MIRKO ĐORĐEVIĆ: Srpska humanistička farma

05 Dec 2013

Zemlja smrti i razonode

Ono o farmi i životinjama je tema koju je Dž. Orvel apsolvirao – ova naša je zanimljivija i uzbudljivija.

Izjutra kada listamo novine beogradske i one iz regiona, uključujući tu i tabloide, isto je – svakog jutra se ne vidi veća razlika između tabloida i takozvane ozbiljne štampe. Tu smo, to je naša stvarnost. Kao da smo zašli u neku zemlju smrti i razonode, ali nama nije do cinizma, jer nas zaokuplaju političke teme i one iz sfere kulture. Dok je čovek sahranjivao dete – još sveštenik nije očitao za upokojenu liturgiju – komšije lopovi su mu opljačkali kuću, a lepa žena policajka je pokazala muškarcima kako se to radi sa siledžijama i sa tajkunima – ne ovako kako to Gospodar Vučić radi pa posle nikom ništa.

Čudna smo mi zemlja. Neki Krstimir P. Pobedio na kosovskim izborima, glasalo je nekoliko hiljada ljudi – još se ne zna tačan broj – i kreće u Brisel i Vašington da traži priznanje za svoju republiku ili monarhiju – ni to se još tačno ne zna – svega kod nas ima kao u Rumi na vašaru. Jedni tuguju drugi se smeju. Istaknuti politički delatnik – D. Bajatović javlja: „Južni tok će nas štititi od bombardovanja“, od čijeg nije jasno, da li od NATO ili ne daj bože od ruskog. Kakvi smo takvi smo, ali na našoj farmi su ljudi, istaknuta imena društvenog ili političkog života.

U starom dvoru – onom u kojem ni Obrenovići nisu boravili – sastali su se vojvoda Toma N. i pisac i mislilac iz Velike Drenove da vide gde smo i kako smo. Tačno u isti dan 2012. bili su se sastali ili nisu. Ne zna se. Tada je pisac izjavio: „Nisam spreman da učestvujem ni u državnom ni u partijskom formu – ja sam disident“. Sada tačno u isti dan sastali su se i zvanično saopštenje je enigma. Sudeći po saopštenju, to je bio sastanak ćutanja, na kanabeu su sedeli i ćutali i siti su se naćutali. Vladar i večni disident su ipak dali nagovestiti da su govorili o Velikom ratu 1914- 1918. i o tome da smo mi Srbi tada spasli evropsku civilizaciju – kada neće istoričari o tome morali su njih dvojica. Sve smo žrtvovali razabire se ipak iz saopštenja i „sebe i svoju državnost“. A Evropa sada ovako s nama, nameće nam nove uslove kao da smo Ukrajina neka tamo. Bio je to zabavan susret u svakom slučaju. Vojvoda je od malih nogu poznat kao mirotvorac, a pisac je opsednut „vremenom smrti“. Ima i vesti za koje nismo u ovom momentu sigurni da li su zabava ili ono najgore. Bivši gradonačelnik je nekog Malog – tako se čovek preziva – nominovao za Nobelovu nagradu, ako taj čovek ne prođe kao pisac gorepomenuti. Sve je ovo kod nas nešto između neke tamo komične razonode i katastrofe, a ide i jedno i drugo često zajedno jer ovo je neka originalna farma naša.

A buka i bes oko izjave njegove ekselencije A. Čepurina se ne stišavaju. Pažljivo smo pročitali ovu izjavu ruskog ambasadora i videli smo jasno da smo mi Srbi – Srbija u celini – još odlično prošli. Mi smo laka neka devojka, onako profuknjača ili faćkalica – izvinjavamo se jer su reči iz ljupkog beogradskog žargona koje mi ne koristimo – a pogledajte kako su prošla braća naša istoverna srpski Crnogorci u republici Crnoj Gori. Oni hoće u EU i u NATO i ambasador je to formulisao ovako: „U politici kao i svuda postoje majmuni“, krevelje se i zabavljaju dokon svet i tako „nadaju se banani“. Mi smo laka devojka, a Crnogorci su majmuni, ipak smo bolje prošli. Da li smo mi i sami krivi za sve ovo ozbiljno je pitanje, i da li smo mi neka banana-republika. Ambasador A. Čepurin nije upotrebio izraz banana-republika, ali je imao na umu guberniju. Tu smo mi negde blizu, jer nije teško odgovoriti da se već zna ime, titula i prezime gubernatora, to će biti čovek učen koji je napisao – naš čovek – knjigu o tim problemima, koju ugledni beogradski dnevnik „Danas“ nudi čitaocima za nekih tridesetak dinara. Kultura narodu. Nemamo još izjavu o besedi ruskog ambasadora od mitropolita Amfilohija, i pažljivo je iščekujemo, za sada se oglasila samo Milica- Đukić Dejanović koja je uvređena izjavom Čepurina, jer tako je to – lakrdije su nekom razlog za brigu, a nekom pak razonoda i razbriga. Tako je to, i u Srbiji, a, kako vidimo, i u Crnoj Gori. Da je to što je besedio ambasador Čepurin nedopustivo, tek poneko kaže, ali tako da ga niko ne čuje.

Tako je to kod nas i setili smo one Zmajeve pesmice divne koji je slično komentarisao i ovako:

Smejo sam se da ne plačem,
gledajući ovaj jad,
gledajući sokak celi
gledajući Novi Sad

Na našoj farmi nema životinja – to je Orvelov trik – jer nemaju tu šta da traže, mi ih zamenjujemo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!