MIRKO ĐORĐEVIĆ: Mediji i religija – primeri manipulacije i diskriminacije

15 Apr 2008

Dobro, dame i gospodo, sad ćemo mi malo da porazgovaramo, ne bojte se, neće to biti baš ubitačno dosadno. Nema, misl…

Mirko ĐorđevićDobro, dame i gospodo, sad ćemo mi malo da porazgovaramo, ne bojte se, neće to biti baš ubitačno dosadno. Nema, mislim, potrebe da se ja predstavljam, poznat sam ja, istina, više po zlu nego po dobru, ali šta da radim. Ja sam u vaš posao, novinarski, „ubačen“; po struci nisam novinar, mene su tu priveli u taj posao, i mogu vam reći – izazovno je, čudno. Znate vi, dabome, ja se bavim ovim problemima religijskim i odmah da vam kažem – pokušala je gospođa (Sanja Ćosić) malopre da vam kaže šta je novinarstvo i šta znači biti novinar i ona je to dobro objasnila. Ja bih dodao, da ne dužim – novinar biti i novinarstvom se baviti to je, čini mi se, hrabrost. Po zanimanju se mora biti hrabar čovek. To je veliki izazov i prihvatanje velikog rizika.
Vi znate, stotine i stotine novinara u Evropi godišnje strada, biva ubijeno. U Rusiji Putin to radi kudikamo veštije. Doista, ovo čime se vi bavite, pa evo i ja, veliki je rizik i potrebno je tu ispuniti tri uslova, najmanje tri. Prvo, mora se znati ono o čemu se izveštava, radi, piše. Drugo, mora se do kraja ne samo pisati izveštaj (to je rutina, to se nauči), nego novinar pravi mora da svedoči o onome šta je i kako je, upravo da oseća odgovornost kako da izvesti i da preuzme na sebe tu odgovornost pa ću vam ja, dakle, nešto na tu temu reći, ali samo još jedna napomena – ništa lakše nego održati predavanje, izložiti neke principe, to je ovo, to je ono, ali ja ću se ograničiti na nešto drugo; ja ću to uraditi kratko, ali nabolje bi bilo da drugi deo bude što više vaših pitanja sa najosetljivijim akcentima oko ovih stvari, jer ova oblast o kojoj ću ja govoriti je doista specifična, vrlo specifična. To drugde u svetu nije tako.
Ako pažljivo čitate jutrošnje italijanske ili bečke novine i nedeljnike, videćete da su sva crkvena i verska zbivanja tamo negde na devetoj strani. Kod nas je ova tema, kao što znate, na udarnim mestima u novinama, to su čitavi blokovi novinskih izveštaja, to je često i naslovna strana iz dana u dan, zbog toga što kod nas, u Srbiji, a to poodavno traje, religija, crkve, zajednice i politika do te su se mere ispreplitali da to više nije tek rutinsko religijsko izveštavanje o nekom verskom skupu, nego je to bukvalno politički događaj. To se (a nećemo danas o tome) stručno zove klerikalizacija – naše je društvo poslednjih petnaestak godina, izrazito poslednjih petnaestak godina, apsolutno klerikalizovano. Crkva i verske zajednice uvedene su u društveni život, u sve pore društvenog života i, što je najinteresantnije, i tamo gde im je mesto i gde im nije mesto. Vi svakodnevno gledate, eto o tome treba i da izveštavate (ja ne pitah ima li neko među vama ko se baš ovim bavi) – vi svakodnevno gledate kako se političari guraju da se slikaju sa patrijarhom, sa vladikama, kako vladike govore ne znam o čemu sve, kako svakog dana neki crkveni velikodostojnik nešto osveštava, a najčešće osveštava ono što nite je kad bilo sveto niti će ikad biti sveto.
Delovaće vam čudno, to sve treba znati, u Sinodu naše crkve (a tako je i drugde, tako je i u islamskoj zajednici) postoje čak vladike koje su posebno zadužene za određene sektore, pa postoji vladika čija je specijalnost, to vi znate bolje od mene, da sedi u Republičkoj radiodifuznoj agenciji. Da, da, da! Evo, to je njemu posao, da vama novinarima kroji kapu, da, da, da! To je neki tu, nedaleko od Novog Sada, Porfirije se zove, a titula mu je vrlo čudna, muke s tom njegovom titulom! Titula mu je – episkop jegerski. Jegerski! Sad se svi pitaju… ajde da je neko episkop požarevački, beogradski, to mu je jasno, ali gde je ta Jegra ili šta! Naše vladike vole te neke titule istorijske koje odavno ništa ne znače, ali oni uporno to i dalje drže na pečatu. To je neko selo u istočnoj Mađarskoj, gore prema Rusiji, u kome od sredine 16. veka nema nijednog Srbina da živi, ali svejedno – nekad ih je tu bilo i oni još drže tu titulu i titulom pokrivaju i taj teren. Nevolje s tim njihovim titulama! Za vas novinare, to je prava muka!
Mene su, znate, nedavno digli u ponoć iz neke televizije i traže pomoć. Doputovao je u posetu Srbiji (prošle godine je to bilo) aleksandrijski patrijarh Petar VII (nedavno je poginuo, nesretnik, u nekoj nesreći helikopterom) – i u čemu je bio problem? Taj Petar VII, inače sjajno obrazovan čovek, i mlad čovek, ima titulu koja iznosi pola stranice kucanog teksta. Da, da, da! I pitaju, zapomažu – Šta da radimo sa tom njegovom titulom? – Treba da objave vest da je doputovao visoki gost. Ta titula glasi, da vas ja sad ne gnjavim – Petar VII, episkop Aleksandrije, učitelj ovog-onog, silne se zemlje pominju nad kojima on, navodno, vlada (u svim tim zemljama nema ni 1.500 hrišćana) i na kraju te njegove titule ide – papa i sudija vaseljene. Da, da da! Sad panika među novinarima – otkud sad on papa?! Da, da, i on je papa! I on ima titulu papa! I sudija vaseljene! Kosmosa! Ni manje ni više.
