MIRKO ĐORĐEVIĆ: Lik u pozadini ikonostasa

18 Apr 2015

Pre godinu dana napustio nas je naš čika Mirko

Danas je tačno godinu dana otkako je preminuo, na Veliki petak, Mirko Đorđević, publicista, religiolog, prevodilac, na dragi saradnik i prijatelj… Tim povodom, objavljujemo tekst iz knjige „Negativna svetosavska paralipomena“, koju je Mirko počeo da piše, ali je, na žalost, nije završio. Tekst je priredio Pavel Domonji, kome se posebno zahvaljujemo.


U nekom naboju ideološke ostrašćenosti – pod krilom ideološkog erosa – sv. Sava je ne jednom proglašavan za našu „večnu paradigmu“. Uvek se neko i nekakvo svetosavlje i gradilo na toj paradigmi o ljupkoj legendi o mladom kraljeviću iz doma Nemanjića koji je – to već nije sporno – jedinstvena pojava po mnogo čemu, i u tom smislu je vekovna paradigma, ako nije večna. Lik po mnogo čemu virtuelan, dobijen odbijanjem svetlosti s oreola, prelomljen kroz sočivo stvarnosti. Paradigme su takve po prirodi, ali na drugoj strani je još jedan lik u nešto ravnijem ogledalu istorije. Jedno je plavokosi mladić u saboru Srba svetitelja koji se svakog kasnog januarskog dana oglašava svojim „svetosavskim zvoncetom“ u prostoru zemaljske i „nebeske Srbije“ ili „srpskih zemalja i primorskih“ kako se još u njegovo vreme govorilo. Odatle ga istorija neće vratiti na zemlju i ne treba to ni da čini, jer takve paradigme i žive u kolektivnom pamćenju naroda. U registru ljudskih ideala, ljudi srednjeg veka na prvo mesto su stavljali svetost – Huizinga – za koju moderno doba nema sluha, i na svoj način su merili rastojanje između ideala i stvarnosti. Mladi princ iz doma Nemanjića je to rastojanje jednom odmerio svojim bekstvom u manastir i odricanjem od vlasti koja uspeva da porobi i one nad kojima se vrši i one koji je vrše. To bekstvo u manastir stoji u neobičnom znaku u svakom pogledu – ono jeste jedan međaš, ali na svoj način i neki kamen spoticanja sve do danas. Tom su bekstvu davno suprotstavili jedno – Dositejevo – bekstvo iz manastira. Na toj relaciji je mnogo toga. I jedna istorija i istoriografija, i jedna kulturologija, i jedna ideologija. Sve je isprepletano. Bilo je i danas je. Svetiteljski lik stoji, a vreme prolazi i sjaće kako god se razumevalo svetosavlje. Taj lik je i virtuelan i stvaran, u zavisnosti od toga kako se kada prelomi u pamćenju – a najzagonetnije se prelama.

Čini se da o jednom i drugom liku – onom u ikonostasu i onom iz istorije – sve znamo, ali nije tako.

Najteže je sv. Savu odbraniti od pohvala i preterivanja kojima sam nije bio tako naklonjen kako se misli. Tu su istoričari – oni savesni – učinili svoje. Pa, ipak, sv. Sava nije do kraja pročitan. Kada se vide pohvale – ne one crkvene iz „službi“ s kojima problema i nema – već one iz pera svetosavskih ideologa, reklo bi se da još ništa ne znamo, a znamo dosta. Dobri poznavaoci njegovog dela kakav je, recimo, M. Kašanin, ozbiljno upozoravaju – „Zabluda je verovati da su crkveni ljudi bili glavni nosioci kulturnog života u Srbiji srednjeg veka“. Nije tako bilo u Evropi, ali što se Srbije tiče mora se biti oprezniji – sv. Sava stoji usamljeno i njegova je senka progutala najverovatnije mnoge o kojima danas ništa ne znamo. Ta senka je veliki problem, iz nje izvode paradigmu koja je po jednima večna ali je skoro vekovna, dugo se pruža. Ostaje nesporno da je naša književnost bila „crkvena“, jer je ona zaista bila okrenuta ljudima „istim onakvim ljudima kakvi su se i stvarali“. On stoji kao reper u našem evropskom krugu na razmeđi vekova – XII i XIII – i u tom smislu u njemu imamo tipičnog Evropljanina, jer ni drugde nije mnogo drugačije bilo. Istoričari kulture – Wolf – kažu da je XII vek bio „odlučujući sa promenama u nastajanju Evrope“. Drugi govore o začecima Renesanse, pa se i u sv. Savi i njegovom vremenu nešto od toga ogledalo, ali je problem u tome što mi znamo samo jednu „crkvenu“ stranu. Tražiti ga, ipak, na intelektualnoj mapi Evrope, negde uz Abelara ili Asiškog ne obećava mnogo. U tom periodu „patristička tradicija se nije sasvim ugasila“ u našim prilikama kako je to bilo u Evropi. Bilo kako bilo, sv. Sava je tipični clerc – Le Goff – što će reći intelektualac u jednom vremenu koje nije imalo drugu sliku sveta osim crkvene. Dominira u njegovom delu i postupcima opsednutost svetošću koju on svodi na državni kult i na lični podvig. Za svog desetak godina mlađeg savremenika F. Asiškog nije znao, a kako se zna ni glasoviti Poverello iz Umbrije nije znao za njega, iako se kretao i po Dalmaciji u blizini „srpskih zemalja i primorskih“.

