MIRKO ĐORĐEVIĆ: Ćosićev de bello bosniaco

20 Mar 2012

Ratovođe su završile na robiji, a neki čekaju presude, no Ćosić nastavlja svoju story. Ko sve nije opominjao Ćosića kao šefa države da će se i ta avantura završiti kobno – najupornija je bila Rusija sa njenim diplomatama koje Ćosić u svojoj knjizi proklinje

Ako ćemo o naslovu – a Ćosić voli zvučne – ovako bi se u stilu J. Flavija zvalo ovo njegovo delo – iskrena saga o bosanskoj ratnoj avanturi.

To je iskrena knjiga kakve u Ćosićevoj publicistici nije odavno bilo i to je naravno već po sebi vrlina. O našoj srpskoj ratnoj avanturi u BiH početkom devedesetih – i u Hrvatskoj naravno – sve je ispričano, čak i ono što pisac nije hteo da kaže. I što retko govori. Novembarski dani u Ženevi 1992. godine su bili važni – složili su se Ćosić i F. Tuđman da je Bosna “nakazna – država i da nje nema” i da je treba podeliti između Srba i Hrvata. Dogovoreno je i “humano preseljenje naroda”, ali je sve krenulo naopačke – kazuje Ćosić – jer se R. Karadžić i M. Boban nisu dogovorili. Buknuo je krvavi bosanski rat, gorelo je Sarajevo i ubijano više od hiljadu dana i noći. I tako dalje. Šefu države SRJ bilo je najvažnije da se “stvara srpska država preko Drine” i u decembru je rat buktao. Sve to Ćosić beleži iz dana u dan. Celi svet se okrenuo protiv toga, izdala ga je i “slovenska pravoslavna Rusija koja je bila naša jedina nada” – tako kazuje Ćosić i sve potkrepljuje dokumentima. Vojvoda Šešelj i Arkan divljački ruše Bosnu i nije jasno da li su oni glavni ili generali dične JNA – o svemu Ćosić govori i sve je jasno. Mi smo, kazuje Ćosić kao šef države “prirodno vezali sudbinu SRJ sa sudbinom srpskog naroda u BiH i od toga ne odustajemo”. Nema potrebe citirati, jer čitavo Ćosićevo kazivanje u knjizi je pregnantno jasno – danas sve znamo i iz drugih izvora.

Knjiga je objavljena ove 2012. godine i nema ni napomene da Ćosić danas drugačije misli, no i to je iskrenost koju valja ceniti.

Posebno je važno što je Ćosić ovde u celini naveo čuvenu polemiku sa francuskim filozofom i antropologom Edgarom Morenom iz januara 2003. godine. Cela se Evropa bila okrenula protiv Ćosićeve bosanske avanture i ne samo njegove – ratovođa je bilo mnogo na svim stranama. I Rusija se okrenula protiv politike razaranja Bosne i njenog divljačkog komadanja u suludoj nameri da od bosanskih muslimana načini neku enklavu izgubljenu u evropskom prostoru. Ćosić i njegove ratovođe su plutali u magli mitova i ratnog ludila. Iza svih je stajao S. Milošević se svojom moćnom armijom. “Požar koji preti da se proširi izvan Balkana – vapio je E. Moren u Parizu u Le Monde-u u nameri da obuzda Ćosića – već je doveo u pitanje evropsku građevinu. Ta Evropa koja želi da se gradi jeste Evropa koja otvara granice između naroda – to je Evropa koja bi se stvarala po uzoru na Bosnu i Hercegovinu koju ste uništili” – “Hoćete li da vas istorija pamti kao predsednika osvajača životnog prostora i etničkog čišćenja?” – pitao je Ćosića javno E. Moren.

Nema potrebe dalje navoditi, jer je avantura bila grozna i među drugima srpski narod je platio groznu cenu – i danas je plaća.

Ratovođe su završile na robiji, a neki čekaju presude, no Ćosić nastavlja svoju story. Ko sve nije opominjao Ćosića kao šefa države da će se i ta avantura završiti kobno – najupornija je bila Rusija sa njenim diplomatama koje Ćosić ovde proklinje. Na vidovdan su Karadžićevi artiljerci gađali i avion francuskog predsednika F. Miterana – tu su i Markale i Štrpci i Srebrenica i svi akteri – a došao je bio i visoki zvaničnik Evropskog saveta Oto Habsburški. Za Ćosića je on “arheološki ostatak bivše Monarhije”. Srebrenica je “manipulacija” ponavlja Ćosić sve do danas kada se knjiga i pojavila. Ćosić je opsednut istorijom, ali njen smiso ne uspeva da shvati. Neke njegove reminiscencije deluju neverovatno. “Drugo zasedanje AVNOJ-a je održano u Jajcu, a ne u Kragujevcu”, glasi jedna nebuloza. A toga ovde ima na pretek. Uporno ponavlja da Srbi konačno treba da nađu ne pitajući za cenu “zajednički državni krov pod kojim će živeti” – a to je mislio i F. Tuđman. “Vi ste odgovorni za rat u Bosni – kaže mu danski diplomata Jensen sa drugima – i sve njegove nesreće – čeka vas mračna budućnost”. Bilo je uzalud, jer je Ćosić nastavljao svoj posao sa ratovođama – i on o tome sam podrobno priča i dokumentuje. Retka i čudna iskrenost. Oni koji su u Beogradu ili Novom Sadu dizali glas protiv te ratne politike za Ćosića su “Soroš – inteligencija”. Običan “politički ološ i šljam” koji se okuplja plaćen od Zapada u NVO. Ima i ličnih detalja u ovoj ispovesti bivšeg šefa SRJ – on sve vreme sedi sa Tasom i Vojom i obaveznim Acom. Imena govore za sebe i nema potrebe dešifrovati ih, u istom su kolu bili JNA i SANU i UKS uz SPC u kojoj je nešto pokušavao da uradi patrijarh Pavle – i naravno nije učinio ništa ni sa svojim legendarnim kišobranom pod koji su se okupljali i to jednako mnogi. Teza Ćosićeva je jasna – zlo su bili Milošević i Arkan i mnogi, ali ih on ne kune zbog toga što su vodili bosanski rat, već zbog toga što ga nisu doveli do “konačne pobede”.

I tako dalje…

Knjigu obavezno treba pročitati i to veoma pažljivo, a lako se čita jer je Ćosić sve jasno kazao i o sebi i o svima nama. Sapienti sat.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!