Nedavno je raško-prizrenski arhiepiskop Artemije čak svoju titulu proširio, zvaničnu, i tako mu pečat glasi sada (muke opet s novinarima!) – Artemije, episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski – to je u poslednje vreme on dodao kako je postao politički aktuelan. Nije kasnio za njim ni crnogorski mitropolit Amfilohije, neponovljivi. Njegova titula glasi – mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski (to vam je Skadar, u Alabaniji) i arhiepiskop cetinjski. To je nevolja. Ovime sam hteo da kažem (tu ima puno zanimljivih detalja) koliko su se crkva i politika isprepletale, ali ne smete pogrešiti nigde u tim titulama, ne smete to nikako pogrešiti, propade ceo izveštaj, ništa ne znači.
Pa šta da radim, da se vratim ja na ovog nesretnog Petra VII – visoki gost je sleteo na aerodrom i treba da javimo vest, i šta sad? Da čitamo celu titulu? A morate čitati ako je zvanična vest. A, kažem, pitaju otkud je on papa i sve to. Jeste, on je i papa, apsolutno.
Hteo sam ovim da kažem kako je u ovom poslu zaista potrebno veliko znanje, ali ne bojte se, to se lako vidi, nauči, ali nevolja je u nečem drugom – što crkve i verske zajednice igraju izrazito političku ulogu. Iako su po Ustavu odvojene od države i lepo piše u Ustavu i Srbije i Crne Gore i ne znam gde sve da su crkva i država potpuno odvojene i da između sebe održavaju zvanične odnose, u praksi, toj vašoj praksi u svakodnevnom poslu vašem, ni govora da su odvojene, i te kako je to isprepletano. Zato ću vam ja ovde tek nekoliko primera navesti, primera koji su aktuelni i koji su vrlo karakteristični.
Pogledajte ovo sa islamskom verskom zajednicom – prava nevolja mesecima u medijima, videli ste na televiziji rasprave. Imamo Ustav Republike Srbije u kojem lepo piše da su crkva i država odvojene, imamo Zakon o crkvama i verskim zajednicama, da zakon imamo, donet u Narodnoj skupštini. U tom zakonu piše doslovce ovo (tri godine smo vodili, setite se, rasprave sa onim nesretnim ministrom, zvao se Radulović, svašta je tu bilo u prednacrtima, i na kraju je prošao zakon, i sad je na snazi, moramo ga poštovati) – u Republici Srbiji može postojati samo Srpska pravoslavna crkva i nijedna druga pravoslvana crkva ne može uopšte postojati, čak ne može biti registrovana ni ako sadrži sličan naziv ili makar deo naziva. Isto važi i za islamsku zajednicu.
I otvorila se nevolja – Crnogorci u Vojvodini hoće da imaju svoju crkvu u Vojvodini i zove im se Crnogorska pravoslavna crkva. Pazite – ne može! Čitava gužva se stvorila, ali ne može. Odbijen im je zahtev tu, u Lovćencu, i sad ste se vi, novinari, našli pred nemogućim zadatkom. Zaista! Zato svi novinari beže od ove teme. To što Crnogorci traže, traže i Makedonci u Srbiji i da imaju ove svoju crkvu – zvala bi se Makedonska pravoslavna crkva, ima četrdesetak hiljada Makedonaca u Srbiji, a toliko ima i Srba u Makedoniji. I sad, pazite, njihov zahtev je po Ustavu, sasvim u redu. Po Ustavu imaju pravo, je li tako? Građani su po Ustavu, slobodni da se organizuju kako hoće, da veruju kako hoće, ali po zakonu nemaju pravo. Pogledajte, nešto može biti po Ustavu u redu, a po zakonu nije u redu! Šta sad novinari jadni da rade, kako da rešimo ovo pitanje?! Trebalo bi, u normalnoj državi, zakoni da budu u saglasnosti sa ustavom, lepo je to, i to je tačna teza. Ali kad će Srbija biti normalna država – ja, hvala bogu, to neću dočekati. Vi neke šanse i imate pošto vidim da ste nešto mlađi od mene, par decenija (šta je to naspram večnosti – ništa!). To je jako komplikovano pitanje… prava zbrka u medijima, u novinama. Otkud sad to u Ustavu piše da svak ima pravo da bude musliman, ili šta znam, imaju pravo građani Srbije da budu budisti ako hoće, protestanti, katolici, ima Srba katolika, protestanata… Nekad smo mi, Srbi, imali usred Beograda, kod Cvetkove pijace, budističku bogomolju, da, da, da, do Drugog svetskog rata. Da, da, da, budisti! Imali su bogomolju svoju. Međutim, po Ustavu je to moguće i danas, ali po zakonu ne možete ništa uraditi. Nemaju prava, po zakonu, kod nas ni Crnogorci da imaju svoju crkvu, ni Makedonci, a mi smo sebi dali za pravo da na terenu Republike Makedonije ne priznajemo Makedonsku pravoslavnu crkvu. Da li razumete? To je vrlo, vrlo komplikovano! Da vas ne gnjavim sad i sa time.
