MIODRAG MAJIĆ: Strdnžanje nad humkom

15 Aug 2018

Postoji nešto duboko pagansko i autodestruktivno u potrebi nefunkcionalnog, i gotovo upokojenog pravnog sistema da iznova, svako malo, produkuje friške pravne norme, i da predano paleći šumu, ispred nadolazećeg plamena sadi nove mladice

Reč je o nečemu što, po stepenu bizarnosti i praznoverja, neodoljivo podseća na vlaške “crne svadbe”. Iracionalno, onostrano sklapanje braka s umrlim, svoje puno otelotvorenje doživljava tek na vrhuncu nerazumnog čina: onda kada staramajka povede svadbeno kolo nad humkom počivšeg “mladoženje”. Jer iako i tamo znaju da “mladenac” nikada neće poljubiti mladu, jednako je duboko prisutno uverenje da je, iz nekog razloga, važno ne lišiti ga institucionalnog okvira supružništva. Ne može da šteti, a veruju da možda tamo negde nešto ipak pomogne, kad na ovom svetu već pomoći nema.

A ovdašnji “mladoženja” odavno ima sve simptome svog vlaškog parnjaka. Ne postoji nijedna oblast pravnog sistema u kojoj decenijama razmnožavani lešni paraziti na njegovom tkivu nisu ostavili pustoš. Da li je zaista, uznemiravajući duh pokojnika, potrebno podsećati? Od Savamale i nezakonito stečenih diploma, preko tajnih ugovora, of-šor računa i nelegalne gradnje, sve do bezbroj nerešenih ubistava, štrojenja pravosuđa, kršenja pretpostavke nevinosti i nasrtanja na Ustav… Niz je nepregledan i pokazuje da nema celine, ni organa sistema zvanog pravni poredak, koji nije pojela parazitska buđ.

I onda nas, umesto da postojeća bela krvna zrnca upotrebi za borbu sa osvedočenim agresorom, ili da barem pokažu pijetet, ostaci pravnog sistema besomučno bombarduju novim, jednako neefikasnim propisima, gurajući nas u zagrljaj pravno-normativnoj leukemiji. Ili, ako vam je kao ljubiteljima paganštine ipak draže – šminkanju ukrućenog mladoženje i njegovoj pripremi za brak.

Neimenovani aparačici neumorno izmišljaju nova krivična dela, organizuju radne grupe koje bi nadomestile nepostojeće institucije, smišljaju nazive potocima novih zakona… Vene i arterije ostarelog i umornog pravnog sistema, zatrpavaju novim količinama plaka… Naposletku, kao vrhunac procesa, očekuje nas i svadbeno kolo nad Ustavnom humkom, uz uveravanje da će čedo pokojnog mladoženje svima biti na radost.

Postoji li izlaz iz svega toga, upitaće ucveljeni čitalac.

Verovali ili ne, i ovde je odgovor moguće pronaći u nepresušnoj vlaškoj mitologiji. Četrdeset dana nakon smrti, ponegde još uvek postoji običaj otkopavanja pokojnika. U uverenju da je kod umrlih život samo premešten u podzemni svet, poštovaoci obreda počivšeg umivaju i doteruju, “budeći ga” i usmeravajući mu dušu.

Ako je već odnos prema normama takav, možda bi u narednom periodu ipak bilo moguće uspostaviti makar obrise nove kulture. Možda bismo, barem mogli da se dogovorimo o pravilima koja ćemo povremeno poštovati i “buditi ih”, omogućavajući im privremeno ovozemaljsko bivstvovanje, za razliku od onih koja ćemo, neumivena i neočešćljana, trajno ostaviti na milost i nemilost podzemnom svetu. Možemo, naravno, kasnije sve začiniti i sa malo strndžanja, ali o tome drugom prilikom…

Pravni poredak je ionako samo društvena konvencija, i nema nikakvog razloga da i ovde ne uvedemo drugim kulturama još uvek nepoznate novotarije. Još manje je razloga, svakako, da i u ovoj oblasti, kad već pobeđujemo na svim drugim poljima, ne pobedimo.
Zato bez stida i lažnih skrupula u nova i nova krivična dela i radne grupe!
Za pokoj duši, i istovremeno novi život upokojenim – ali jednako novim pozitivnim propisima!
Živeli!

(misamajic.com)

Podelite ovu stranicu!