MIRKO ĐORĐEVIĆ: Bosanska buna, posle svega

25 Feb 2014

Nacionalizam nije lek, već nešto gore od bolesti

Konjuh planinom vjetar huji bruji
Lišće pjeva žalovite pjesme…
(Pesma Husinskih rudara)

Pre samo deset dana, Bosna u plamenu bukvalno, gore zdanja kantonalnih vlada, opsednuto je i zdanje Predsedništva, vatra već zahvata i delove izvan Federacije, a vatrogasci nemoćni – oni koji su palili BIH devedesetih ne mogu ugasiti ovaj plamen. Bosna se digla da još jednom opomene i sebe i okolne zemlje i vaskoliku Evropu. A Sarajevo je simbol, od 1914. do devedesetih godina, i ostaje simbol. U buni ovoj koja još uvek traje, mada gubi na intenzitetu, ima znakova koje valja pažljivije čitati, a to niko ne uspeva, barem ne u nužnoj meri. Kao da duva vetar sa Konjuh planine iz davnih dana, a komentatori prave poređenja i sa “arapskim prolećem” i s Ukrajinom, ne – ovo je nešto drugo jer “država ne funkcioniše”, kako svi naglašavaju, a zašto to mnogi vide na svoj način, a malo njih ne vidi ovaj vetar iz davnih dana. I odgovora nema ni iz Federacije ni iz RS ni iz Evrope, odnosno nudi se nešto što odgovor nije i neće ugasiti ovaj bosanski plamen, koji vrlo lako ponovo može da se razbukti. Ono u Dejtonu zaustavilo je krvavi rat, ali ovo je sada nešto drugo, došlo je vreme da se vidi da palikuće ne mogu biti vatrogasci.

Svi se boje da se ovo ne “prelije” na okolne zemlje – a boje se najviše oni od kojih se zlo bilo prelilo u Bosnu i donelo seme zla i rata. Sada kao da se opet boje – i RS i Hrvatska uz domaće birokrate, nikada site tuđeg rada i zarade. Na transparentima, sloganima i povicima nema ni senke nekog nacionalnog predznaka. “Gladni smo na sva tri jezika”, stajalo je na transparentima, naravno i na još nekoliko vera i koncesija kojih u Bosni ima vekovima. Ovo je socijalni bunt sa jasnim zahtevima koje građani formulišu u Plenumu građana. Padaju ostavke, ćute s crkvenih amvona i sa minareta se ne čuje ni podrška ali ni osuda.

Svi su na nogama, stigao je hrvatski premijer u Mostar i kazao da je u Bosni iz strane države i obećao da se “neće mešati u unutrašnje stvari BIH i njenih građana”. To je dobro, ali još nije sigurno kako će ići to sa stranim faktorima. Samovoljnog šefa RS M. Dodika hvata panika, on ponavlja iz dana u dan da je razlog ove bune politički i to shvata na svoj prepoznatljiv način. On danima dodikuje da BIH treba podeliti i zna se šta ga muči – muči ga da se slična buna i u RS ne desi. U panici je Dodik stigao u Beograd kod Gospodara Vučića, ali je ostao ipak praznih ruku jer Vučić je na mukama. Izbori su blizu i treba se odrediti prema ovom pobunjeničkom talasu, a on nema hrabrosti. Promrsio je nešto o nameštanju i to je sve. Iz Brisela ga gledaju, i iz Moskve, i nije mu lako. U RS je situacija gora u svakom pogledu, jer i tamo moćnici grabe i otimaju, a Dodik ih teši uzvišenim nacionalnim ciljevima. Važno je ipak sledeće: za vreme boravka u Beogradu nije se sreo sa D. Ćosićem, po čijem učenju je RS “najveća srpska pobeda u XX veku”. Njegova dodikovanja su nas do ovoga dovela i ne samo u BIH nego i šire na Balkanu.

Još je važnija još jedna karakteristika bosanske bune – ljudi su shvatili da nacionalizam nije lek već nešto gore od bolesti.

Ni moćnici Federacije sa njihovim ideologijama nisu rešenje, ali nije ni Dodik, a rešenje se može samo naći bez njih, i bez Dodika posebno, koji Bosnu ruši danonoćno svojom nacionalističkom retorikom koja prazno odjekuje i u RS, i u BIH, i u Srbiji. Na potezu je Evropa koja je Dejtonskim mirom pomislila da je sve rešeno, a rešen je bio samo krvavi rat koji je najveći rušilački posao nakon Drugog svetskog rata, a po zločinima stoji uz ono ludilo iz vremena Trećeg krstaškog rata. Ni pravoslavje ni katolicizam ni islamizam neće doneti rešenje, jer Bosna ima i bogumilsku tradiciju, a ona se kosi sa imperijalnim ciljevima budući da su lomače gorele i na jednoj i na drugoj strani. Ova pobuna najavljuje proleće u pravom smislu, jer građani okupljeni u Plenumu ne odustaju sa svojim zahtevima za boljim i čoveka dostojnim životom, sa radom i nadnicom za rad. Stoga ovaj vetar koji duva s Konjuh planine i jeste opomena. A o Evropi i svetskim silama nećemo ovde razmišljati, oni nude “raspoređivanje vojnih snaga”, a vojska i bombe ne rešavaju mnogo. Njima je odgovorio u svoje vreme J. Jovanović Zmaj srpski pesnik. I to dobro:

Al’ boga vam, delije,
diplomate krute,
kad se čaša prelije,
šta vam srca slute?
Krunonoše velije,
kad ste baš u cvetu, –
Šta mislite, zašto su
narodi na svetu?

Još ćemo videti šta će biti, ali ova bosanska buna je još jedna opomena svima – i svetu i Balkanu – Plenum građana zaseda.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!