Ustvari, ja uopšte ne krivim medije. Lako je to u medijima – savestan novinar će vrlo brzo otvoriti priručnike, enciklopedije, naći čoveka koji to zna, pa će videti šta je šta, nego nevolja je što ovde politika određuje crkveni život i obrnuto. To je problem ovde i tu postoji pravi pravcati haos da su neke stvari ostale takve kakve jesu i zato je malo novinara koji se ovim pitanjem bave. To je velika šteta. Lako ćemo za one titule i to, to sam rekao, to se da rešiti, ali ovde su stvari nedefinisane do te mere da po Ustavu mi smo laička republika i crkva je odvojena od države, a po zakonu imamo pravo da uvodimo veronauku u škole. Uvođenje veronauke u škole, bilo da je reč o islamskoj veronauci, o katoličkoj, pravoslavnoj, nije po Ustavu, pa čak nema ni zakona. Veronauka je uvedena na temelju jedne uredbe vlade Srbije pokojnog Zorana Đinđića, on je bio predsednik vlade. Dakle, na temelju jedne uredbe, ad hoc donete, situacija je bila takva, tako da još nema ni zakona. Nećemo se sad baviti tom veronaukom u školama.
Vi naravno znate, pratite štampu – veronauka u školama, građanskim, potpuni je debakl. Tri pune godine već nema izveštaja godišnjeg od strane prosvetno-pedagoških službi, nema izveštaja i ne može ga ni biti. Potpuni debakl! I za islamsku decu, i pravoslavnu… neuspelo potpuno. To se i očekivalo, zato što nisu hteli da prihvate jedan model koji smo mi nudili pokojnom premijeru – ruski model. Po tom modelu, veronauka je dozvoljena u Rusiji danas, ali u crkvi i pri crkvama, uz obilatu pomoć države i društva, ali u školama je zabranjena u Rusiji. Ni u Francuskoj, ni u Italiji, nigde nema, nigde nema veronauke u građanskim školama. Zato je to i propalo. Kad smo kod toga, vi znate da je Francuska velika država, atomska sila – ona ima vladu, vlada ima 16 ministara, a uopšte nema ministra vera ni ministarstvo vera. Ni u Rusiji nema ni ministra vera ni ministarstvo vera. Ovde kod nas ministarstvo vera je napravljeno iz političkih razloga, čisto iz političkih razloga. Prvo što bi jedna normalna vlada trebalo da uradi, trebalo bi da ukine ministarstvo vera i da se cela stvar vrati u ustavni okvir. U Ustavu piše da su građani slobodni da veruju kako hoće ili da ne veruju, a država je dužna da ih štiti. U Francuskoj ni u Rusiji ne postoji zakon o crkvama i verskim zajednicama, ne! U ustavu lepo piše, republika, štiti, i ja nigde nisam video bogatije pravoslavne zajednice nego u Francuskoj. Slobodni su, republika je dužna da štiti vašu slobodu, ali nemaju ministra vera.
Znam da sam vas ja malo poplašio ovim mojim primerima, ali ne bojte se. Najteže pitanje ovde je znate, što, malopre smo rekli, a to već nije vaša krivica, nešto može biti po ustavu, ali ne može po zakonu, i obrnuto. Zabraniti Makedoncima i Crnogorcima da imaju crkvu u Srbiji, ta zabrana je potpuno zakonita, jer takav zakon postoji, zakon u kome to piše, ali je protivustavno. Evo nas pred dilemom boli glava! Kakva je to zemlja u kojoj se zakoni i ustav ne poklapaju! To je, vidite, velika, velika nevolja.
Da bih vam pokazao kako to izgleda komplikovano, a znam da ovo o čemu govorim može da vam unese i straha i nesigurnosti, navešću vam jedan primer, vrlo zanimljiv primer, kojim se malo ko bavio (koliko ja znam, postoji samo jedan novinar koji se usudio da to pomene – gospođo Ćosić, ima prezime kao i vi, ne znam da li ste u srodstvu ili niste) – vi znate da u svakoj zemlji postoji tajna policija, svugde, i u Rusiji, i u Engleskoj, i u Americi, tajna politička policija, to su sve službe bezbednosti, i znate naravno da šefovi tajnih policija retko kad u javnosti govore i daju intervjue, to je takav posao. Kod nas se ta tajna služba zove BIA, njen šef je neki ćelav gospodin, kako mu bejaše ime, Crnogorac je naravno, pa šta bi drugo bio. On je nedavno dao jednu ovakvu izjavu, šef tajne policije Srbije (evo ja ću vam citirati tu izjavu da vidite šta da radite s njom, s tom izjavom), on kaže –Od 2000. godine naovamo, otkad je oboren Miloševićev režim – to on govori javno, otelo mu se – nekoliko crkvenih velikodostojnika ukralo je svoje dosijee i sad tragamo za njima. Sad tragamo, ušli smo u trag koje su to vladike ili muftije pokrale svoje dosijee o svojoj saradnji sa tajnom policijom, sad tragamo za tim. – Pazite to! Ni manje ni više, šef tajne policije to priznaje.
Vidite kakva je to sprega. I otuda sad, evo, dve verske zajednice, islamske, pa jedna drugu optužuju – da ih je policija izmislila i osnovala. I koliko je to ozbiljan problem, kad sam pomenuo tu islamsku zajednicu, vidite da dole traju tuče među vernicima i jedne i druge zajednice, poteže se oružje, hvala bogu još nema mrtvih, ali ranjenih ima dosta (Tutin, Novi Pazar…). Državi je bilo malo da ima jednu islamsku zajednicu Srbije pa je napravila još jednu, pa jedna pripada dole strukturama moći koje kontroliše neki Sulejman Ugljanin, a druga pripada strukturama moći koje kontroliše dole u Novom Pazaru Rasim Ljajić, i one se sukobe. Umesto da država vodi računa o javnom redu i miru, mi smo dobili, vidite, jednu takvu situaciju. To su vrlo komplikovana pitanja, i što se mediji tu ne snalaze najbolje – moram opet na to da se vratim – nije krivica toliko na medijima i novinarima koliko su to osetljiva politička pitanja, jer deo tih pitanja nije čisto versko pitanje.
