MIRKO ĐORĐEVIĆ: Kosovski rebus bez rešenja

23 Nov 2011

Frigijski kralj Gordije je čvor zavezao tako da su ga samo mačem “odrešili”. To nije rešenje, jer i Izraelci i Plaestinci su koristili mač, odnosno silu, i čvor nije odrešen, ali se pregovorima pomera napred ka nekom izlazu. To važi i za kosovski čvor

Svi govore o rešenju kosovskog problema, a rebus je i dalje bez reči koje bi označile neki pomak napred.

Posustali su i najbolji komentatori i analitičari – kako naši, tako i strani. Sliku svi gledamo i ona ostaje enigma, jer novi znaci ne govore mnogo – odnosno govore, ali slika ostaje ista. Neće Albanci da žive u srpskoj državi i jednostrano su proglasili državu, a neće ni Srbi u albanskoj državi. Razumni ljudi znaju – ali to im ne vredi mnogo – da će tu na Kosovu živeti zajedno, pa makar okrenuli leđa jedni drugima. Nema mesta na kugli zemaljskoj gde nije tako, ali na Kosovu to ne ide. Enigma stoji.

Nakon pregovora između Beograda i Prištine činilo se doći će do pomaka. Srbi sa severa neće ni sa Albancima ni sa državom Srbijom, jer navodno ih ona “izdaje”. Izbori u Srbiji se približavaju. Ministar V. Jeremić misli da je namera nekih Srba da pođu u Rusiju jednostavno “vapaj za pomoć” od Rusije, koja će ih navodno zaštititi. To zvuči lepo, ali nema mnogo izgleda da se tu može nešto učiniti, budući da su oni građani Srbije, jer je Kosovo samo pokrajina u Srbiji – i rešenja nema, pa nema. Nakon sukoba sa zvaničnim Beogradom nešto se, reklo bi se, menja u rebusu – ima mnogo novih reči, ali sve ostaje isto. Oliver Ivanović, državni sekretar u ministarstvu za Kosovo i Metohiju, “ne isključuje mogućnost da Srbi sa severa Kosmeta proglase nezavisnost tog dela Pokrajine, ukoliko Zapad bude i dalje insistirao na implementaciji dogovora o carinskim pečatima i drugim pitanjima u korist Prištine”. On dodaje da to ne bi ništa posebno donelo i enigma ili rebus ostaju – ali nameće se čitav niz pitanja za koja nemamo odgovor, ali ih valja prebrojati.

Nekog odgovora ima i pominju ga neki političari, ali brzo neutralizuju i samo pitanje.

Ako bi se dogodilo da Srbi proglase nezavisnost – neće biti jasno od koga će je proglasiti. Albanci su to jednostrano uradili, a stvar se nije bitno promenila. Sada bi imali još jednu nezavisnost u okviru svoje i nije jasno ni ko bi to priznao ili mogao da prizna. Rusija ne priznaje nezavisno Kosovo, a nezavisnost srpsku bi mogla po principu koji je primenjen u Gruziji – dve je pokrajine iz sastava Gruzije priznala, ali oko Kosova se to ne zna. Srbija ne priznaje tu nezavisnost severa, jer ne priznaje ni albansku nezavisnost i neće je priznati. Enigma se širi i odgovora nema. Ne bi tu nezavisnost severa priznala ni međunarodna zajednica. Otvara se zaista Pandorina kutija, ako ona nije još davno otvorena i sada je pitanje ko bi je mogao jednom zatvoriti. To niko ne zna – tu su i opštine na jugu Srbije sa većinskim albanskim življem, i tako dalje.

Za sada niko nema rešenja za ovaj kosovski rebus i neće ga skoro ni naći.

Čuvena je ideja jednog evropskog diplomate s velikim iskustvom u sličnim situacijama, koji kaže: kada se stvori enigma i nema rešenja, samo u toj nemogućnosti leži neka šansa. Lepo zvuči i mudro, ali tu šansu za sada niko ne traži. Kriza je, a reč kriza znači izvorno zaplet i šansu. No, to bi moralo da se hoće – da se odbace sva pitanja i svi dosadašnji odgovori i da se pređe hrabro na novo. Nije ovaj diplomata tek tako izrekao ove sibilinske reči. Kina ne priznaje Tajvan, a Tajvan ne priznaje Kinu, a njihova saradnja napreduje i to u svim domenima: jedni žive pored drugih, pa makar okrenuli leđa jedni drugima. A osnovni uslov je biti tolerantan, ako ne radi drugog, ono sebe radi. To bi moralo važiti i za drugog, a svako je nekom drugi i drugačiji. Može se prigovoriti da na Balkanu tolerancije kao kuture ima mnogo. To je tačno. Gordijev čvor – zna se – ne preseca samo jedan, ali je heroj onaj koji prvi počne.

Frigijski kralj Gordije je čvor zavezao tako da su ga samo mačem “odrešili”. To nije rešenje, jer i Izraelci i Plaestinci su koristili mač, odnosno silu, i čvor nije odrešen, ali se pregovorima pomera napred ka nekom izlazu. To važi i za kosovski čvor. Kada se mač potegne, on se ne bavi čvorom, već onim koji je drugi i drugačiji. Pre nego je mudrac uzeo mač, poslužio se razumom. Kosovo uostalom nije metafora nego realnost za Srbe i za Albance, samo je oni još uvek dobro ne vide. Tu će živeti jer neće jedni poći u Afriku, a drugi u Aziju. Države, i imaginarne i realne, su u toj enigmi ili u rebusu, o čemu mi razmišljamo ovde rezimirajući naše i svetske analize – druge svrhe i nema zapis ovaj.

Makar još po jednu državu proglasili Albanci ili Srbi, ostaje enigma odnosno – život koji je polje šanse.

Podelite ovu stranicu!