MIRKO ĐORĐEVIĆ: Dačićeva kosovska večera

13 Jul 2012

S ovima ni ono jasno i poznato nije ni jasno ni poznato

Da li se mi vraćamo u devedesete godine, klasično je retorsko pitanje – a ono što se događa u Srbiji pokazuje da smo tu negde.

Sa oružjem u rukama uz zvuke muzike, srpski su se žandarmi zakleli i to zvuči poznato. Srećom nisu se zakleli – ko zna zbog čega – na poligonu u Batajnici nad onim grobovima koji su njihovo delo. Svejedno, ova zakletva ima svečan i jasno naglašeni politički ton.

Tekst zakletve je programski jasan – “Bez Kosova ne postoji moj srpski narod, bez Kosova ne mostoji moja Srbija. Narode srpski, braćo i sestre, zaklinjem se pred Bogom, pobediću ili časno poginuti”. Ministar I. Dačić je naravno kazao da to nije zvanično, to je bio Vidovdan i nešto slično – bolje je bilo da nije ništa govorio, jer je sve jasno. Decenijama traje – ili vekovima – kosovska večera. I s njom i kletva Lazareva uz koju ide i ova žandarmerijska zakletva Dačićevih pretorijanaca. Onu tradiciju iz guslarskog agit–propa znamo, a ko je čitao arhimandrita Ilariona Ruvarca iz manastira Grgetega na Fruškoj gori, najobrazovanijeg srpskog istoričara, zna da kosovske večere nije bilo uopšte. Svejedno, traje večera i ko sve nije bio na njoj, i ko sve danas nije na njoj. Politika se kao i rakija pravi od svega, a najčešće od legendi. To je sredstvo vlasti i vladanja. Već krajem osamdesetih godina minuloga veka odjekivala je pesma i njena poruka, patetično – glupo i sasvim sladunjavo:

Zbogom majko, sestro i nevesto
Odlazimo na suđeno mesto.

To mesto je Kosovo, gde je rođen doktor K. zvani Različak – a čovek uopšte nije tamo rođen – i gde je poginuo D. Ćosić, koji je živ i zdrav i na pamet mu ne pada da umre na tom polju. Patetična i bezdarna poezija u svakom pogledu ima svoje zakone, što je besmislenije, to je bolje.

Legenda hrani samu sebe, jer njoj stvarnost nije ni potrebna. Baš kao kod Matije i bratije i pesma bezdarna gaji kult smrti i beznađa –

Zbogom leto, zbogom ljuta zimo
odlazimo na Kosovo sveto –
odlazimo da se ne vratimo.

To je to, ovima nije do Kosova, već do sredstava vladanja uoči sastavljanja Vlade u Beogradu. Prema našim istraživanjima koja traju godinama, pesma ove žandarmske zakletve, odnosno njen tekst, jeste kompilacija. Ima tu slogana iz epskih pesama, iz Matije ili slobodnih varijacija po Lj. Simoviću. Patetika je izmerena bezdarnim stihovima, jer ni Dačić ni ko drugi se na Kosovo vratiti neće. Niti će ga deliti, niti će ga nekom dati, jer je to posledica jedne politike, kao što su i ovi stihovi posledica slepila i za realnost i za poeziju. Boli levo uvo Dačića i Tomu vojvodu za arhimandrita Ruvarca – ništa oni ne čitaju – i za cara Lazara sa njegovom kletvom kojom je isključio većinu srpskog naroda i prokleo, za razliku od Albanaca i Hrvata sa vojvodom Vlatkom Vukovićem na čelu, koji su bili na Kosovu 1389. godine i borili se protiv Turaka. Sve su te kletve i zakletve čin crne magije i ništa više. No, oni znaju nešto drugo – negovati kult smrti i beznađa u politici dobro dođe. Nije da njih dvojica ništa ne znaju, ali ne znaju ili zaboravljaju da na Kosovu žive i Albanci. S njima se mi Srbi moramo sretati i s njima u svakoj prilici rukovati.

Primio je general De Gol elitnog diplomatu koji odlazi na dužnost u Peking, a ambasador ga je tokom audijencije uveravao da će svima u Kini nametnuti francusko ime i sistem vrednosti. “Ne smećite s uma ekselencijo – kazao mu je general predsednik Republike – da u Kini žive Kinezi”. U svojim memoarima ambasador se toga seća i priznaje da mu to do tada nekako nije bilo jasno. Saznao sam veliku istinu, priznaje elitni diplomata. Na Kosovu žive Albanci, i Srbi moraju s njima ubuduće da se drugačije ponašaju. Našim se političarima čini da sve mora biti srpsko. Sastavlja se Vlada i tu se naprežu i Rusi i SAD, i videćemo da li će jeftine legende i loša sladunjava poezija tu nešto pomoći. Dačić i Vojvoda na čelu Republike veruju u tu poeziju loših pesnika i guslara, a ne u realnost. I tako, kosovska večera traje u Beogradu. na njoj su popovi i kaluđeri, pevači i pevaljke i članovi SANU, dične naše Alma Mater kao najvažnije kulturne ustanove u Srbalja. O onoj večeri iz 1389. godine sve znamo, ali ne znamo kada će se završiti. Kada će se okončati ova kosovska beogradska večera, sa ovom himnom koju mladi žandarmi slušaju s oružjem u rukama na poligonu gde se proglašavala dična JSO Miloševićevih pretorijanaca.

Sa ovima i ono jasno i poznato nije jasno ni poznato, jer njima je do vlasti i vladanja i do podele plena.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!