MIRKO ĐORĐEVIĆ: Kako u Srbiji skončati

10 Sep 2013

Vlast porobi najviše onoga koji je ima

Reč je iz kolokvijalnog sloja značenja i reklo bi se nije problem u njenom tumačenju i razumevanju – no nije baš tako.

Reč se koristi kad neko skonča kraj plota – bednik neki – ili ostareli spisatelj za svojom mašinom. Honorari su samo palijativ za brzo skončavanje. Ovu reč je upotrebio, patetično je naglasivši, prvi čovek Srbije Gospodar Weber-Vučić, jer u Srbiji Ustav ne vredi mnogo, zakoni još manje i on je sada sve, i Skupština i prvi čovek radikala-naprednjaka, a dalje nabrajanje funkcija je za nas lično težak posao. „Znam kako ću skončati, jer znam svoj narod“, odnosno onaj isti narod u koji se kune pre nego što u Crkvu uđe. Zar da skonča čovek koga čuvaju tolike službe – javne i tajne – o kolikima papa rimski i ne sanja da ih može imati. Na šta je Gospodar mislio, nije lako odgonetnuti, stoga neki uvod biva nužan.

Uistinu su mnogi naši vladari skončavali gore od onih kojima se to događa kraj plota.

Sedao je u kočiju usred Beograda sa rođakom Ankom Konstatinović da pođe u šetnju Košutnjakom. To je verovatno najprosvećeniji vladar kog smo imali. Narodno pozorište, telegraf i biblioteku nacionalnu i koliko toga, dugujemo njemu. Njegov nemački izgovor su Nemci rado slušali, a Francuzi su govorili – daj bože da naši ministri u Vladi govore ovakav francuski. Kolima se približio ministar unutrašnjih dela Hristić. „Žurim moj ministre“. „Visočanstvo, raspolažem pouzdanim podacima da se na Vašu uzvišenu osobu sprema zlodelo – imam spiskove, znam ko su i dajte mi odobrenje da ih samo privedem i saslušam“. „Ne, moj ministre, ako nemate pouzdanih dokaza, nikako, jer ja neću od Srbije da pravim policajnu državu“. Kočija je odjurila i kneza u Topčideru ubili kao psa sekirom, skončao je na livadi, u delovima. Kosta sapundžija je bio brz na sekiri, a sve je organizovao jedan Karađorđević iz inostranstva. Sudili su, no tako je skončao i završio prosvećeni Knez čiji spomenik usred Beograda Srblji zovu Kod Konja. A tek Z. Đinđić, ubiše ga pred vratima kancelarije i ni reči ne kaza. Retko je koji naš vladar umro u krevetu – no to je crna hronika koju istoričari bolje znaju.

Odakle sad ovo kod Gospodara Vučića koga narod voli – tako sam naglašava – i kakve su ovo slutnje.

On sumnja u „svoj narod“ – to je prva radna pretpostavka – jer ga dobro poznaje, da je kvaran i veroloman. Sumnja u sebe i u svoje službe i koga sve ne. I u dičnu Vojsku i Gardu, jer i „verni oficiri“ se one majske noći ubili kralja Aleksandra i kraljicu nam Dragu. Lični ađutant „Pera peder“ – to mu je omiljeni nadimak bio – otključao je kapiju. I tako dalje. Nas ne zanimaju crne hronike, ali ovog se bojimo. Pa Vladi su srpskoj crkveni velikodostojnici već očitali zaupokojenu molitvu na samom Trgu republike u Beogradu. Ozbiljan državnik ne govori ovako, on time narod svoj lišava svega, a najviše nade da će se nešto promeniti. U trenutku kada je nakon nekih stotinu godina počeo da dreši kobni kosovski čvor. Onaj najteži koji je od Gordijevog komplikovaniji bio nama Srbima. To nije mali potez i sada sumnja u sve.

Druga naša radna pretpostavka je – verujemo – bolja i bolje se može dokazati. Weber-Vučić-Konstatinović je u duši radikal i zna kako se to radikalno-radikalski radi u Srbiji. Ko makar nešto zna o SRS i njenoj istoriji, biće mu jasno i sve ono o kralju Milanu i tako dalje, do starog Lisca N. Pašića. Sekirom je išao protiv Obrenovića i kada su ih isekli na komade, 1917. u Solunu postreljao je one koji su oborili Obrenoviće, i njega i radikale doveli na vlast. Sam prestolonaslednik Aleksandar bio je spreman da ih pomiluje, ali ne, Pašić se usprotivio na tajnoj sednici Vlade. Ne može, oni su ubice i Apis se našao pred streljačkim vodom i legao u grob. Bio je krupan čovek – zato su i zvali Apis – i samo je kazao: „Zar za mene ovako krupnog iskopaste ovako mali grob“. Na lice su mu bacili samo vojničku kapu i to je sve. Zna Vučić-Weber to, i otuda ove crnje slutnje. Svejedno, ovako ne govori državnik. Ovo nije dobro ni za Vučića ni za narod.

I još jedna pretpostavka. Ovo je strah, jer kada postaneš sve i sva vlast, budi se strah. Vlast može da porobi podanike – to su veliki mislioci naglašavali – ali najviše onoga koji je ima. Ne žudimo mi da kažemo da je u Srbiji već na delu nekakva „puzeća diktatura“, kako neki kažu. Da su u strahu velike oči, to iz detinjstva znamo svi, i onda se izgovaraju krupne i neodmerene reči. Bilo kako bilo, ovo nam nije trebalo. A nije bilo potrebno ni Gospodaru Vučiću. Da u Srbiji ne funkcioniše ni Vlada ni Skupština kako valja, to znamo, a zna i Gospodar. Jedan veliki političar i bundžija koji slučajno nosi isto ime Vučić, ima ulicu u Beogradu i oslovljavali su ga sa Gospodar – tako se ulica i danas zove, imao je običaj da takve reči ponavlja, i bi mu – starog i bolesnog, otrovaše ga u konaku na Savincu. Bilo, ne povratilo se.

Nama je danas u Srbiji potrebna nada, a ne neko beznađe puno mučnih sumnji i strahova, te stresova.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!