MIRKO ĐORĐEVIĆ: Ideologija ikona

30 Dec 2011

Ovde se ne zna ko više laže. Da li popovi ili ministri. A to nije lako utvrditi, jer su svi okićeni nekakvim ikonama

Teologija ikona je dobro poznata disciplina i tu sporovi traju vekovima – do danas – ali ideologija ikona se kao tema zaobilazi.

Bogoslovi, naravno, nisu saglasni, jer ima na milione hrišćana koji poštuju ikone, ali je više hrišćana koji do ikona ne drže – svi katolici i protestanti uz još mnoge. Svako ima pravo na sliku i na doživljaj, a ikonoboračke borbe i ratovi od 8. do 10. veka su crno poglavlje u istoriji hrišćanstva. Ovaj zapis uostalom i nije nikakav traktat o tome, ali je o ikonama ipak reč i u njemu – a nije da nema naučnih dela i o ideologiji ikona – Bilingtonova “Ikona i sekira” je od 1988. godine dobro poznata i kod nas. Kada je prevedena, postala je poznata ali ne i čitana, dok nas ideologija ikona prati svakodnevno.

To što se oko ikona zbiva nije ništa novo, jer je ikonografija miloševićevskih mitingaša upadljivo prisutna i danas, kada se politika državnog vrha vraća u devedesete, pa i ranije godine: jedan član Vlade Srbije ima ikonu M. Nedića pred kojom ritualno kleči ili stoji u stavu mirno, što je zahtevao i od građana. Rade Neimar u Vladi Srbije – ministar Mrkonjić – ima svoju ikonu. Negde u listu “Blic”, na samom početku decembra, on u svom graditeljskom zanosu izjavljuje – “Kad god imam neki problem, stanem ispred Slobine slike i razmišljam šta bi Sloba uradio u toj situaciji. I uvek nađem rešenje”. Da li je ta ikona S. Miloševića čudotvorna ili “odigitrija”, ministar ne kaže, ali mu je ona sigurno “putevoditeljka”, što grčka reč o ikoni Bogorodice i znači. I to se i vidi iz ministrovog kulturnog odnosa prema slici čoveka, koji je zbog svojih i dela i nedela završio u Hagu.

Ikone nisu samo slike – kažu bogoslovi – već nose poruku praslike, odnosno arhetipa i tipa koji izvire iz božanskog Logosa. Rade Neimar iz Vlade Srbije to priznaje iako ikone moraju biti osvećene i od Crkve priznate, jer su u protivnom obično svetogrđe ili blasfemija. To su odluke poslednjeg vaseljenskog sabora iz godine 787. – drugi, mi pravoslavni, nismo imali koji bi nas obavezivao u svakom smislu.

Ikonama se ne služi, rekli su saborski oci, ali se Bogu služi – tu su i naše nevolje danas i ovde. U toj se nevolji našao i ambasador A. V. Konuzin koji predstavlja Rusiju u Beogradu, ali ne i Rusku pravoslavnu crkvu – ruska crkva ima posebno predstavništvo u Beogradu na Tašmajdanu i ono se zvanično zove Podvorje RPC u Beogradu i funkcioniše samostalno, jer su i u Rusiji i u Srbiji Crkva i država odvojene. Ambasador je Srbima na severu Kosova uručio ikonu koji im je poslao V. V. Putin. Ne dakle patrijarh moskovski i vascele Rusije, nego Putin, koji je predsednik Vlade Rusije. Zabuna je bila velika i nemir u narodu nije uspeo da umiri ni sam ambasador, iako je sever Kosova preplavljen Putinovim slikama – kao i Beograd uostalom – koje su ipak politička ikonografija. Ali ambasador nije kriv, budući da mu je tako naređeno s najvišeg mesta. Ima i Albanaca katolika i pravoslavnih i onih koje zovu kriptokatolicima – oni imaju albanska imena, govore albanski, ali su hrišćani. Njih nigde nije bilo, jer su kao i većina Srba videli da je u pitanju politička ideologija i politički trik koji Srbima sa severa Kosova ništa dobro doneo nije. Ne znamo šta je bilo sa onom humanitarnom pomoći iz Rusije, ali mnogo ne znamo ni šta je bilo sa onim milionima evra koji su “odleteli” preko Koordinacionog nekog centra za KIM, na čijem je čelu stajao veseli N. Čović. A na Kosovo godinama, neki kažu punih 13 godina, stiže novac, do dana današnjeg. Neke su dične vojvode, a među njima su i Zvonko i Žarko, za sada u pritvoru, a biće i na sudu ako suda uopšte ima u ovoj božjoj zemlji. Za sada su nam mudraci nacionalni ponudili sintagmu “patriotski kriminal”, pa neka neko prevede to na neki evropski jezik – niko ga živ razumeti neće, jer toga nigde u svetu nema. Da bi se to prikrilo, služe se ikonama, a SPC ćuti i nikako da objasni šta je teologija, a šta ideologija ikona.

Ovde se ne zna ko više laže. Da li popovi ili ministri. A to nije lako utvrditi, jer su svi okićeni nekakvim ikonama. One iz Rusije su na posebnoj ceni i sve su čudotvorne i “državne”: na ikonama ruskim stoji to “deržavna”, a to su trojeručice. Jednu je takvu u ime nacije opevao Matija Bećković i to stihovima koji paraju srca:

“Samo se ovde, carice nebesa
na mom jeziku moli bez zastanka –
i ne laže ništa i ne jede mesa,
i osam vekova posti bez prestanka.”

Tako kaže Matija i njegova bratija, ali je još Platon znao da pesnici lažu i da ih valja proterati iz idealne države o kakvoj je veliki filozof sanjao u svojim spisima. Tako je to, jedni mole, drugi lažu, treći kradu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!