Evo sad da vam navedem još jedan primer – još nije okončana ta afera, ako se sećate, slali su čak i mene iako sam ja hrišćanin, pravoslavac, da probamo nešto u Novom Pazaru, na onim njihovim televizijama – vehabije, čuli ste za to. Evo u zatvoru su, još se vodi istraga. Zapela je istraga, teško ide, poslednje vesti govore da će teško biti neke izvesti na sud, jer nema dovoljno dokaza. A ko su vehabije, sećate se? Uhapšena dole neka grupa muslimana koji su malo drugačiji muslimani, drugačije se oblače, koji su posedovali oružje, bombe, čitave arsenale. Otkud sad to, pitate se. Verska organizacija je u pitanju, terorizam. Šta će biti, to će sud valjda videti šta će, ali to su jednostavno neki mladi ljudi iz Novog Pazara i okoline, vaših godina ljudi, ja ih znam, muslimani koji su muslimani na neki malo drugačiji način. Oni tvrde da treba drugačije da se oblače, drugačije da se klanja, ne znam… Tih vehabija ima U Saudijskoj Arabiji, ima ih u Evropi, eto i kod nas neka grupa, ali problem je ovo oružje. Kao što vidite, i ta verska pitanja nisu uopšte tako naivna. Po zakonu, svako ima pravo da bude musliman, ima čak i Srba muslimana, kao što znate, ali vidite, ovde se postavlja pitanje sada gde je granica između vere, religije i terorizma, otkud sad to da se vera širi i oružjem. Šta će biti, rekoh, o tome će sud odlučivati pa ćemo videti.
Pa onda imate kod nas pravoslavaca, eto tu na Fruškoj gori, nije daleko od nas, jednu grupu pravoslavaca, imaju manastir svoj eto tu kod Vrdnika, ziloti, dabome. Na njihovom manastiru vije se zastava, ogromna, na kojoj piše „Pravoslavlje ili smrt“. Da, da, da! „Pravoslavlje ili smrt“! To su ziloti takozvani, to je stara jedna reč, jevrejska, pa preko Grka je mi izgovaramo tako, a to bi prevedeno na srpski, značilo revnitelj; oni tvrde da pravoslavlje treba da se propoveda silom. Naša ih crkva ne priznaje, ali odnekud su oni sve više i više jaki, ti ziloti. Ima ih tu na Fruškoj gori, ima ih u Smederevu, u Beogradu, na Avali imaju čak jedan manastir, ženski (zanimljivo; devojke vaših godina baš su njihove pristalice). Pokušala je država da ih uguši, država i crkva zajedno, kod Čačka tamo, pa to nije išlo lako, pa je vladika izgubio bitku; pa su išli i specijalci, ali njihova deviza i dalje ostaje da se vera mora nametati silom. Imaju vrlo stroga pravila. Ne priznaju oni Srpsku pravoslavnu crkvu, ne priznaju. Registrovani su pod nazivom Istinska pravoslavna crkva Srbije. Da, registrovani su, po zakonu to može, ali kad se pojave na ulicama, sa svojim crnim zastavama i sa tučom i sa oružjem, to već otvara ozbiljan problem. Ima i u islamu toga, ima i kod hrišćana. Vidite, to su vrlo, vrlo komplikovana pitanja i nijedno od njih nije dovoljno raspravljano, a novine su svakodnevno pune tih stvari. To sa vehabijama, izgleda, policija vodi istragu, ali oni se opet brane da su to njihova uverenja, Treba imati dokaza odakle oružje, i to ne tek bilo kakvo oružje nego bombe itd.
Stalno se ja, kao što vidite, vraćam sa mojom napomenom vama da pomognem u tome da ovde u Srbiji uopšte ne postoje čisto religijska pitanja, uopšte ne postoje, nego je to ispreplitano i sa policijom, i sa tajnim službama, i sa vojskom, i sa političarima. prosto rečeno. Mi koji se time bavimo, zovu nas sociolozima religije (svako ko se temeljnije bavi bavi religiijom u društvu, on je po definiciji to) znamo, naravno, to da Koštunica manipuliše crkvom i verskim zajednicama. Manipuliše. I tako manipuliše, i on to tako radi loše kao što sve drugo loše radi, da mu posao ne ide. Eto, napravio je još jednu islamsku versku zajednicu i mislio je da je time rešio – biće svi muslimani Srbije pod njegovom kapom. Međutim, kad su stigli dole u Novi Pazar, pogledajte, iz dana u dan, traju krvavi neredi, eno u Tutinu ima i ranjenih, u Sjenici, u Novom Pazaru… Ta manipulacija je ovde, dabome… poslednjih dvadesetak godina to je radio Milošević, instrumentalizovao ih je pa smo imali i vladike na tenkovima. Imamo mi jednog vladiku koji sedi na prestolu svetoga Save u Mileševi, njegova titula je vladika mileševski, Filaret, on se, kao što znate, javno slikao sa oružjem u ruci, na tenku. Ta slika je obišla svet. To je, vidite, nevolja kod nas. Crkva ne bi trebalo da se bavi politkom, tako stoji i u Ustavu i u zakonu, ali crkva je obema nogama u politici.
