MIRKO ĐORĐEVIĆ: Potestas clavium Ivice Dačića

19 Jun 2012

Srbija je umorna od same sebe

Latinska fraza u naslovu nije slučajna niti je tako komplikovana kako se čini – ministar Dačić, prvak SPS, drži ključeve koje svi pominju.

Da li su svi “ključevi” u njegovim rukama ne znamo sigurno, no on se u sastavljanju Vlade ponaša kao da jesu. Stoga smo svi u situaciji da nagađamo. A nagađaju i u inostranstvu. Žali se ruski ambasador A. Konuzin da ga čude Srbi koji jednako kao da žele da im neko iz inostranstva formira Vladu. Iskusni diplomata je lukav – u beogradskim medijima se pominje i nekakva “ruska vlada” ili nešto slično, ali se pominje – i to upadljivo – i “proevropska”. U svim kombinacijama, Dačić je neizbežan sagovornik. Kada se pomene B. Tadić sa svojom namerom da obrazuje Vladu sa LDP, otvara se nova zamka. Opet Dačić zvecka sa svojim zagonetnim ključevima – može on i sa SNS i tako dalje. Uz M. Dinkića naravno i opet – i tako dalje. Oni na Zapadu su zbunjeni, a Rusi hoće Vladu “bez DS”. Ulog svi određuju po potrebi. Na stolu su Kosovo i RS, a to u ovim prilikama – kao i do sada – jeste najvažniji ulog. Svejedno je to što ulog može biti fiktivan – svi znamo ko odlučuje o Kosovu i šta je famozna Dodikova RS, koja nije država nego entitet u BiH. Bio ulog fiktivan ili stvarno nešto znači nije bitno, jer on uvek može nešto da znači. Pregovarači se smenjuju, i ako zanoće s jednim predlogom, to ne znači da će s njim i osvanuti. Bilo kako bilo, za stolom ih čeka – dok se oni smenjuju – obavezni I. Dačić. I onaj tajanstveni “ulog” čiju stvarnu cenu niko živ ne zna – Kosovo i odnos prema RS. Tu RS su stvorile velike sile, a Kosovo smo – kao nerešiv problem – stvorili mi, naravno, sa Albancima, koji su to jedva dočekali. I sada je teg na kosovskoj vagi, tu gde je i bio – i koriste ga svi, i u Beogradu, i u Prištini i na Zapadu.

Zna, naravno, I. Dačić ko će odlučivati – kao i do sada – ali se ponaša kao da će to biti on sa svojom SPS.

Tajna njegovih “ključeva” je dublja. Ipak i on je – barem tu – dosledan sebi i svojoj SPS. On je s mukom preživeo Peti oktobar i veštom mimikrijom je pokazivao da se menja. Nikada nikom nije oprostio taj Peti oktobar i pad i obaranje S. Miloševića. Sada mu je stalo da se neko pozitivno nasleđe tog doba – koliko ga je ostalo – sasvim utuli. Igra sa Tadićem je pokazala da mu je to i bio cilj – sada Tadića nema i on slobodno može da se ponaša. Više ga ne obavezuje onaj istorijski poljubac pomirenja – sada Dačić oseća da su ključevi u njegovim rukama. Ako postane premijer, još lakše će ići. Neće on nikakvu “kosovsku kancelariju” u Beogradu, koju mu navodno sa Zapada nameću, a ima i ministarstvo za Kosovo i državne sektretare. Ne preti njemu toliko oslabljeni B. Tadić, nego Č. Jovanović. Nije LDP zablistao na izborima velikim brojem osvojenih poslaničkih mesta, ali ukazuje na činjenicu – koju svi pominju bez objašnjenja – da se Srbija nalazi na prekretnici. Ili će se s Dačićem vratiti u vode kobnih devedesetih godina, ili će iskoračiti ka EU. Stoga bi Dačićeve “ključeve” valjalo trezvenije pogledati – i on i vojvoda Toma su, istorijski gledano, iz istog ešalona politike koja nas je strovalila u ponor.

Nije ovo prvi put da smo negde između – i jednako na prekretnici, i da razmišljamo kuda ćemo i kako ćemo – i s kim ćemo.

Priznaje I. Dačić da ga Rusi “zovu”, ali to objašnjava rečima – a kada su me sa Zapada zvali da idem sa Tadićem “nije vam smetalo”.

Svi oni koji sada danonoćno sastavljaju Vladu – nisu nepoznati javnosti. Obrti su naravno mogući, jer se ispostavljaju i nekakvi rokovi, ali to ne znači mnogo. Rokove određuje onaj u čijim su rukama ključevi moći da veže i da odrešuje. Onaj izraz “potestas clavium” je star i koristile su ga rimske pape vekovima. I ne samo pape, već i patrijarsi pravoslavni, i laici naravno znaju da upotrebe tu “vlast ključeva”. Srbija stoji i čeka, a sami građani – koliko se vidi – mnogo i ne čekaju, jer nije ovo prvi put da nam isti ljudi kroje sudbinu. Sam vojvoda, koji je krunisan pompezno kao ustavni poglavar Republike malo tu može pomoći – za njega su partijske vrhuške već pripremile ono uistinu kraljevsko pravilo – kraljevo je da kraljuje, a naše je da celom zemljom vladamo. A Vlada će se formirati, no nije svejedno kako i s kim. Ako je formiraju stare snage, neće biti nova i uspešna. Zemlja je u dugovima, a pad dinara obezvređuje svaku platu i penziju. Onaj “grčki” scenario nije više ni u modi – Grci su se prenuli i drugačije su ipak glasali.

Srbija je umorna od same sebe, jer se kao država samo sa sobom graniči, tako da su oni iz sveta bez brige.

(Autonomija)