MIRKO ĐORĐEVIĆ: Srbija i komentari

05 Sep 2011

Domanović je skoro zaboravljen, a napisao je najbolje komentare o Srbiji koji su i danas aktuelni. Šta je Domanović zapisao i rekao, a šta smo to zaboravili

“A na Kosovu je već čitava baruština od srpskih suza”
Iz priča R. Domanovića

Najbolji komentari o Srbiji napisani su davno – i to važi i za skromnog pisca ovih zapisa iz naše palanke.

On je umro u trideset i osmoj godini života i pred smrt je bio zaćutao i nije ga bilo u beogradskim kafanama – zvao se Radoje Domanović. Istoričari književnosti su dosta o njemu rekli – postoji i jedna sjajna doktorska disertacija o njemu – ali nije dovoljno istaknuto da je imao dara jednog Karla Krausa. Mala je bila zemlja u kojoj je živeo, on je zove Stradija a njen glavni grad se zove Kradija – mnogo se kralo u njegovo vreme a prednjačili su ministri koji tačno nisu znali čime se bave, a bavili su se svačim osim svojim poslom. Tu zemlju su iz dana u dan uznemiravali Arnauti – tako su nekada zvali Albance u predkumanovskoj Srbiji. Doktor i ministar prvi Vladan Đorđević je u jednom svom znamenitom delu pisao kako Albanci imaju repove, divlji su – i to sasvim ozbiljno kao naučnik i član Akamdemije. On je – R. Domanović – ostavio priče-komentare za koje se ne zna da li su onda bili aktuelniji ili su to danas. Valjda je to doprinelo zaboravu koji ga pokriva – nema ga u đačkoj lektiri, gde su i D. Ćosić i toliki drugi. Glavni junak njegove pripovetke o toj zemlji je Srbin i odrastao je u inostranstvu. Zaželeo se “mile nam i napaćene otadžbine” zemlje predaka i posetio je Srbiju-Stradiju. Video je sve znamenitosti i zvaničnike državne – dolazi u Narodnu skupštinu u momentu kada poslanici utvrđuju Zakon o ustanovljenju ratne flote i ličnosti admirala. Koliko ja znam – pita on spikera visokog doma – mila nam i napaćena otadžbina i ne izlazi na more. Niste shvatili odgovara on – u srednjem veku izlazili smo na tri mora, radimo na tome da opet to bude. Evo, Narodna skupština Republike Srbije priprema “predlog Zakona o pomorskoj plovidbi” a zemlja nema more. Može i tako. Možda ćemo na more “preko Crne Gore” kako se čuje na svim stranama. Domanovićev junak ništa nije razumeo, ne razumemo ni mi, ali može i tako. Još je značajnija poseta ministru vojske bez mornarice koji svakog momenta čita molitvu i moli se baš kao D. Šutanovac danas koji vladikama određuje činove i visoke plate. Doneli su zakon o uvođenju vere u Vojsci i idemo dalje. Svi veruju u Domanovićevoj priči da Crkva može sve probleme da reši pa i “problem Kosova” i putnik to ne shvata no – tu se Domanovićeva priča završava. Smrt je bila brža od piščevih namera. Inače na čelu SPC je bio mitropolit Inokentije – ovejani hohštapler o čemu ima mnogo dokumenata. Narodna skupština se bavila njime no o tome sada nećemo.

Domanović je skoro zaboravljen ali napisao je najbolje komentare o Srbiji koji su i danas bolji od onoga što mi pišemo.

Još nešto o njemu, o R. Domanoviću, ali tek u naznaci jer nije ugodno za citiranje.

Umro je 1906. Stevan Sremac i cela Srbija je plakala za tim neponovljivim genijem. Najviše sam njegov prijatelj po peru i drug R. Domanović koji je krenuo na sahranu. Najavili su da će on “biranim rečima” izreći oproštajne reči “crnom Stevi” kako je govor i započeo nad odrom velikog pisca. Ubijen tugom – novine pišu ako im je verovati – malo je popio i govor je dobio neobičan ton. Obratio se Domanović pokojniku i Srbiji koja je “posaranila sve pošteno i čestito”, “i ostade ološ” i tako dalje. Domanović je šeširom pokazao na državne zvaničnike i mitropolita. Nije dalje za navođenje. Bio je uljudan čovek ali – tuga ga slomila. Postoje razne verzije tog govora i nije se lako odlučiti za pravu verziju – u novinama svašta bude i uvek je tako i bilo. Neko je zabeležio samo da je čuo reči – “Oče proto, prelite grob i usklonite ovog da ne padne pijan u raku”. Da li je tako bilo pouzdano se ne zna, u novinama svega ima pa i šale na groblju. Nismo sigurni koja je verzija tačna i navoditi sve nije zgodno, ima uistinu reči koje se ne pišu i ne ponavljaju – ali sve liči na Domanovića kome je bilo da nemamo ni Kosovo ni Evropu – a u Cirihu je boravio i sam i znao je sve o tome. Imamo zakone i ministre poput Vuka J. koji ima neko privatno svoje Kosovo koje se čak ni B. Tadiću mnogo ne sviđa.

Između dva nemamo, imamo jedno, imamo – ministre koji pričaju kako im šta na pamet padne i ne daju ni pet para za realnost.

Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 03.09.2011.

Podelite ovu stranicu!