Da vas ja sad ne davim apstraktnim primerima, uzeću jedan noviji primer, koji će vas kao novinare živo ineteresovati, evo još se vrti po novinama iz dana u dan. Pomenuo sam malopre vladiku raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, Artemija. Stalno ga gledate, to je jedan nizak čovek sa sedom bradom. Da vam ne nabrajam pet njegovih izjava od početka februara do prekjuče, pomenuću vam samo jednu njegovu nedavnu izjavu. Objavio je tu izjavu „Blic“, „Danas“, objavila je „Politika“, i ta izjava glasi ovako – S obzirom na situaciju na Kosovu (ovo što se dešava, Albanci proglašavaju državu, mi to ne priznajemo), ja se, kao – kaže on – vladika, izjašnjavam – i to javno tvrdi – za Srspku radikalnu stranku i za Demokratsku stranku Srbije. – Da, da, da! Time on krši i crkveni ustav u kome izričito piše da crkva ne sme da se meša u poslove države, a krši i Ustav države Srbije, ali on se nije zaustavio na tome. Dan iza toga, taj vladika je dao sledeću izjavu – Što se tiče Demokratske stranke i G17 plus i LDP, njima ne treba birači – poziva on – da poklone nikakvo poverenje i treba voditi računa da se oni nikako ne primaknu nekoj vlasti. – Kao što vidite, crkva se direktno sad meša u politiku i dobijamo jednu komplikovanu situaciju, koja nije od juče. Kao što nije dobro da se država meša u poslove crkve, to je zabranjeno Ustavom i zakonom, još veće je zlo kad se crkve i verske zajednice mešaju u poslove države. Vidite kako je to komplikovano, ta pitanja, i ona neće skoro biti razrešena, sve dok se ne reši jedno pitanje, po mom mišljenju jako važno, a to bi pitanje moralo i vama da bude važno – kakav je to realni odnos, ne na papiru, između države i crkve jer, kao što rekoh, po Ustavu one su odvojene, ali de facto, ni govora o nekoj odvojenosti, ni govora! Ovako su prožete.
Da vas ne bih gnjavio time, vreme odmiče a ja nemam sat pa me vi opomenite, navešću vam jedan primer, skorašnji, da vidite o čemu se radi, gde su mediji totalno zatajili, od Tanjuga i državnih agencija do vodećih listova u Beogradu, čak ni iskusni novnari nisu znali šta da rade, a mislim na to kad su Albanci jednostrano, na svoju volju, proglasili nezavisnost Kosova. Šef Demokratske stranke Srbije, Koštunica, koji je… trenutna je, valjda, njegova titula Vrhovni Tehničar (ta vlada je u ostavci, tehnička vlada pa valjda je Vrhovni Tehničar – ovo „t“ morate pisati velikim slovom; jer, on predsednik vlade nije, vlada je ostavci) – taj gospodin koji vodi neku partiju, zove se Demokrtaska stranka Srbije, koja je u stvari kombi-stranka, malo ih ima, mogu da stanu, preterujem kad kažem kombi, ali u jedan autobus da, tu im je nedge toliki broj, i šef jedne masovne partije, Srpske radikalne stranke, kome Srbija tepa iz milošte „grobar“ (to je kod nas kad nekom tepate, to komunalno zanimanje je omiljeno kod Srba, znate; šef te moćne stranke ni manje ni više nego – grobar! – i u stranoj štampi tako stoji; novinari u Francuskoj i Italiji, oni vas pitaju – Monsieur Boža Đelić, Derikoža? – ili – Monsieur Tomislav Nikolić, Grobar? – tako ga oslovljavaju; na kraju, gospodin Nikolić, kad ga već pominjem, pred parlamentom je rekao da mu je to bilo zanimanje; nije to njemu niko prišio nego je on sam pred parlamentom rekao da po zanimanju u Kragujevcu bio grobar; i ne treba se tome smejati, to je pošten posao, meni će taj posao uskoro trebati, vama ne), oni su, dakle, njih dvojica, kao što se sećate, sutradan valjda, sazvali miting protesta u Beogradu. Protesta! Pravo je političkih stranaka i građana da izađu na protest i da se usprotive jednostranoj volji Alabanaca da proglase nezavisnost, to je njihovo pravo. Pravo je i gospodina Koštunice i Nikolića da organizuju miting i da govore, ničeg tu spornog nema. Međutim, šta biste vi radili (malopre smo slušali vrlo inspirativno tumačenje šta je izveštavanje sa demonstracija, ja sam to vrlo pažljivo pratio i duboko sam se zamislio nad nekim stvarima – gospođa je to vama lepo objasnila) – sećate li se kako je taj miting te noći protekao? Prvo je govorio Vrhovni Tehničar, gospodin Koštunica – doduše, on nije govorio, on nema, siromah, govorničkog dara, nego je vadio neki sastav iz džepa, stavio naočari i to pročitao. Tri minuta je prošlo, on već nije kontrolisao sebe, da li ste to primetili? Vi ste novinari, vi morate pažljivo slušati te njegove govore. Zbunila se štampa! U drugom minutu on je počeo patetično da se obraća ogromnoj masi od stotine hiljada ljudi – Ima li ovde nekog ko sme da kaže da nije rodom s Kosova? – Iako sam se zatekao u taksiju, prepao sam se, jer ja nisam rodom s Kosova, slučajno nisam rodom s Kosova, blizu sam ali nisam s Kosova. Cela stvar se otela