MIRKO ĐORĐEVIĆ: Lupus in fabula

07 Dec 2013

Mi smo azilanti u sopstvenoj zemlji

Kažu, ovo se prevodi: mi o vuku a vuk na vrata – može i tako – a radi se o citatu iz Terencija, koji misli i na opaku kožnu bolest.

Jezik latinski je semantički složen i, stoga, važno je i bolje zvati se Vuk nego Ernest. A poslanici Skupštine Srbije su to shvatili, jer ih je u raspravi o budžetu spasao upravo Vuk J, „nezavisni poslanik“, kako se sam predstavio, a u stvari je „nezavisni naprednjak“. U Rusiji je bilo i boljševika i „boljševika vanpartijaca“. To je velika zemlja zavidne političke kulture – sve je to važno. Poslanici su se bili razbežali, bilo im je nezanimljivo o budžetu, jer kako to napraviti bez para kojih u državnoj kući nema za bacanje. I tada se pojavio Vuk J, banuo je na vrata baš usred priče – fabule o tome. I spasao je sve, jer ime nije za potcenjive. Ništa nije urađeno s budžetom, pa su vojvoda Toma N. i M. Dinkić udarili u priču o nekom vinogradu, dovikujući jedan drugom – ti se budala i pričaš gluposti, dok je vojvoda naglašavao da je njegov oponent „zreo za istragu“, odnosno da ide u buvaru. Uvek je veselo u vrhovnom zakonodavnom telu Republike. A ime nije za potcenjivanje, setimo se – faksimili stoji na sabranim delima velikog reformatora našeg jezika i pisma V. Karadžića. On se potpisivao lepom ćirilicom – “vuk St. Karadžić”, i kao što vidimo ime je pisao obavezno malim slovom, a ime očevo skraćeno St. i prezime opet velikim slovom. Kasnije je objašnjavao i Srbima i Nemcima zašto tako čini, jer kaže on – „zato su i meni ovako ime nadjeli“. To je opasna šumska zverka koje se svi boje, a Srbi je kultno poštuju, i sam sv. Sava je prikazan kako predvodi čopor vukova. I Srbin je vuk, i u nas Srbalja, svi smo vukovi, a među decom više nema ni Crvenkape. Ipak, s vukom i Vukom J. se nije šaliti i, evo, Vuk J. je obezbedio kvorum i spasao poslaničku raspravu. On je doskora bio, kako u novinama piše, „predsednik sveta“, rame uz rame sa Rusima u SB OUN. O našim vučjim poslovima napisali su etnolozi knjige, od T. Đorđevića do Erdeljanovića, a i u vrhovima svetske mitologije i etnologije to je važna tema, u kojoj smo mi Srblji junaci na svom mestu.

Sve su ovo važne teme, ali mi ćemo se vratiti skupštinskoj raspravi o svemu a najmanje o budžetu koji je „balansiran“ bez para.

Momenat kada je Vuk J. banuo na vrata bio je zaista dramatičan. Mladi momak neki koji im je ministar finanscija – Laza K. – dokazivao je da se mora izbeći grčki scenario, a ovo što mi radimo s budžetom je pokušaj da građani „svake godine ne žive sve gore“. Došao je Boža Đelić, koji ponovo spava kod tetke na kuhinjskom kauču – tako je to kad padneš s vlasti – ali u pitanju je čovek koji se u sve to razume, bolje od onog momka iz Niša, koji se muči s budžetom ko pijan s gaćama. Momak je učen, ali nema para u kasi, nema ni radnih mesta. Čuveni M. Dinkić je dokazivao da ovo nije budžet već „pogrešan ekonomski koncept“. Borko S. iz DS je dobro primetio da ćemo mi B. Tadića Nejakog „praviti od blata“ i trebalo bi da mu se poklonimo kao kumiru nekom. Daj bože da je tako.

Dan u Skupštini je bio dramatičan i sa tugaljivim pratećim vestima, pa ni Vuk J. nije mogao ništa da uradi u celoj stvari.

Mučno je bilo – treba u narednim mesecima skupiti 230 milijardi, a to je nemoguće i budžet će ostati zabava za decu.

Neki kažu da se rešenje nalazi u tome „da se prekine s politikom laganja“, a to je nemoguće jer mi volimo malo da slažemo, a više da „kraduckamo“, prema čuvenoj reči Narodnog Velje iz Čačka. Tek pohvaljenog B. Tadića Nejakog je snašla nevolja – novi lider DS ga je izbacio na ulicu, ako je verovati novinama beogradskim. Lično im mnogo ne verujemo jer preteruju u svemu. Nije Tadić Boris Nejaki baš pod mostom u kartonskoj kutiji, ali mu je u ovim hladnim danima nađen nužni smeštaj, nije više vila, ali je stan pristojan. Para nema za skupe kirije, a gazdarice ne popuštaju dok u DS nemaju para ni za ono u Krunskoj što je još kralj Aleksandar bio obećao svom prijatalju Esad paši Toptaniju – on je nama pomogao da ne postradamo u bespuću albanskih gora kada smo bežali ono za vreme Velikog rata preko Albanije. Nije ni paša imao sreće s tom kućom i tako dalje.

Niko se u raspravi skupštinskoj nije ni setio nekoliko hiljada dece beskućnika koji lutaju beogradskim ulicama tražeći po kanalima i podzemnim sokacima malo toplote za ovih hladnih dana. Kaže nama jedan lepi Rom, dečak sa onim lepim tibetanskim očima – svuda smo tražili ali niko ne daje, a u Crkvu ne smemo ni da uđemo, teraju nas metlom. Kažu da smo kalašture i da prosimo i lažemo. Poslanicima – pa ni slavnom Vuku J. – to nije važno pitanje, a popovi se voze u toplim „hummerima“, džipovima sa grejanjem i televizijom i razmenjuju molitve SMS porukama. Koji azilanti iz Pakistana i negde iz Azije – mi smo azilanti u sopstvenoj zemlji i niko nas da smesti negde.

A ona priča o budžetu je za Crvenkapicu da se malo zabavi i razonodi u ovim hladnim zimskim danima i noćima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!