MIRKO ĐORĐEVIĆ: Autonomija na poček

05 Apr 2012

Da li ne valja stanje u kojem se nalazimo ili ne valja Ustav, niko jasno da kaže. Svi se boje ili se pogađaju pa – kako se trenutno pogode. Ali te pogodbe političara važe i traju koliko mački muž

Niko pouzdano ne zna da li su muke s vojvođanskom autonomijom veće među Vojvođanima ili među onima koji idu sa strane.

To naravno nije novi problem, ali zar mi nismo zemlja u kojoj stari problemi bivaju novi – i obrnuto. Sama istorija vojvođanske autonomije nije nepoznata – napisana je odavno – no vreme donosi nove “detalje” s kojima se nije lako snaći. Bilo bi zamorno pisati o tome ko sve nije davao Vojvodini autonomiju i ko je sve nije ukidao, da bi je opet davao nekako na poček. Oko njenog “statusa” su se lomila koplja – i danas se lome – dok je dobar deo Vojvođana ćutao, a među njima je istorija trgovanja među političkim strankama uistinu posebna priča ili istorija – ne jednom je bilo da onaj ko autonomiju “daje” to čini, kako kaže, u ime celog naroda odnosno, naroda koji žive u Vojvodini.

Tako je bilo kada je i Milošević ukidao autonomije – ono s kosovskom je bilo fatalno i posledice su nam još pred očima. Sve je bilo u znaku raspada države za koji mnogi kažu da još nije okončan. U tom raspadu svi su naravno izgubili, no to ne znači da je bivša država – recimo SRJ ili ona ranije – bila savršeni model slobode i demokratije. Ostalo znaju istoričari i razumni analitičari stanja na Balkanu u kojem se sada nalazimo. Politički subjekti u sadašnjem trenutku jednako su nesposobni da šire gledaju sve u vezi s tim – kada se uzroci raspada države jasnije vide o posledicama se i ne razmišlja mnogo. Stanje se brzo definiše Ustavom, no tu počinje novi zaplet. Ustav se brzo relativizuje i imamo stanje u kojem smo sada u Srbiji. Jesmo li republika ili monarhija – ili nešto između – to niko pouzdano ne zna. Imamo li sada jednu ili dve autonomije u sastavu države Srbije, o tome je bolje ne govoriti – jedni kažu imamo jednu, a to je APV, a drugi kažu da je i AP Kosovo tu. Da li ne valja stanje u kojem se nalazimo ili ne valja Ustav, niko jasno da kaže. Svi se boje ili se pogađaju pa – kako se trenutno pogode. Ali te pogodbe političara važe i traju koliko mački muž. Kažu Ustav treba menjati, ali niko ne kaže kako to izvesti – to je poček do nekog vremena. Najbolje se to vidi na primeru Kosova – sa Vojvodinom se čini da je lakše.

Naše bi se izlaganje u ovom zapisu činilo kao nabrajanje klasičnih retorskih pitanja, no ni tu vrstu pitanja ne valja potcenjivati. U momentu kada se govori o decentralizaciji – i tu kao da se mnogi slažu – ovo sa autonomijom postaje nejasno. Niko da se osvrne, ili tek retki to učine, na evropsko iskustvo. Savremena Nemačka je sva u pokrajinama i one kao evropske regije imaju istoriju i predistoriju i funkcionišu normalno. Država od toga ne gubi. I tu su sada pitanja koja više nisu retorska. Dobar glas se čuo nedavno da je za Vojvodinu najbolje da bude autonomija u “normalnoj Srbiji”, ali nema saglasnosti o tome šta u ovom slučaju uopšte znači pojam “normalan”. To bi značilo kao i svuda u svetu da se realno stanje poklapa s onim što je definisano u Ustavu. Da toga u Srbiji nema, primer je Kosovo. Da su sve mogućnosti autonomije iskorišćene, do problema ne bi ni došlo – ovako smo jednako negde u nedefinisanom stanju. Ako svaka pokrajina treba da bude država – setimo se muka koje su imali komunisti u vreme recimo Draže Markovića – onda to ponovo “nije po Ustavu”. Etatizam nije rešenje i to smo naučili odavno, no rešenja nema pa nema. I sve dok se ne reši pitanje Ustava, odnosno njegove promene, autonomije ne mogu biti države. Mnogi kažu da mogu, no svak je slobodan da misli i da se izjašnjava. Stoga razgovori o tome i zapinju. Slobodna autonomija po evropskom modelu – recimo nemačkom – je najbolje rešenje. Nevolja je u tome što mogućnosti autonomije nisu sasvim iskorišćene. A nisu zbog toga što politički subjekti nemaju ideju o tome, ni u Beogradu ni u Novom Sadu. Ustav je temelj države, a ona se gradi kao i svaka kuća, od temelja, a ne od krova. to je ono što smo gore nazvali nerazlikovanje uzroka i posledica. Stoga i sadašnji razovori ne nude mnogo. Ako bi se obezbedila puna autonomija sa rešenim prinadležnostima, onda se pitanje da li autonomija ili republika pomera u drugi plan. Države su najčešće u konfliktu, a autonomije po evropskom modelu uglavnom nisu. Nemačka je opet dobar primer, a tu je i Italija, kao i još mnoge zemlje u EU. Ova se pitanja otvaraju – a to je i sada slučaj – posebno uoči izbora kao što su đurđevdanski već zakazani. Ako izbori pokažu jednu normalnu Srbiju, svesnu sebe u EU, problem vojvođanske autonmije će biti jasniji – makar to – i pitanje se neće vrteti oko republike ili pokrajine, nego oko onog što bi trebalo da bude strateško opredeljenje države Srbije u okviru Evrope. Da autonomija, posebno ova vojvođanska, može da bude “motor napretka ka Evropi”, to priznaje čak i SNS, odnosno njen lider koji se nameće kao budući šef države. Mnogi ga već tako i vide. Autonomije mogu da budu “konstruktivni element” države, ali pogodbe još traju u kampanji koja – istini za volju – podseća na vašar. Još u vreme Karađorđa su Rusi – upravo Rusi – savetovali – prvo autonomija. A onda će se ostala pitanja uređivati – mi odosmo opet daleko, jer za istoriju mnogi i ne mare mnogo. Srbi naravno onda nisu poslušali kao što nisu mnogo puta potom – stoga nije nužno žuriti.

A možda je ovo sve i zarad izbora i u Vojvodini i u Srbiji kao državi, a to ostaje mačka u džaku, jer i kuglice – listići su okrugli kako je govorio pokojni M. Miljanić o utakmicama fudbalskim. A on je znao šta je šta, i to ne samo u fudbalu.

A politički lideri se ponašaju kao aždaja prema aždaji i čekaju da im sv. Đorđe reši problem.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!