kontroli, i Beograd je zapaljen, napali smo strane teritorije stranih država (ambasade su teritorije stranih država, nisu naše), zapaljene su ambasade, nekog su nesrećnog mladića (njegovog se imena više niko ne seća) prineli na žrtvu, bacili su ga: Dok je trajao moleban u crkvi – to mu je nešto kao molitva za spas države, nešto tako (reč je došla preko Rusa, te prakse nije bilo u našoj crkvi, to su na brzinu izmislili Amfilohije i Koštunica, te molebane, jer to se jednostavno zvalo molitva) – i dok su se oni tako molili Beograd je opljačkan. Prema izveštajima, 98 srpskih prodavnica je razoreno i do temelja opljačkano; pustimo one patike, ja sam odmah ustao u odbranu onih devojaka, javno sam ustao i mislim da sam nešto uspeo u tome – pa gde nađoste vi njih da krivite što su uzele patike; devojke nisu imale patike, skupo je to. Toliko je opljačkano skupih stvari te noći, a vi od patika pravite problem. Pljačkali su radnje, dragocenosti, ambasade su razarane sa sve kolima, čak su nesrećnog mladića bacili na žrtvenik tog ludila, izgoreo je tako da su i patolozi imali problema da identifikuju telo, tri dana je trajao pokušaj da ga identifikuju, do te mere je izgoreo. Šta sad raditi? Jeste li stavljali sebe u tu situaciju? Ako niste, a malopre vam je sve to lepo protumačeno, zamislite sebe da izveštavate sa tog skupa, te noći. Šta da radite? Sem jednog malog izveštaja negde, ja mislim da je to Tanjug taj izveštaj pustio, ostali novinari su, izveštavajući sa tog skupa te noći, poptuno zatajili, ništa nisu umeli da urade i uopšte nisu krivi za to. Stvar je potpuno izmakla kontroli, razumete. Šta da kažete – nije mogao novinar da uleti u američku ambasadu gde gori sve unutra, vatra plamti, tri metra plamen, bacaju onog mladića u vatru… To je problem, vidite. Vrlo je teško u takvim situacijama, ja navodim primer od te noći, niko od novinara tu nije položio ispit i neki pošteni, savesni novinari to i priznaju. Nije zato što živimo u dosta neredovnim, nenormalnim prilikama, ali u drugim zemljama to je lakše. Vi niste mogli te noći, kao savestan novinar, a pretrpeli su neuspeh i strani novinari te noći u Beogradu, apsolutno nisu znali šta da jave za štampu, italijansku, rusku itd. Kaže mi jedan slavni ruski novinar te noći, ime u novinarstvu – Ja sam se mučio do pet ujutru i nisam uspeo svojoj agenciji da pošaljem ni tri rečenice. – Za boga miloga, kako nije, čovek zna i naš jezik, poznaje prilike. – Pa nisam – kaže – uspeo da dođem ni do koga. Predsednik vlade je na molebanu, crkveni ljudi su na molebanu, nema ih nigde, drže sveće, a Beograd gori. Nisam uspeo ni do koga da dođem! Došao sam – kaže – do šefa policije srpske – došao je do nekih šefova – ispostavilo se – čovek kaže – policijom srpskom te noći komandovala je jedna simpatična devojka. – Jočić je povređen i na lečenju je, ali po dužnosti njega je zamenila neka… mlada žena neka – koja nije znala ništa da mi kaže osim što je plakala. Ništa nisam znao šta da napišem šta se te noći dogodilo u Beogradu. – I zaista, bilo je dramatično, svi su novinari bili matirani. Neki obrt je nastupio (to sam od novinarā čuo) tek negde oko četiri ujutro, kada je neki američki, ako ne državni sekretar nego neki drugi čovek, okrenuo telefon Koštuničin i našao ga, da li kod kuće, da li u kancelariji, i rekao – Za boga miloga, pa Beograd gori, tamo ljude bacaju u vatru, pljačka se Beograd! Ili zavodi red ili ćemo mi zavesti red na našoj teritoriji, jer je naša teritorija zapaljena u Beogradu! – Onda je valjda ovaj… Veliki Tehničar valjda malo došao sebi, probudio se napokon, a ne budi se on ni po podne a kamoli tako rano, ali ovaj ga je uplašio. Šta biste vi radili, da se vratim na ovo, da izveštavate sa takvog događaja, šta biste radili? Nije to tek tako jednostavno! Mogli ste ući u crkvu, svetosavsku gore, i čuti da traje moleban. Novinari su to probali te noći. Ali, gle jada! Ušli su, moleban traje, služba traje, ali na staroslovenskom jeziku. Sada baš naši novinari, i strani, tečno govore i znaju taj jezik! Neće biti! Kako to da prevedete i na srpski, a kamoli na engleski. Nikog nema. Vrlo je teško doći do nekog, a vi morate imati verodostojan izvor. I šefa policije! Zašto? Da odgovori koliko se pljačka, je li neko uhapšen, dovedeni specijalci, šta se radi… preti opasnost da tu zapalite neku školu… a nigde nemate nikog! Vidite li koliko je vaš posao, ne težak, nego opasan! Opasan! I jedva da su tek rano ujutro neki novinari (ko bi drugi nego Francuzi) uspeli da pošalju pravi izveštaj, ali je to jedna francuska novinarka, mlada neka, zamalo platila opekotinom velikom, a kosa ode, ajde, kosu ćemo da joj namestimo drugu – uspela je da pošalje izveštaj.
