Miodrag Živanović: U BiH živimo jedni protiv drugih

18 Feb 2012

To je posledica ne samo političkog, nego teškog duhovnog i mentalnog poremećaja, koji zapravo već četvrt veka u BiH, a mislim ceo vek u Srbiji i Hrvatskoj, redukuje naš život samo na etničku matricu

PROFESOR MIODRAG ŽIVANOVIĆ O BOSNI IZMEĐU FILMA ANĐELINE DŽOLI I ORDENA SRĐANU ALEKSIĆU

Živimo jedni protiv drugih

Ni posle sarajevske, pa zagrebačke premijere filma „U zemlji krvi i meda” Anđeline Džoli strasti se u regionu ne smiruju, naprotiv. Poznatoj glumici, ovoga puta u ulozi rediteljke, i srpskim protagonistima koji su pristali da igraju u njenom filmu, nastavljaju da stižu pretnje, a u sajber prostoru vodi se pravi rat, pri čemu ogromna većina i onih „za” i onih „protiv” prvenac velike zvezde Holivuda – uopšte nije videla.

– Predrasuda je jača od istine, a još kada se ona medijski potencira, onda i bukvalno bude zacementirana – kaže za „Dnevnik” profesor Filozofskog fakulteta u Banjaluci dr Miodrag Živanović. – Setimo se samo polemike vođene u bivšem režimu o romanu „Nož” Vuka Draškovića, koji su osudili tadašnji centralni komiteti i socijalistički savezi, a da niko iz tih „organa” knjigu nije ni pročitao. Istorija se ponavlja, nekada kao komedija, ali se nama mnogo češće ponavlja kao tragedija. Dakle, film Anđeline Džoli treba pustiti u bioskope da ga ljudi vide i sami donesu sudove, ovakve ili onakve. Uostalom, film Bore Draškovića „Vukovar, jedna priča” jedno je vreme bio zabranjivan na svim stranama, čak je bila onemogućena i njegova projekcija u Ujedinjenim nacijama. Očigledno nikome nije odgovarao, jer je možda u njemu bilo suviše istine koja boli i peče jednu, drugu, petu stranu na ovim našim prostorima. Da sam cinik, rekao bih da bi ovde najvredniji bili kulturni proizvodi koje će svi zabraniti.

Prikazivanje filma „U zemlji krvi i meda” nepoželjno je u Republici Srpskoj, dok je, s druge strane, reis Mustafa Cerić ocenio da je on nešto najbolje što se dogodilo BiH od Dejtona?

– Ne samo jedan film, nego bilo koja knjiga, muzičko delo, pozorišna predstava… na ovom našem terenu izaziva podele. A po mom sudu to je posledica ne samo političkog, nego mentalnog poremećaja, koji zapravo već četvrt veka u BiH, a mislim ceo vek u Srbiji i Hrvatskoj, redukuje naš život samo na etničku matricu. Najbolja ilustracija te poremećene vizije života u BiH su nedavna „promišljanja” dva ovdašnja krila Hrvatske demokratske zajednice, prema kojima je na planeti prvo postojao HDZ, pa su iz njega nastali Hrvati, da bi tek onda iz Hrvata nastali ljudi. Da zlo bude veće, pre nekoliko godina je sličnu tezu zastupao SDA kada je reč o Bošnjacima, a pre deset godina SDS je isto to govorio za Srbe. E kada iz takvog mentalnog horizonta procenjujemo bilo šta, u ovom slučaju film, dobijemo sliku kakvu imamo: blaga je reč „politizacija”, već se radi o teškim mentalnim i duhovnim poremećajima…

Slično je svojevremeno prošla i Tanovićeva „Ničija zemlja”, koja će kasnije dobiti Oskara, a bila je anatemisana i pre prikazivanja, pa i „Grbavica” Jasmile Žbanić…

– U BiH se se sve svodi na iščitavanje po matrici „antisrpski”, „antibošnjački” i „antihrvatski”… zato što mi ovde ne živimo čak ni jedni pored drugih, nego jedni protiv drugih. I posmatranje iz tog rakursa može voditi samo do jednih, drugih i trećih izdajnika, plaćenika i sličnih floskula koje ne mogu doneti ništa dobro ni našoj sadašnjosti, a posebno ne našoj budućnosti. Ali priznajem da više ne vidim kako je to moguće prevazići, jer pokazalo se da rešenje ne donose ni dekreti ni edukacija.

Upravo kontraprimer tog „života jednih protiv drugih” je mladić iz Trebinja Srđan Aleksić, kojeg je Boris Tadić posthumno odlikovao. Ipak, na dodeli odlikovanja Milorad Dodik nije propustio da poruči kako „takvih primera nije bilo na drugoj strani”?

– To pokazuje kako zahvaljujući dnevnoj politici i nadasve ljudski postupak jednog mladog čoveka zbog kojeg je tragično stradao može poprimiti sasvim drugačije konotacije. Čak sam uveren u to da će se u pojedinim medijima sada pojaviti i interpretacije da se radi o afirmaciji onoga što su elite srpskog naroda činile tokom rata. Uostalom, posledica tih poremećenih vrednosti jeste i činjenica da je Srđan Aleksić dobio ulicu u Novom Sadu i Pančevu, ali ne i u rodnom Trebinju, da mu je priznanje odala Srbija a ne Republika Srpska, jer se ovde gleda nacionalnost onog drugog, kojeg je Srđan spasao, a ne gleda se sam njegov čin. Nažalost, cela naša sadašnjost je ništa drugo do tako iskrivljena slika.

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!