MIRKO ĐORĐEVIĆ: Odlazimo da se ne vratimo

06 Mar 2012

Rano je za slavlje, ali se nešto pokrenulo i ići će valjda na bolje. A doktor K. sa radikalima je ionako relikt prošlosti i vreme mu je za muzej

Rano je o tome govoriti, ali nekih malih naznaka ima da Srbija počinje da pomalja glavu iz Jaruge u kojoj poodavno boravi.

Potpisan je dogovor s Prištinom i nije se lako snaći u plimi euforije i u senkama otpora i mržnje u beogradskim novinama. Za tako nešto zaista je potrebno umeće. U Vladi B. Tadića su zbunjeni i ne znaju kako da objasne ono što bi sa našim “raspetim Kosovom”, kako bi to rekli ovi iz SPC, koji još nisu reagovali jer su utonuli u isihastičku molitvu. Jedni govore da je to pobeda politike Tadićeve – oglasio se i on lično – a drugi o veleizdaji. Doktor K. nije još zakazao, ali će svakako uskoro zakazati veliki puting – tako Rusi zovu mitinge podrške V. V. Putinu – u Beogradu. Svejedno, ni njegovi desničari u Briselu mu ne daju podršku – hoće da ga isključe iz evropske narodnjačke koalicije. Ostaje mu samo ono ispreko Drine – ali nećemo se njime ovde ni baviti. Nije ovo ni Tadićeva ni malog Borka zasluga, jer su to uradili oni u Evropi – i pomalo iz SAD. I oni s pravom, vidimo, sada slave. Nije, istini za volju, nikom lako sve ovo objasniti posebno kada se štampa trudi ne samo da laže – to joj je i posao – već i da sakrije bitno u ovoj story. Posebno istorijske pretpostavke o kojima ćemo nešto reći iako smo se zakleli da više nje gnjavimo istorijom – no, nekad se mora. Zarad činjenica koje se prećutkuju. Dobili smo umesto Kosova zvezdice, a da li će one sijati na evropskoj zastavi još je rano govoriti. Dobili su i Albanci zvezdicu jednu i tekstom koji malo ko sada valjano čita. No, šta je tu je i mi ćemo u Evropu i oni će – svi Kosovari redom – u Evropu. Oko tih citata i zvezdica još nema saglasnosti i svi ih vide i čitaju na svoj način. Svi sebe vide kao pobednike i možda je dobro što je tako. Ostalo treba tek da vidimo, ali jedno je – držimo mi – ipak nesporno, makar i ovako Srbi i Albanci mogu zajedno. Jer, kako bi drugačije.

Pogledajmo međutim ono što je važnije – realnost samu današnju i onu istorijsku makar letimično.

Edita Tahiri kaže da su zvezdice nevažne – “one će kao pahuljice nestati i ispariće kada prođe zima”. Mali Borko ponavlja čuvenu misao doktora K. da smo ovim zvezdicama “zaštitili našu ustavnu i nacionalnu poziciju”. Nema navodno granice, ali će kosovski carinici gledati pasoše i ubirati carinu – sve ono što države rade. To će raditi na svojoj strani i naša carina i policija. Bilo kako bilo, tu su i zvezdice i pahuljice i surova stvarnost i svetske sile koje brinu o svojim interesima, a tako je vekovima i bilo. Mi ne bismo dobili ulaz u EU da nam Edita Tahiri nije baš svojski pomogla. Nije to prvi put da Albanci pomažu Srbima i Srbi Albancima zarad zajedničkog interesa i cilja. I dobro je što je tako. Napisao je bio doktor Vladan Đorđević debelu znamenitu knjigu o Arbanasima, koji su “primitivni i divlji i imaju repove te spavaju na drveću okačeni o svoj rep, da ne razlikuju sneg i šećer”. A znameniti doktor je bio član SANU kraljevske naravno i predsednik Vlade kraljevine Srbije, čiji je okrutni režim zapamćen kao zloglasna “vladanovština”, odnosno policijska diktatura. Takvi su “kulturni konstrukti “postojali u Evropi u Beču o Albancima, a tamo ni o nama Srbima nisu bolje baš mislili. Odatle je D. Ćosić crpio svoju geopolitiku o Albancima “kao najgorem etničkom talogu Balkana”. I on je iz dične SANU, u kojoj i danas sedi i radi. O Albancima nije bolje mislio ni N. Pašić – njima ne treba da se da država nikakva jer su nesposobni da vladaju – to je bilo uoči godine 1913, kada smo bili poboli zastavu u moru na albanskoj obali. No i velike sile i sama Srbija su iste godine promenile mišljenje. Velike sile su stvorile Albaniju kao državu da nama spreče izlaz na more, a bez pristanka kraljevine Srbije do toga ne bi došlo. Kada se sumiralo krvavo balkansko nasleđe 1913. u Londonu, mi smo zvanično pomogli Albancima da stvore državu – prvi predsednik je ubrzo bio pravoslavni vladika. Zvao se Fan Noli. I tako dalje, odosmo mi daleko. Sada smo mi opet pomogli Albancima na Kosovu da stvore još jednu državu. To su činjenice o kojima malo ko govori iako to svi znaju. Dobro je što je tako bilo u Briselu.

