MIRKO ĐORĐEVIĆ: Tuga za Apisom

26 Oct 2013

Kako se glupost ovekoveči

Šefa obaveštajne službe srpske vlade davno nema – godine 1917. u jednom zaseoku kraj Soluna je streljan – a mi još tugujemo za njim.

Prestolonaslednik Aleksandar i N. Pašić streljali su ga, a on je uspeo samo da se požali kako mu je grob mali. Tri puta su pucali u njega, bio je krupan i čvrste građe, pa je prota Zdravko Paunović nastavio opelo tek kada je pao u grob. Stavili su mu vojničku kapu na oči i zatrpali ga. Navodno, spremao je atentat na prestolonaslednika – voleo je da ubija kraljeve i kraljice kao ono 1903. Ali, atentata nije bilo u Solunu. „To je uzgredan događaj“, kasnije je i Aleksandar priznavao – da nije bilo drugih činjenica koji bi govorili o njemu. Radilo se o onom u Sarajevu 1914. A to je bilo povod za svetski rat. Nema smisla gnjaviti ovim, jer je sve dobro poznato i prolaznik koji i danas prođe Lominom ulicom zna sve kako je bilo – makar i ne čitao dela poznatih istoričara. To ionako niko ne čita. Zašto čitati kada mi i bez knjiga sve znamo o G. Principu. Nećemo da čitamo bez obzira na to što se o njemu pišu drame, romani i pesme. Kako vreme prolazi, sve više se piše. I kako vreme prolazi, sve manje čitamo, a sve više znamo.

Prolaze godine, i Srblji sve više tuguju za pukovnikom D. Dimitrijevićem – Apisom i izazivaju ga da reši ovo gde smo i kako smo.

To je čitava antologija tužaljki, ali nas više to ne zanima, neki opravdavaju atentat, ne samo onaj u Sarajevu 1914. nego kažu da je on – lekovito sredstvo. Jedan poznati novinar koji dominira u televizijskim emisijama najdalje je dobacio ovih dana. Zove se Milomir Marić. Ne slažu se baš svi s njim, ali on je rekao to što je rekao i moraćemo njegovu izjavu da navedemo u celini iz dnevnika „Danas“. Antologijska je. On pozdravlja atentat za koji se mnogi zalažu i kaže: „Pozdravljam to jer bih, da sam u to vreme živeo, pripadao Mladoj Bosni. Znam mnogo o Mustafi Goluboviću, koji je bio jedan od organizatora sarajevskog atentata, upućen sam u istoriju Mlade Bosne i Crne ruke. Sve to deluje mistično, čini se da Srbijom i dalje vlada Crna ruka budući da je Jovica Stanišić 1996. propustio priliku da bude Apis i da se tada rešimo Miloševića“.

Istina je da u biografiji Jovice Stanišića ima nekih naznaka, ali to nije baš to – on je svoje saradnike i operativce zvao „crnorukci“, ali ih je i opominjao da paze šta rade. Nema podataka da je nameravao da izvrši atentat, iako se „proslavio“ svojim aktivnostima diljem Bosne i Hrvatske i, kasnije, u Hagu robijao i bio pušten iz zatvora. Imao je on moć jednog D. D. Apisa, ali ne i nameru da ubije Miloševića ili nekog od vladara susednih zemalja. Ovako, to samo podseća na to da u podsvesti Srba postoji kult Apisa. I, ko ga sve nije dozivao, a nije malo ni njih koji i danas čežnjivo gledaju lik njegov sačuvan na starim fotografijama iz davnih dana. Uoči pogubljenja, pisao je Apis pismo prestolonasledniku moleći ga da mu poštedi glavu – da ga pomiluje. To pismo mu je i došlo glave. On je u pismu priznao da je spremao ljude iz Mlade Bosne, davao im je i „mali honorar“, a Voja Šilja Tankosić se brinuo za oružje kojim je bio upucan Ferdinand sa Sofijom Čotek. Duga je to istorija i bolna jer atentati ne rešavaju probleme – izazivaju druge i ratove čak. Apisa i njegovu organizaciju Crna ruka rehabilitovali su godine 1953, „po naređenju druga Rankovića“, kao borce za jugoslovensku ideju ujedinjenja. I to je duga i tužna priča. Pobunio se bio V. Dedijer pisac dela „Sarajevo 1914“, ali niko za to nije mnogo mario. Jedan partijski publicista, imenom Joca Marjanović, tada je u sarajevskom „Oslobođenju“ pisao i ovako: „To je bilo monstruozno ubistvo“ – misli na Apisa – „začetnika ideje i akcije ujedinjenja Jugoslavije“. Deluje kao besmislica, ali tako je bilo. To mu je bilo malo, pa je nastavio još većom besmislicom. Protivnici Apisa i „Crne ruke“, kakvi su bili Jovan Skerlić, Dimitrije Tucović i Dušan Popović – a tako navodi Joca Marjanović – bili su pod uticajem Aleksandra i Petra Živkovića. Deluje čudovišno. Prosto neverovatno. Zar oni da budu uz P. Živkovića, koji je one noći 1903. otvorio kapiju dvora, i pale su glave kralja Aleksandra i kraljice Drage. Naš čovek ne samo da ume da prenagli nego se zaboravi i oprosti od istine, i to sasvim. Takve su se besmislice ređe kasnije pojavljivale, ali danas su u modi – to nekima treba jer veruju da je Apis – rešenje. Deluje neverovatno, no tu je i tako je.

Sve to uspeva jer istoričare niko ne čita, ni naše, ni strane, a i dalje se sanja o Bosni srpskoj, ili hrvatskoj. Negde Monteskje kaže, na početku jednoga svoga dela, da je i glupost – božji dar i da ona nije po sebi strašna, ali je nevolja „što ima pisaca koji uzmu pero u ruke i taj dar načine besmrtnim“. To je nama u krvi. Mi ne možemo bez ikone makar znali da je to obična ofarbana daska.

Srbija je čudna zemlja – ima umnih i darovitih ljudi, ali nekako zaćute i oglase se oni drugi.

(Autonomija)

 

Podelite ovu stranicu!