Razlika je takođe vidljiva. Bosonogi propovednik i princ iz vladalačkog doma su suprotni po mnogo čemu. Spaja ih „nagon za samoćom“ kao veliki ideal. Jedan je pobeđivao poniznošću, a drugi snagom državnog zakona i to su nesumnjivo dva tipa svetosti. Sličan je i onaj korak od stvarnosti do ideala. Isti je impuls, ali su refleksi drugačiji. Tu se rasprave o sv. Savi jednako zapliću. Kašanin kaže da je sv. Sava bio „više moralista nego dogmatičar, više pripovedač nego bogoslov“, ali se na ovo danas drugačije gleda, kao što se gleda na svetost za koju naše vreme nema sluha i još – hrišćanski su personalisti dokazivali da postoji i svetost van Crkve. U srednjem veku i u Savinom vremenu to nije bilo moguće, jer su sfere – domeni – svetog i profanog bile odvojene. Sv. Sava je moralista u svojim propovedima koje javno „uči“, ali što se tiče dogmatike ne sudi se uvek jednako. Onaj ko poznaje njegovu žičku Besedu o pravoj veri – izučenu od A. Jevtića – videće da on svete oce čita istina „selektivno“, ali je ekleziološki dosledan, za njega se svetootačko nasleđe nije bilo ugasilo u njegovom vremenu. On dobro poznaje crkvene sabore, a posebno sedam vaseljenskih, i na tome temelji svoje pravoslavlje koje kao termin ne ističe, i u tome je Kašanin u pravu kada kaže da je njemu važno drugo, njegova „teološka i državna ideologija“. Što se tiče pisca i pripovedača, Sava je nesumnjivo darovita pojava. Sve je podređeno toj državnoj ideologiji i to je tačno. Njegovi opisi smrti starog autokrate njegovog oca su zaista impresivni. Što se ideološkog obrasca tiče, ne treba se čuditi što je Sava verovao da je ona utemeljena na „večnom i neprolaznom“. O mnogo čemu ipak malo znamo – mi ne znamo da li je lično prisustvovao onim surovim scenama progona bogumila, koje opisuju Domentijan i brat njegov kralj S. Prvovenčani. Sigurno je ipak pravdao državnu politiku, jer je i sam bio njen kreator. Srednjovekovno samodržavlje je sistem koji je on stvarao i on se predaje bez mere idolatriji vlasti i vladanja tog tipa. Njemu je poznato, reklo bi se, svako mesto iz Biblije, ali izgleda ne i reči sv. Pavla da je „potrebno da i jeresi bude“. Mnogo šta upućuje da je bio „dvorski pisac“, a šta bi drugo i mogao biti.