O tome bi valjalo koju reč reći, a ne glupirati se nekakvim uspesima, i to važi za Srbe i za Albance.

Buknuo je veliki svetski rat 1914. – nakon onog što smo bili “odradili” u Sarajevu – i vojska i kralj na volovskim kolima su se našli u progonstvu, u gudurama Albanije bez nade da će neko preživeti. Opet su velike sile pokazale smisao za realnost i spasle su Srbiju, a Esad-paša Toptani je zapretio albanskim plemenima i zakleo ih da ne diraju Srbe na putu povratka u državu. Kraljevi srpski su izražavali “večnu zahvalnost” Esad-paši i sve je dobro prošlo. Mogu Srbi i Albanci zajedno i to je naša teza. A to što pričaju doktor K. i radikali bilo bi smešno da nije tužno i nadasve glupo. A šta će biti sa zvezdicama i pahuljicama o kojima govori E. Tahiri, lako ćemo s tim. Važno je izaći iz Jaruge u kojoj sebe drže i Crkva i partije i sam građanin NJKV, koji ne zna srpski najbolje ali je znao i sam da dovikne onima u Jaruzi – prvi put na korektnom srpskom jeziku – kuš bre. Biće naravno onih koji će zvezdice gasiti i duvati na pahuljice da brže ispare. Prvi put u savamalskim kafićima odjekuje tužno ona slavna pesma:

Zbogom majko, sestro i nevesto
odlazimo na suđeno mesto.
Zbogom leto zbogom ljuta zimo
odlazimo na Kosovo sveto –
odlazimo da se ne vratimo.

Biće Kosova i za Srbe i za Albance, a na Kosovo ćemo se vraćati zadugo jer nas tamo ima. Oglasiće se kosovski zavetnici i osvetnici, ali zajednički život je moguć. Grmi i neki simpatični Albanac protiv ovog sporazuma i očevidno istu takvu pesmu peva, a zove se Albin Kurti iz nekakvog pokreta “Samoopredeljenje” i maše zastavama sa orlovima koje odavno u muzejima stoje pohranjene. Kao i naši s dvoglavim orlom vizantijskim i carskim. Realnost uvek pobeđuje, a pobednik će biti onaj ko ume da je vidi i da je pročita. Naravno, rano je za slavlje, ali se nešto pokrenulo i ići će valjda na bolje. A doktor K. sa radikalima je ionako relikt prošlosti i vreme mu je za muzej. Još jednom – rano je za likovanje jer ko se prvi uzraduje prvi se i razočara, budući da je istorija ćudljiva boginja Klio i ne zna se kome će se nasmešiti.

A biće još i mitinga i putinga i svašta ćemo još čuti i s Kosova i odavde iz Beograda – nešto je krenulo s ledom koji puca.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!