To je rizičan i opasan posao u uslovima u kojima mi živimo i zato su ova verska pitanja koliko god vam nekad uzgledala čak i smešna, pa možda i nevažna, neki odmahuju rukom, ali kad vidite kad stvari ovako krenu, bogami nikako nije nevažno. Šta da radite vi, evo stavite se u situaciju… malopre sam vam rekao šta tvrdi član Sinoda (to je crkvena vlast; crkva ima skupštinu, zove se Arhijerejski sabor, ima vladu…), šta biste vi radili da treba da intervjuišete Artemija? I, navešću vam sad jedan dobar primer: iz nekih novina, ne znam da li su bile „Novosti“ ili „Glas“ ili nešto treće, sila je tih novina kod nas, neka je novinarka uspela da dođe do njega i uradila je posao. Taj primer treba da sledite. Ona je došla do Artemija i rekla – Molim vas, čitala sam vaše izjave, vi tvrdite da ste za Srpsku radikalnu stranku, je li tačno? – Tačno je. – Da ste protiv Demokratske stranke, da ste protiv Tadića? – ( Artemije je, inače, u tom izveštaju rekao da su Tadić i Šutanovac izdajnici.) – Potvrđujete li vi to? – pita ona njega. – Potvrđujem – kaže – to je moje mišljenje. – I ona je poslala takav izveštaj. Tako treba raditi. Da se vidi kako je to mišljenje ludo i besmisleno, to je druga stvar. Kako sad šef Srbije, šef države se zove neki Boris Tadić, meni nije posebno simpatičan, ali on je šef države, šta da radimo, on ima pravo da uvede vanredno stanje, razumete, da proglasi rat ako treba.
Šta biste vi radili da treba da izveštavate… treba u ovom vašem poslu (sad da počnem ja da popujem malo vama), treba u ovom vašem poslu da se držite sledećih pravila – jedno je ono da treba znati o čemu se govori, ako je u pitanju islam, ako su u pitanju Jevreji, ako je u pitanju bilo ko. Dobro, to je lako, to je možda najlakše. Pogledate, obavestite se. Treba u ovom poslu na vreme stići, a to već podrazumeva rizik, podrazumeva ogroman rizik. I treći uslov, koji je najteži, treba u tom izveštaju biti pošten, što je gotovo ravno herojstvu..
Niste mi odgovorili na pitanje ima li neko ko se za ovu temu baš zanima? Izgleda da sam vas ja dosta poplašio ovim. Da vidite kako to ide, tu ima toliko stvari… Ima još jedna stvar da vam napomenem – vama se čini, novinari ste, pratite zbivanja, pa otvorite „Danas“, tamo su saopštenja Sinoda, ovo, ono, crkve, islam, Jevreji, praznici – i vama se čini da je to dovoljno. Nije dovoljno. Mali broj naših novinara, a gledajte da se vama to ne desi, prati uoppšte crkvene i verske medije. To niko ne prati. To su ostavili nama, tzv. stručnjacima da čitamo. Crkva i sve verske zajednice imaju svoje novine, radio, televiziju, časopise. Malo ko to prati. Ako hoćete (ovim sam hteo da kažem) da znate punu istinu o tome koja je politička uloga naše Srpske pravoslavne crkve vi morate čitati ne samo „Pravoslavlje“ nego i sajt Srpske pravoslavne crkve. Sad je to vama lakše, zahvaljujući tehnologiji sad je to vama malo lakše. Oni imaju sajt svoj pa ćete makar videti tu osnovne stvari. Kad je reč o tim crkvanim medijima, i uopšte verskim, da li islamskim, jevrejskim, katolici u Srbiji imaju svoje novine, časopise, radio-stanice, čak imaju jednu moćnu radio stanicu koja ima evropske frekvencije, slušana je, to je Radio Marija. Verska štampa ima dve osobine. Prvo, svaka crkva ili verska zajednica koja izdaje svoj list ili časopis ne zanima se za onu drugu, suprotnu, razumete? Uopšte ih ne zanima. Kad vi čitate novine pravoslavne crkve, zovu se „Pravoslavlje“ – to inače nije zvanični crkveni organ, to su novine srpske patrijaršije (zvaničan organ srpske crkve se zove „Glasnik“, izlazi jedanput mesečno i to, sem nas koji se time bavimo, niko živi ne čita), dakle ono što čitate u „Pravoslavlju“ nije zvanični stav crkve, to su novine. List „Pravoslavlje“ je inače uglavnom, gledano iz vaše perpektive, uglavnom loš. Malo prati društvena zbivanja i crkvu u društvu, a komentari su na nivou – optužićemo sve koji ne misle kao mi i radikali, tako nekako. Nije bolji ni list naših katolika koji žive u Beogradu – zove se „Blagovest“. I to je dosta loše. „Glas islama“… kad čitate „Glas islama“, prodaje se i u Beogradu, i dole, ima ga, videćete da je kod njih druga nevolja – podeljeni su pa sad i ovi drugi imaju svoje novine. Šta vi, kao novinar, da radite, kome da verujete od njih? Kako? Komplikovano pitanje.
I treću dimenziju imate, a to je – kod nas ne postoje samo crkva i verske zajednice pravoslavna crkva, katolička crkva, pa islamska, jevrejska zajednica, nego postoji ogromno mnoštvo malih verskih zajednica. U Vojvodini je registrovano 86 malih verskih zajednica, samo u Vojvodini, prema registru koji ja imam (ali to je samo registar na temelju onog koje su prijavljene, znate, ali računa se da ih još toliko ima). Da tu raščistimo dve stvari. Najčešće ćete sresti izraz „sekte“. Morate praviti razliku između sekti i malih verskih zajednica. Velika je razlika. Reč sekta – mi, Srbi, nemamo reč sekta – ima izrazito negativno značenje pa je taj ministar nedavno za silna ubistva i porast nasilja u Srbiji izjavio da su za to krive sekte (i za ono u Banovcima). Kakve sekte? Ekspertiza je pokazala da se radi o psihopati.