Ne znamo naravno mnogo ni o ličnom životu – „žitija“ su obrasci koji se drže kanona. O majci, recimo, skoro ništa, samo da je „blagočestiva Ana“, a on se rodio kada je otac bio navršio šestu deceniju. Obrazac je poštovan. On je dete – i tako je moralo biti – jednog zaveta i jednog obećanja. Realni lik jednako uzmiče pred obrascem. Jedno je, dakle, lik u ikonostasu, a drugo istorijska slika. Što se njegovog shvatanja društva tiče, tu u svemu plaća dug vremenu, to je srednjovekovni organicizam o kojem se on  najbolje izražava – Zakonopravilo – i tu zabune ne bi trebalo da bude. On u tom smislu korektno prevodi novelu cara Justinijana II o simfoniji po principu da je najgora vlast bolja od bezakonja. Kao što nema traga u delu njegovom o ranim pomenima jednog vizantijskog humanizma koje bi bilo uzaludno tražiti, nema ni pomena o onom „komunizmu“ sv. Jovana Zlatoustog, na kojima je kasnije temeljena čitava ideologija. Nije poznavao ni društvenu doktrinu latinskih crkvenih otaca, jer sv. Sava nije iskoračio iz srednjovekovnog kruga naravno. Ako bi se njegovo socijalno učenje uzimalo kao obrazac – što se u svetosavlju čini redovno – onda bi slika o njemu i njegovom vremenu bila svetosavska, ali ne bi bila realna. Ne treba se čuditi što on neće „filioque“ iz Metodijeva vremena, jer Sava iskoračuje iz ćirilo-metodijevskog kruga.

Sve zabune su jedno u očima istoričara, a drugo u onom što se uzima kao neko „svetosavlje“.

Dva su primera – ili nekoliko – dovoljna za razumevanje događaja oko kojih se vrte sporovi.

Najpre čin zadobijanja autokefalnosti naše Crkve koji se zbio kako se misli 1219. iako ima i tu neslaganja oko godine. Ostaje činjenica da je SPC s njim postala autokefalna. Stvari tu nisu sasvim jednostavne, iako je autokefalnost činjenica. Naime, tada se oglasio protiv Save poznati solunski episkop Homatijan jednom poslanicom za koju istoričari kažu da je vredan dokument – objavio je S. Novaković – ali ideolozi svetosavlja je uzimaju sa nelagodom. I za ovo drugo nema razloga. Savino nastojanje da u pravoslavlju vaseljenskom otvori „srpsko pitanje“ je s jedne strane sasvim razumljivo. On se držao principa da nezavisna država mora imati nezavisnu autokefalnu Crkvu. On tako i postupa i udara jedan oblik „katoliciteta“, odnosno katoličnosti, što će reći univerzalnosti na koju se pozivala vaseljenska patrijaršija. Gledano istorijski, nema razloga za nelagodnost pred Homatijanovom poslanicom – solunski episkop se poziva na kanone carigradske Crkve koje je sv. Sava nesumnjivo pogazio svojim postupkom. On se obratio caru Teodoru Laskaru u Nikeji i naravno dobio saglasnost. Ali Homatijan ima jake razloge – on optužuje sv. Savu za samovolju, za kršenje kanona i za nasilno svrgavanje episkopa koji su uredno zauzimali određene katedre. Stoji činjenica da je sv. Sava narušio katolicitet. S jedne strane sve je jasno – s druge ostaju otvorena važna pitanja. Prvo, čin takvog zadobijanja autokefalnosti je sigurno samovoljni čin bez saglasnosti majke-crkve što Sava nije imao u punoj meri i u kanonskom smislu. Ako bi se pravoslavlje – kao i hrišćanstvo u celini – tako cepalo ni o kakvom se katolicitetu, odnosno katoličnosti ne bi moglo govoriti. Ali sud potonjih vremena ne menja stanje – SPC je sa sv. Savom postala autokefalna. Drugačije stoje stvari sa interpretacijom koja se nudi u okviru ideologije svetosavlja, posebno danas – sada se čin uzima apsolutno, pri čemu se malo vodi računa da su sva potonja odvajanja po principu zadobijanja autokefalnosti ponovljeni čin sv. Save, a to razara celinu pravoslavlja. Ova je činjenica u svim raspravama o sv. Savi jednoznačna, ali u raspravama o svetosavlju znak menja mesto. Ako bi se u svemu apsolutizovalo svetosavlje bi bilo opravdano, ali sasvim drugačije stoje stvari sa autentičnim istorijskim kontekstom. Tu se otvara pitanje svetosavlja iz vremena i za života sv. Save – u jednom smislu tada nikakvog svetosavlja u potonjem smislu nije bilo, glasi jedan odgovor koji je nepotpun, jer je bilo svetosavlja kao državne ideologije što je nesumnjivo. To je državni i državotvorni kult „svetorodne loze Namanjića“ o kojem se dosta reklo. Kako vreme odmiče menja se optika – i jedno svetosavlje ostaje, ali se ideološki obrazac ne uklapa u svako vreme na isti način.

