MIRKO ĐORĐEVIĆ: Beli anđeo na crnoj pozadini

15 Oct 2011

Čekali smo Nobelovu nagradu i dalo nam se naopačke, a stvar je jednostavna – nema Nobelove nagrade za rat i ludost

Vladika mileševski preosvećeni Filaret – on sedi na prestolu sv. Save – uručio je orden “Beli anđeo” patrijarhu srpskom Irineju, policijskom ministru Ivici Dačiću i vladici vranjskom Pahomiju. Ovaj veličanstveni simbol, koji figurira u svetu kao simbol lepote i ljudske nade, čuva i UNESCO, uz brojne enciklopedije. To što se ovo veliko odlikovanje našlo na mantijama crnim i sveštenim nije neobično, no – ministar Dačić je iznimka. Možda i nije jer njegove grudi već krasi orden “Svetog vladike Nikolaja”: to je ljotićevski ideolog i pratio je vođu srpskih fašista do kraja, do 1945. godine. I on je u SPC svetac, a neki ga tretiraju i kao “kvintesencu srpskog uma”, kaže jedan učeni doktor, i tako dalje.

Vladici Filaretu više bi pristajala mantija SNB, odnosno sivomaslinaste boje, ona maskirna, jer je njegova slika sa mitraljezom u rukama na “picgaueru” u Slavoniji obišla kuglu zemaljsku. Sve to znamo, i od toga nam ništa lakše nije, jer se Srbija i dalje muči i sa svecima i sa ratnicima. Višak svetaca i ratnika koči njen put u civilizaciju evropskih naroda. Buru u javnosti podigla je vest da je odličje i na grudima Pahomijevim. Iz Vranja, koja je, po Pahomiju, “eparhija od strateškog značaja” za Srbiju, koja se valjda brani i u Vranju. Gde sve nismo branili Srbiju, a ona „ugroženija sve više”…

Nije priča ova „ljupka” zbog onih koji orden dobiše, već zbog vladike koji je odličje delio – i podelio kako je podelio. Valjda po pravilu o svestranom – “prema svecu i troparu”.

Sve to o Pahomiju već znamo, ili znamo nedovoljno. Sada ćute oni koji bi trebalo da progovore – SPC i njen Sinod – a govore analitičari koje niko mnogo ne zarezuje. Uzbunila se javnost pred ovim skandalom, a odjek ni u svetu nije ugodan. To je vladika koji je bio optužen za pedofiliju. To je greh koji je Isus najteže osudio i nemamo kome da u ovoj prilici navedemo reči Isusove o deci. Nikog to ovde ne zanima, a u Crkvi tek Isus iz Nazareta odavno tiho plače. Svedočili su nesrećni dečaci, pošteni sveštenici i monasi – sve ih je Pahomije osudio – i roditelji, ali je sud 2007. godine u Nišu doneo oslobađajuću presudu, a javni tužilac se hvatao za glavu i isticao da će se žaliti. I nikom ništa. Vrhovni sud je konstatovao da je tokom suđenja bilo “povreda pravne procedure i da je presuda doneta nezakonito” – i opet nikom ništa. Nema druge, jer na vlasti u Srbiji je bio legendarni legalista, doktor K. Tako je to i niko se ne seća velikog pisca B. Nušića, koji je napisao i knjigu o Srbiji “Iza božijih leđa”. Uostalom, Srbima taj pisac ništa ne znači, jer je bio pola Srbin, a pola Albanac i ime mu je pravo bilo Alkibijad Nuši. Pomalo i cincarske krvi je teklo u njegovim žilama, ali je bio veliki pisac.

Pahomiju niko ništa ne može, kao ni doktoru K. i Matiji i njihovoj bratiji. Tu smo gde smo. Odličja su na tamnoj pozadini i u Srbiji je sve tamnije. Davno su učeni egzegeti zapazili da se Isus nikada smejao nije i po tome je jedinstven među prorocima, pa i bogovima. Ako već tvrde da je bio bog – a bio nije – ali da je plakao to znamo i iz kanonskih i sinoptičkih jevanđelja, kao i iz gnostičkih. Naravno, to nauka zna, ali u SPC to nisu čuli. I sada Isus plače, ali ga niko ne čuje. Bljutavo i glupo deluje sve to oko Pahomija, ali nije on jedini čije se grudi šljašte od odličja i ordenja.

Ne oglašavaju se ni nesrećni dečaci i njihovi roditelji, a kako bi i smeli u zemlji u kojoj je zakon zadenut mačku o rep.

Kada neko pokuša, svi viču “kako to možete dok nam otimaju Kosovo”. Neće se ovo lako smiriti, a i ako bi se moglo smiriti drugo će izaći na videlo. I ćutanje je greh i to veliki, jer je rečeno: “Ako vi ćutite, kamenje će progovoriti”. Piscu ovih zapisa muka je od sveg tog. Beli anđeo je postiđen, ali nikoga za to ne boli uvo, ni u državi ni u Crkvi. Naši zapisi su odavno sejanje soli i očekivanje da nikne. Ćuti Vrhovni sud, ćuti SPC, a Isus plače nad nama Srbljima sva tri zakona verska.

Čekali smo Nobelovu nagradu i dalo nam se naopačke, a stvar je jednostavna – nema Nobelove nagrade za rat i ludost.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!