MINJA BOGAVAC: Društvene mreže čine revoluciju nemogućom

04 Jun 2018

O srpskom jami distriktu, u kojem se uglavnom sve više živi kao da je "jesti" od "jesam" i u kojem je osnovni moto života "Ko je jamio-jamio je", o tome kako društvene mreže deluju kao alatka za revoluciju, a zapravo revoluciju čine nemogućom…

Minja Bogavac dobitnica je Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst za predstavu “Jami distrikt” na upravo završenom 63. Sterijinom pozorju, dakle najvažnije nagrade ovog festivala.

Ista predstava dobila je ukupno sedam Sterijinih, uključujući i nagradu za najbolju predstavu. Sasvim opravdano jer ovo je zaista srčana, duboko promišljenja, hrabra i potresna predstava.

O ovom srpskom jami distriktu, u kojem se uglavnom sve više živi kao da je “jesti” od “jesam” i u kojem je osnovni moto života “Ko je jamio-jamio je”, o tome kako društvene mreže deluju kao alatka za revoluciju, a zapravo revoluciju čine nemogućom, Bogavčeva je govorila iz ugla mladog čoveka koji se odvažno i srčano bori za svoje mesto u ovoj geografiji…

Napravili ste izuzetno uzbudljivu predstavu koja se dugo pamti i jako uznemiruje, jer svedoči o mentalnom statusu kvo naših mentaliteta. I dalje se prebrojavamo: ko ima više pisaca, čiji su filmovi bolji, čija je vojska jača i ima više tenkova koji ničemu ne služe, čije su žrtve “žrtvije”… Kako da kažemo, daj oladite već jednom! Šta treba da se desi da bi se to reklo, ima li šanse da se desi? Ima li šanse za okupljanje puno nade kao ono uoči promena dvehiljadite godine?

Po prirodi sam oprezna osoba, ali se trudim da budem optimistična. Ako želimo promene, moramo u njih da verujemo i s te strane, čini mi se da ni uoči promena 2000. godine, situacija nije izgledala obećavajuće. Miloševića smo skinuli, tek onda kada je delovao neoborivo. Svi protesti protiv njegovog režima, delovali su optimistično i završavali se bezuspešno, sve dok na ulice nije stupio potpuni očaj: izgledali smo kao rulja koja više nema šta da izgubi, kad se odjednom kroz masu prolomilo ono čuveno: “Stvarno je gotov”. Sav očaj, u trenutku se pretvorio u nadu i usledilo je nekoliko godina entuzijazma.

Razmišljam o tome, kada mi situacija izgleda crno, pa se ponekad uhvatim kako navijam da nam bude još gore, jer ako pritisak suviše poraste, negde mora da pukne. Možda je društvima, s vremena na vreme, potrebno da dotaknu dno, da bi mogla da isplivaju gore?

A s druge strane, možda nam zaista nikada nije bilo gore? Možda nismo ni shvatili da smo već odavno na dnu, da smo se tamo udavili, a da nas niko o tome nije obavestio? Verujem u obe verzije. Jednoj se nadam, a druga me plaši pa na kraju biram samo da budem na onoj strani koja glasno viče: “Daj oladite već jednom”!

Možda nas nema dovoljno koji to vičemo, ali ako i mi odustanemo – biće nas još manje. Treba da učimo istoriju. Umesto što se bavimo njenim revizijama, treba da učimo činjenice. One će nam pokazati da nikad nije bilo sve izgubljeno i da je, na kraju, važno samo na kojoj ste strani bili. Mi danas stalno govorimo kako “želimo da živimo normalno”, a zaboravljamo da je “normalan život” ideal za koji su mnogi ginuli.

Hoće li nas milenijumci, ta Z generacija i naredni koji sede, najzad, samleti tako da, najzad, prestanemo da se bavimo glupostima. Ili su oni ipak zaokupljeni sopstvenim interesovanjima i udobnim životom u gedžetskim aplikacijama?

Razlika između mladih nekad i sad jeste u tome što su ranije mladi doživljavali sebe kao generaciju koja je najodgovornija za društvo u kojem živi, kao one koji moraju da ponesu najteži teret svih borbi. Danas, mladi provode svoju mladost, svaljujući krivicu na starije i čekaju da im neko nešto reši, da bi stupili u život. To nije dobro ni za njih ni za nas, ali je krivica samo naša. To su naša deca, zar ne, i oni su tačno onakvi kakvima smo ih napravili i vaspitali.