Još u vreme samog sv. Save – iako je državna ideologija bila u prvom planu – postojali su otpori jednom sličnom nastojanju. Bilo je protesta i narodna pesma – Sveti Savo – je sačuvala refleks onog što se opiralo, bilo je vlastele koja se nije slagala s tom politikom. Uostalom i na samom dvoru do potonjih Nemanjića nije se isključivo gledalo na razlike. Latini su bili i tolerantni i prisutni. Drugi je problem još zanimljiviji. Ne sv. Sava koji stoji u ikonostasu, ni kult u Crkvi i narodu, ali jedno svetosavlje vremenom postaje smetnja osobene prirode upravo u sferi vođenja državne politike. Dakle, postoji izvesno svetosavlje iz vremena sv. Save, i ako ga posmatramo kao državni i državotvorni kult i ideologiju većih problema nema. Nema problema ni oko toga da je to bila državna ideologija – sasvim drugačije stoje stvari ako se obavezno obrati pažnja na određene smetnje koje je predstavljao, ne lik sv. Save, već upravo ta ideologija za koju konsenzusa nije bilo. Već su Namanjini naslednici imali drugačiji ugao gledanja na Latine i „latinsku jeres“ i nije bilo, niti je moglo biti, nikakve isključivosti. Tom se kultu u Crkvi nema ništa zameriti – on traje i danas.

Međutim, istoričar Purković – Avinjonske pape i srpske zemlje – navodi dva važna primera kako jedno svetosavlje postaje smetnja u sferi vođenja državne politike. I tu je neki paradoks – formirano kao državna ideologija još u Savino vreme, svetosavlje postaje smetnja u bukvalnom smislu reči i tu su dva primera važna. Prvi, kralj Milutin šalje jednu delagaciju u Avinjon, hoće navodno da „pređe“ u katolicizam, što bi ga približilo papi i ondašnjoj Evropi. To nije uspelo, jer se tome usprotivila SPC, tačnije ne sam prvojerarh, već jedno raspoloženje s kojim Milutin mora da računa i akcija je propala – na to su ukazali još Mijatović i S. Novaković svojevremeno. Otpor je došao iz sfere jednog svetosavlja koje je bilo uhvatilo zaista dubok koren u narodu. Drugi je slučaj iz vremena cara Dušana, kada se delegacija vratila takođe praznih ruku, iako je papa bio spreman da Dušanu – Turci nadiru – poveri značajnu ulogu „kapetana“ i predvodnika u borbi za odbranu hrišćanske Evrope.

I u jednom i u drugom slučaju nije reč o sv. Savi koji je kao kultna vrednost postojao u svesti ljudi, već o jednom tako shvaćenom i forsiranom svetosavlju. To je sukob jedne političke ideje sa državnim razlozima što će se kasnije u više navrata ponoviti. Drugi slučaj je, recimo, iz vremena Firentinske unije kada je despot Đ. Branković odbio da ide na sabor na koji su došli svi pravoslavci sa carem i patrijarhom Vizantije. Tako je bilo – SPC je jedina Crkva koja nije potpisala Uniju i to se može objašnjavati i objašnjava se na dva načina. Prvo – to ističu istoričari – bio je to loš gest, jer smo se isključili iz evropskog političkog kruga u jednom momentu kada to nije bila mudra odluka. Ali ako se ima na umu i činjenica da je unija bila čin „izdaje“ pravoslavlja, a ona se kasnije i raspala na tome, nije uspela kao model, onda ideolozi svetosavlja idu na tu činjenicu. Njima je važnije jedno svetosavlje – hipostazirano kao ideološki obrazac – nego istorijska istina koja odmerava stanje stvari i vodi računa o državnom razlogu.

Ni za jedno ni za drugo sv. Sava nije „kriv“, ali u raspravama o svetosavlju stvari stoje drugačije, a o tome je reč u ovoj raspravi.

Sada se problem otvara i na složeniji način. Naime – sv. Sava u svome vremenu je bio ono što je bio i tu se istoričarima mora verovati. Posebno je pitanje jesu li i oni sve rekli – iz onih stotinu i pedeset strana koje su nam ostale kao tekstovi za koje znamo da su Savini mi stičemo jednu sliku, ali ona je moguća samo s kontekstom. Sve ovo se u krugu svetosavlja otvara na drugi način[1].

Važno je još jednom vratiti se na kult svetog Save koji se u svetosavlju potencira, ali pogled istoričara govori drugo i drugačije.

