MIRKO ĐORĐEVIĆ: Pusto tursko

30 Oct 2011

Svi su se čudili kako to da posle "petovekovnog ropstva" Srbi i Turci gaje tako jaku međusobnu ljubav, oličenu u sintagmi "pusto tursko"

Sintagma iz naslova deluje zagonetno, ali ona – “pusto tursko” – postoji dugo već u srpskom jeziku i u književnosti, i u kolokvijalnom, svakodnevnom govoru. Filozofi su je tumačili, ali nešto čudno ostaje. S vremena na vreme, vekovima, čuje se uzdah čeženje i olakšanja, pa i tuge za nekim minulim vremenima. U delima Bore Stankovića s tugom je izgovaraju junaci u pripovetkama, a kod velikog Stevana Sremca, ona je dominantna: kazuje veliki pisac u svojim pripovetkama iz niškog života „Ibiš-aga“ i drugima – kako su se Turci i Srbi godine 1878. godine – kada je Niš posle mnogo vekova pripao Srbiji – u suzama opraštali, i to danima i noćima. Srbi su tugovali, a Turci su Srbima poklanjali čitava imanja i kuće odlazeći u Anadoliju. Bile su dirljive scene, za koje je samo Sremac imao sluha i talenta.

I naši i svetski lingvisti i filozofi tumače ovu sintagmu, a kod Claude Levi-Straussa imamo mnogo toga, a on je doajen moderne evropske etnologije. Svi se u jednom slažu – Srbi i Turci su zajednički živeli i rastanak je bio bolan. I do danas ga prati fraza – “pusto tursko”, koja znači: bilo je dobro, „groš oka“ za svaku robu. I francuski se prevodioci S. Sremca – čuveni slavisti i akademici – čude kako to da posle „petovekovnog ropstva“, o kojem govore mnogi Srbi, postoji tolika ljubav među njima, a tu je i smisao. Fraza se danas čuje – vlast je vlast, a narod je narod i ljubav je ljubav. To su zakoni suživota, kako se danas kaže.

„Turska se vraća na Balkan“, kažu neki političari, ali to je besmislica i politička floskula.

Doputovao je u Beograd turski ministar spoljnih poslova Davutoglu – sin Davutov, dakle – da miri sukobljene islamske zajednice u Srbiji. Problem nije jednostavan, dve se islamske zajednice glože, ali poslednja zvanična vest kaže da se turski ministar sastao i sa islamskim prvacima u Srbiji i sa Borisem Tadićem i ministrom Vukom Jeremićem. Sporazum će “biti potpisan narednih dana u Istanbulu“. Jasno je dakle – u Stambolu na Bosforu, a ne ni u Beogradu ni u Sarajevu, niti pak u Sandžaku.
Danima je to udarna vest, a još mnogo toga nije jasno: hoće li otići sa scene i efendija Ziklić i efendija Zukorlić, pa da se traži treća ličnost, o čemu smo pisali ranije – i o čemu i drugi stručnjaci pišu… Ostaje međutim i mnogo drugih nepoznanica… Onaj lepi ćilim u džamiji – i o tome smo pisali – tesan je za mnoge, samo jedan tu može biti efendija koji zapoveda. Da li će to biti Mustafa Cerić, još se ne zna, ali turski ministar kaže da se efendije okanu politike – kako je to u Turskoj. Enigma. I za Beograd i za Sandžak, ali kavga mora prestati jednom. I još – da li će to važiti i za verske vođe drugih konfesija? Preosvećeni Amfilohije, recimo, nikada ne bi pristao na nešto slično. Turska je laička država, a Srbija? To niko ne zna, i tu je muka i za muslimane i za pravoslavce. Na velikim su mukama i ministar Davutoglu i predsednik Boris Tadić.

Postoji rešenje, ali se na zna ko je spreman – da se ljudi, i muslimani i pravoslavci, dogovore, kao običan narod – kao kod Sremca.

Ali niko ne pita ni muslimane  ni pravoslavce, ni u Crkvi ni u Džamiji. Za sve se pitaju vođe i političari. Davutoglu je mudar političar,a ni predsednika Borisa Tadića ne treba potcenjivati. Ali, države ne mogu, ako u to uđu, da reše taj problem. Stoga je sve pod znakom pitanja, pa i potpisivanje u Stambolu ovog sporazuma brzo, kako se najavljuje.

Ovde se ništa ne zna, ni šta će biti sutra, a tek za mesec dana, jer ovde smo u Evropi ali daleko od Evrope.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!