Ko želi da menja stvari, mora početi od omladine. Verujem u revolucionarni potencijal novih generacija i iskreno želim da samelju sve naše gluposti. Ipak, ne čudi me što su oni, za sada, tako inertni: odrastaju među nama, koji smo na neki čudan način istovremeno konzervativni i blazirano siti svega što se nalazi u ponudama naših festivala. Postali smo oni ljudi koji stalno govore da imaju problem, a ni malo ne rade na njegovom rešenju.

Zašto su Srbiji nema predstave o levici koja nas je izdala, koja je prokockala najiskreniji trenutak novije srpske istorije? Neka bude i predstava o Vučiću, ali bi možda bilo bolje da bude jedna i o Dinkiću, Tadiću, Vlahoviću, Beku, Vesiću, Živkoviću, Đeliću, Čanku, Čoviću, Lečiću, Gaši Kneževiću… Potresno je koliko su zloupotrebili našu volju, izigrali snagu, ubili nadu.

Kako napraviti takvu predstavu u Srbiji danas, a da je oni koji su sada na vlasti ne dočekaju s aplauzom? To okrivljavanje “žutih” za sve loše stvari u našem društvu, jeste dominantni diskurs njihove vladavine i ja ne mislim da treba svirati u ritmu te muzike. Jeste potresno to što su nam uradili, ali ne vidim da će nam biti bolje od kopanja po tim ranama.

Ipak, mislim da je pogrešno da plejadu likova koje si navela doživljavamo kao “levicu”. Oni su bili liberali, zar ne? Doveli smo ih da nas oslobode lažne levice i da nas uvedu u kapitalizam…

Spin kao fenomen koji tematizujete u predstavi osnova je politike, ali i kulture. Šta je najbolji, a šta najgori spin koji si čula ili doživela o, ili u pozorištu u Srbiji?

Spin je do te mere neodvojivi deo našeg sveta, da ovo pitanje postaje preteško. Kao da me pitate da odaberem jednu omiljenu knjigu ili jednu, najbolju predstavu koju sam gledala.

Ipak, iskoristiću ovu priliku kao šlagvort za čuveno pitanje: “Dobro veče, ko je rušio u Hercegovačkoj”?

Pričamo o cenzuri, ali ne o tome koliko smo sami kukavice, uvek su to drugi. A sloboda se osvaja. U onom prostoru u kojem se živi. Može da pomogne i neka druga, poput www stvarnosti, međutim, društvene mreže postaju teritorija obračuna i banalnih tračeva. Umesto da budu oruđe za postizanje plemenitog cilja, one oslabljuju oštricu javne reči, rastaču je, ne mobilišu ljude, uljuljkuju ih da su nešto uradili, a nisu…

Vrlo je čudno kako nas je dostupunost informacija učinila manje obrazovanim, a ubrzana komunikacija – otuđenim. Društvene mreže deluju kao alatka za revoluciju, a zapravo su ono što olakšava pritisak, čineći revoluciju nemogućom.

Kompleksno pitanje. Tema za čitavu jednu predstavu, na primer.

Reditelj “Jami distikta” Kokan Mladenović kaže da je nacija izgovor za neuspešne. Šta rade uspešni, imaju li i oni neke izgovore ili se samo prave da ne znaju o čemu se radi, kao na primer Meril Strip koja 25 godina nije znala da Harvi Vejnstin siluje njene koleginice?

Nažalost, došli smo u tu fazu da je svaki izgovor dobar, jer niko uspešan ni za šta ne odgovara. Ukoliko suspendujete sve zakone jedne zemlje, porušite jedan kvart, krijete poreklo imovine, nameštate tendere i imate optužbu za nasilje u porodici, najgore što vam se može desiti je da budete unapređeni.

Niste više gradonačelnik. Sada ste ministar finansija!

Uspešnima nisu potrebni izgovori. A za to smo krivi mi, neuspešni.

(Snežana Miletić, Radio 021 / Foto: Twitter)

Podelite ovu stranicu!