Prvo – kult je stvoren svesno u Crkvi u bukvalnom smislu reči, i on tu i traje kao permanetna služba. U Crkvi taj kult funkcioniše normalno, jer služba vraća u svest vernika onaj idealni lik iz ikonostasa koji kao paradigma svetosti nužno duši vernika i treba. Međutim – ta je funkcija praćena i čuvanjem svesti o kontinuitetu države bez obzira na to što takvoga kontinuiteta nije u stvarnosti uvek bilo. Tu je sv. Sava nacionalni i narodni patron. No i ono virtuelno svetosavlje je tako funkcionalizovano da se u njemu ogleda svest o državi kroz vekove i ono je u tom smislu bivalo i delatno. Iako je pod otomanskim carstvom SPC bila neka vrsta državne turske ustanove, kult je funkcionisao i u Crkvi, koliko je ona bivala slobodna da služi, i u narodu – ono što je Sinan-paša učinio nije, ipak, bez značaja, morao je spaliti mošti koje su delovale. U kulturološkom smislu stvari su bile još jasnije – A. Kačić-Miošić je u sv. Savi video „slovo slovinskog naroda i puka“ na najširem prostoru, a to je XVIII vek, u Rimu je štampana knjiga I. Tomka Mrnavića i slično. Tu treba dakle razlikovati sv. Savu i svetosavlje u državama tuđim, odnosno kada narodne države nema.  Kult je funkcionisao i u državi i bez države. U ovom drugom slučaju stvari su posebno zanimljive. Karlovački sinod pod Austrijom u doba Prosvećenosti zove ga „zastupnik roda srbskoga“, ali to je funkcionisalo jasno, jer smo se bojali „unijaćenja“ gde smo manjinska vera na takvim prostorima. I tu je van države uloga sv. Save i svetosavlja bila dvostruka – čuvao se kultni lik među vernicima koji nisu pristajali na katoličenje. To se lako može razumeti, ali se ne razume lako kada se taj obrazac odnosa prema inoslavnima prenosi u naše vreme i kada postaje mera jednog virtuelnog svetosavlja u ozračju modernih vremena. To svođenje se vidi u neprihvatanju ekumenizma – videti Kolomiris i sve o tome danas i ovde po nekom „svetosavskom“ obrascu.

Kult funkcioniše u narodnoj tradiciji široko i van Crkve i tu se svetosavska ideja veoma različito prelama – ima ga i kod muslimana u vidu poštovanja svetih i svetaca. Najzanimljivija je u tom smislu seoba kulta koja se poklapa sa istorijskim seobama srpskog naroda – s juga na sever i šire na balkanskom prostoru. Tu se kult nešto menja, odnosno menja se njegova funkcija. U Vojvodini posebno – Sinod u Karlovcima, i tu negde u Mađarskoj nastaje i himna Uskliknimo s ljubavlju[2].

Nastala u Segedinu himna ima ikonografiju koja je prati i služi kao opomena za sve ono što su „srpske zemlje“ i tako – država se raspada često, ali kult i svetosavlje ostaju. Za kult to nije neobično, ali za ideologiju jeste, jer se forsira mrtva paradigma ili ideološki obrazac.

Suvišna je rasprava da li je sv. Sava reper i međaš u kulturi – on to jeste i ostaje – i ostaće. Suvišno je i pitanje kulta u Crkvi, jer je tako nešto legitimno u najdubljem smislu reči, kult se iskazuje obrascu svetosti koja je večna paradigma i vernička svest je time dobila „sadržaj“ koji je normalna pojava, jer ma šta mislili o svetosti ona ostaje na visokom mestu u registru ljudskih ideala. Ni u kulturi nije problem u sv. Savi, ali je svetosavlje nešto dograđeno uvek, oblik koji se gradi po zakonu formiranja ideoloških obrazaca i tu je u pitanju ona „iskrivljena svest“ poslovična. Da bi se rasprava naučno uozbiljila nužan je aktivni odnos prema tradiciji i kritički sud o liku i vremenu.


[1] Ako bi se unija kao pojam hipostazirala kao zlo i opasnost po pravoslavlje za to ima nekih razloga no stvari oko Lionske unije – R. Miz – bacaju drugačije svetlo. Prvo je bitno za istoriju, drugo za svetosavlje kao za ideologiju.
[2] U himnu se umeće kasno – videćemo 1985. – stih „Bosna i Hercegovina svetog Save domovina“. Ona se intonira pa i menja prema potrebi nacionalne ideje i okupljanja Srba u jednu državu.

Podelite ovu stranicu!