Reč „sekta“ inače, izvorno, nema negativno značenje. Pa i mi, hrišćani, sa Isusom Hristom, počeli smo kao mala verska zajednica, bilo nas je 12 i jedan izdajnik, Juda. U početku nas je bilo svega 12. Treba razlikovati reč sekta – Hrvati imaju za to reč, sledba – ali mi nemamo i upotrebljavamo ovaj novolatinski izraz sekta, koji uopšte nema negativno značenje, i znači mala verska zajednica. Oni su uredno prijavljeni, imate ih raznih – nazareni, subotari… Od njih treba razlikovati sekte kao male verske zajednice, nazareni, pentekostalci… – imate ih koliko hoćete ovde u Vojvodini, možda ih u komšiluku imate…
Ovaj podatak kojim ja raspolažem o broju malih verskih zajednica sadržan je registru, a mnogo je veći, ali zvanično računa se da ima 62 ili 44. O čemu se radi ovo što vi kažete? Zapravo, nije regulisano jedno pitanje – ko registruje verske oragnizacije. Tu nastupa problem, znate. Formalno, po zakonu, grupa građana ima pravo da se prijavi organima unutrašnjih poslova. Međutim, tu nisu rešene dve stvari i otuda ta razlika u tim brojevima. To pravo niko nam ne može osporiti, ja mogu naći vas nekoliko i bićemo budisti, bramanisti, nećemo jesti kravlje meso, itd. Zakon mi to ne brani. Međutim, svaka verska zajednica mora da prijavi svoje učenje, u šta veruje, da ima svoj pečat, a polovina njih uopšte to nemaju, uopšte to nemaju. Otuda te cifre, znate, 38, 64, 85.
Zbog čega je to važno? Evo zbog čega je važno – da ne dužimo od tome koliko ih ima, mnogo ih ima i iz dana u dan ih je sve više i više, a tih malih zajednica u Evropi ima još i više, tamo nema problema s tim (samo među protestantima ih ima koliko hoćete) – vi ste čuli da postoji jedna mala verska zajednica – Jehovini svedoci. Ima ih puno kod nas, izdaju onaj list „Kula stražara“, tako se zove njihov medij, njihov list. To morate čitati. Izdaju oni i druge publikacije. Oni su prijavljeni, ima ih svuda, pun ih je Beograd. Oni su vam neka mešavina hrišćanstva i judaizma. Oni su registrovani kod nas, to je u redu, ali oni u svom učenju imaju jednu stavku – ne priznaju transfuziju krvi, mešanje krvi. Da li me razumete? Razboli se neki njihov član, operacija, treba mu krv, a oni to ne prihvataju. Imaju li oni to pravo zakonu? Nemaju. Ne mogu ja zbog moje vere da ugrožavam nekoga, da osudim nekog da umre, ako mu se ne da krv. To su veoma naopaka shvatanja. Imate i sa ovim nazarenima problem. U njihovom učenju zabranjeno je piti, pušiti, psovati, lagati, ali zabranjeno je i uzimati oružje u ruke. Pod bilo kojim izgovorom, nemate pravo oružje da uzmete u ruke. I pre rata (vi ste mladi), kad dođe vreme da služe vojsku, njih na robiju šalju. Posle rata, isto je tako bilo. Kad dođe vreme da idu u vojsku, neće da uzimaju oružje, i na robiju isto. Kao što znate, posle pod Titom… sad je to rešeno… Znate kako je rešeno? Sad postoji i civilno služenje vojnog roka i, hvala bogu, nema više problema. Inače, njihovo učenje je… savršeno. Oni ne priznaju crkvu, popove, imaju svoju skupštinu i nemaju uopšte hijerarhiju.
Hteo sam ovo da kažem (ne vidim koliko je sati), morate pratiti i tu stranu, sve to morate pratiti, a to nije jednostavan posao i ko se prihvati ovoga, on bi doista morao da uzme … kad vi otvorite neke ozbiljne italijanske novine, sve one imaju prave stručnjake za to… Ako imate pitanje, slobodno recite. Vi svakodnevno imate pojave vezane za ovo. Svaki dan, kad otvorite novine, naći ćete nešto, evo i danas: negde su razbili kamenicama, u Somboru ili u Smederevu, adventisitčku bogomalju, a negde kod Subotice oskrnavljeno je pravoslavno groblje, upali su neki, počupali krstove i pobacali. Pa se pitate otkud to nasilje. Mi imamo nasilja i na verskoj osnovi. Tu nastupa problem, ko su sad ti adventisti, šta je sad to. Oni su jedna mala verska zajednica, čak su nama, pravoslavnima, potpuno bliski. Adventus znači ponovni dolazak Isusa Hrista. Ali, hteo sam ovo da naglasim, ne samo da se ne trpe crkve između sebe, nego se i male verske zajednice glože između sebe i ne priznaju se. Kada su u pitanju male verske zajednice, tu će vas čekati jedan vrlo ozbiljan problem sa njima, kakva god bila – suočićete se sa tim ljudima koji veruju u… ne znam šta… oni su zatvoreni u sebe, zatvoreni su. Dovoljni su sebi, potpuno su zatvoreni u sebe. A ima ih koliko hoćete, niko više ne zna koji je broj, oni u komisiji za registarciju kažu da više nisu sigurni koliko ih je. Pomenuo sam adventiste a njih, recimo, ima raznih – adventisti kalvinskog obreda, pa adventisti sedmoga dana (njih zovu subotari)…
Eto vidite kako je to osetljiva oblast. Složićete se da ona nije nezanimljiva ali da je puna iskušenja.

(Transkript predavanja sociologa relgije Mirka Đorđevića na seminaru „Osnove novinarstva“ u organizaciji Medija centra Vojvodine. Predavanje je održano 13. aprila 2008.)

Podelite ovu stranicu!