu i pogrešio je, jer u izjavi nema mnogo spornog. Prvo se činilo da je nešto “izgubljeno u prevodu” – išlo je s turskog na albanski, pa onda na srpski – ali turkolozi kažu da je tako kako je efendija Red.ep T. Erdogan kazao, a kazao je da imamo zajedničku istoriju, što je tačno za mnoge narode Balkana pod Otomanskom imperijom. A ona je trajala od kraja XIII veka, od Seldžuka, do 1908. ili 1912. Amfilohije i njegovi guslari do Koštunice će vam reći da je tako, i efendija ima barem za pet vekova priznanje s naše srpske strane – bili smo toliko pod tom Imperijom, koje davno nema. A nostalgija nije šala jer ko dođe u Prizren tome neće izbeći, a u Prizrenu je rođen i premijer Dačić. Ostavimo se onih zanovetanja doktora K. da smo svi mi rođeni tamo. Na Kosovu. Nije korektno reći da je Kosovo tursko, to stvara diplomatske probleme, ali za Erdogana treba imati i razumevanja, jer nostalgija u ovakvim prilikama čini svoje. Neće odoleti tome ni I. Dačić kada bude – a nadamo se doći će – u gradu na Sitnici, carskom gradu u kojem je stolovao Dušan Silni i odakle je pomišljao da se pridruži papi rimskom koji mu je obećao titulu “Hrišćanskog kapetana Evrope”, ali su diplomate, posebno u Crkvi našoj, sve pokvarile. I patrijarha srpskog pohodi nostalgija kada se nađe u Prizrenu. Najzanimljiviji su Albanci koji su se decenijama borili protiv Otomanske imperije, a sada se prave da im je svejedno. Nije – Kosovo odavno nije tursko, nije ni srpsko, a još se ne zna da li će biti samo albansko. To će se rešavati u Briselu i bez nostalgičnih napada koji stvaraju probleme među državama.

Ako je tačno ono što istoričari kažu o Otomanskoj imperiji, nema problema, za onih pet stotina godina smo se sporazumeli. Ostaje nam još stotinu godina, od 1912. do Kumanovskog sporazuma. Turci tu nisu krivi, jer njima je imperija propala još 1908, ali se ni mi Srbi, ni Albanci nikako nismo snašli. Posebno mi Srbi. I sada Kosovo još visi u vazduhu i još niko ne zna kada će i kako biti sasvim albansko – a to ne bi bilo logično, jer EU kao formula nudi nešto drugo. Nostalgije će biti, jer to stanje nema veze sa istorijskim realijama, a one su u domenu međunarodnog prava koje mnogi zamišljaju metafizički, a ono je odnos postojećih država u svetu, posebno u Evropi. Mi smo skloni – a i među Turcima je tako – da odnose posmatramo kao projekciju prošlosti, i da istinu neku izvodimo iz prošlosti, a još više iz mita i legende. Neće se vratiti Otomanska imperija, neće ni Rimska, ni Habzburška, jer istorija je ireverzibilni proces, a nostalgija statično mentalno stanje.

Vojvoda Toma N. je požurio, jer u glavi još ima neku Srbiju od Prizrena do Karlobaga i do neba.

Na to se vratiti neće, jer mogu biti veliki i Srbija i Hrvatska i Albanija samo u okviru koji se zove Evropa. Ono zajedničko iz prošlosti ne treba potcenjivati – to će ostati, ali ostaće i nostalgija koja svemu tome smeta. U tom smislu su izjave ove samo spoljna strana nostalgije. Takvih izjava ima kod svih i ne bi trebalo praviti probleme tamo gde ih stvarno nema.

Ostaje problem nebeskih naroda, a malo ih ima koji nisu nebeski. A evo i radikali – koje neko zove naprednjacima – počeli su da skidaju Srbiju s neba na zemlju. Lično im ne verujemo, jer jednom radikal – uvek radikal. To važi od N. Pašića do Gospodara Vučić-Webera, a stari radikalski lisac N. Pašić nije hteo ni Jugoslaviju 1918. i jedva je to nekako “progutao” pod pritiskom velikih sila, posebno Francuske. Bila nostalgija spoljna ili unutrašnja, s tim se nije šaliti – ona ugrožava zdravlje čoveka i samo zdravlje naroda. Lepa je i uzbudljiva ona himna kralja Nikole, ali Crnogorci su davno izabrali drugu himnu. Držimo da će ovo proći s Erdoganom, ali vojvodi Tomi N. je potreban makar jedan semestar da shvati gde smo i kako smo – nadajmo se, jer on je stekao znanje na nekom univerzitetskom šalteru – držeći se uputstava Gospodara Vučić-Webera ili samog Maxa Webera, koji su obavezna lektira na Andrićevom vencu ili Dvoru.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!