MIRKO ĐORĐEVIĆ: Subotičko palanačko ogledalo

12 Sep 2013

Kobni duh-zloduh

Penjala se Šokica na drvo –
Drvo krivo a ja podvirivo

(Šaljivi bački bećarac)

U Vojvodini nema separatizma, koliko god ga izmišljali i podgrevali doktor K. i njegovi, te neki iz SANU ili iz Crkava. Ima u Vojvodini nečeg sačuvanog iz Austrougarske carevine, a to je da mnogi narodi mogu zajedno, sa svim svojim identitetskim karakteristikama. A zvali su Imperiju „tamnica naroda“ i nje nema više, ali ostalo je nešto dobro, po čemu je Vojvodina i danas prepoznatljiva kao evropska regija u EU. Mogu zajedno dok neka „žiška“ ne plane, a plane često, i to zovu incidentima, a izvor i uzrok nije sigurna neka šaljiva poskočica – ne, toga svuda ima, između Piroćanaca i Nišlija recimo. Bukvalno svuda toga ima. I sve je u redu dok ne zasuču rukave političari nacionalisti u lovu na poene, posebno uoči nekih izbora, a i sada – kako se čini – u tom smo iščekivanju. Ono o Bunjevcima i Šokcima nećemo raspravljati, jer nauka je davno rekla svoje, ali nacionalistima nije ni stalo do nauke. Skrnave se groblja i nikako da se nađu ne počinioci – njih i nađu – nego ko iza toga stoji. Zar nije dovoljno ono što o Bunjevcima piše blistavo i sjajno Veljko Petrović. To je primer književno-kulturnog obrasca. Školska je istina da su stanovnici slovenskog porekla naseljavali prvo Bosnu, pa Dalmaciju, bežeći od turske najezde. Sa reke Bune i ima ih po celoj Vojvodini. Zovu ih „bački Hrvati“ i u tome nema spora, jer su poreklom otuda i došli su sa svojim sveštenstvom, a to je bila jedina inteligencija ovog malog naroda. Pa ih onda dele, te srpskog su porekla iz dinarskih visova, a oni su vojvođanski „ikavci“, po govoru štokavci, jezika našeg srpskoga ili hrvatskoga ili kako god ga zvali, a nacionalisti su tu u sferi političke lingvistike najuporniji. Neka se dele kako hoće i kako se osećaju – samo da ih drugi ne deli – i problema neće biti. A uzrok je vidljiv – mi na širem prostoru nemamo ono što se zove formirani kulturni obrazac, u smislu kako ga je S. Jovanović shvatao. Imamo, primera radi, nacionalno-epski obrazac svake narodnosti, ali kulturni obrazac nemamo – iz toga sve izvire. Nije Danilo Kiš mario mnogo da li je srpski ili mađarski pisac, i tako dalje.

Stoga je ono što se dogodilo s Radomirom Konstatinovićem na sednici SO Subotica zaista skandalozno i protivno kulturi u svakom pogledu.

Po treći put pisac „Filozofija palanke“ nije mogao biti makar i posthumno proglašen za počasnog građanina Subotice. Lično smo sa predsednikom M. Dulićem govorili u sali SO da će se sve učiniti da to bude, da se ostavština velikog filozofa objavi i da se ustanovi Nagrada u čast velikog mislioca i – ništa. Odbornici ili nisu čuli za filozofa, ili jedva da nešto o njemu znaju, a neki su predložili hrvatskog pravnika Nacu Zelića, što je izazvalo revolt Bunjevaca. Svako, bilo kojoj naciji pripadao, po vrednosnom sistemu ima pravo na ulicu u lepom gradu na severu Bačke. Konstantinoviću je to uskraćeno, bez razumnog obrazloženja. A smisao njegovog dela nadilazi svakojaka srpstva i hrvatstva i svima pripada kao kulturni obrazac. Palanački duh je nemilostiv i primitivan da se Duhom ni zvati ne može, budući da je Duh – Hegel to zove Weltgeist – suština kulture i ljudskog života. Subotičko ogledalo je ostalo zatamnjeno, proradio je famozni nacionalni i svemoćni „ključ“ koji sve prave brave zatvara, ali kulturnu bravu ne otvara sigurno. Delo R. Konstatinovića je poznato i na srpskom i na hrvatskom i odnedavno i na mađarskom jeziku – u Mađarskoj je prihvaćeno kao kultna knjiga kakve piše jedan Imre Kertes recimo. To palanačko zatvaranje će nas skupo koštati, jer EU ne počiva na monističkom kulturnom obrascu već na pluralnom kulturnom obrascu koji je uostalom i suština kulturnog obrasca. Bunjevci imaju svoj identitet i time se uklapaju u vrednosni sistem EU koja bez toga nema budućnosti. Najžalosnije je što se ne snalaze crkve, jer liturgija služena na bilo kom jeziku jeste to što je – neka vrsta univerzalne poruke čak sa kosmičkim dimenzijama. Veliki pisci su to znali, ali političari za to ne mare. Subotica treba da obeleži i dom i grob Tome Vereša, dominikanca i tomiste, koji je prihvatio hrabro „pružene ruke komunista“ – tako mu se i čuvena knjiga zove – još iz 1936. i kasnije za vreme Drugog vatikanskog koncila, koji je vesnik velikih promena i kod komunista i kod katolika. A najpre delo R. Konstatinovića, koju je duh palanke pročitao na najširem prostoru kao kobni duh-zloduh.

Zbunjeni subotički odbornici nisu umeli da pročitaju prave znake vremena koje još jednom najavljuje promene sa EU u nastajanju.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!