Mima Ružičić: Svaka osoba koja se rodi mora imati ista prava

09 May 2015

Dokle je svet stigao u poštovanju prava osoba sa invaliditetom nakon tragedije Drugog svetskog rata i užasnih iskustava eugenizma i nacizma?

Danas imamo Me?unarodnu konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, imamo nacionalne zakone o spre?avanju diskriminacije, od usvajanja prvog o onesposoblje(ava)nim Amerikancima prošlo je 25 godina. I dalje u zemljama širom sveta i u našoj ljudi žive u ustanovama, oni koji ne mogu da se kre?u bez asistencije ili ne mogu uopšte da hodaju smeštaju se na gornje spratove u zgradama bez lifta, neuhranjeni su ili im se obezbe?uje hrana kojoj je istekao rok trajanja, vezuju ih i prepisuju preveliku dozu lekova da ne bi morali da rade na razvijanju mera koje ?e, uz odgovaraju?u asistenciju i druge usluge, omogu?iti puni u?inak svake osobe, ne prepoznaje se li?nost ve? samo fizi?ko egzistiranje koje košta i trebalo bi što kra?e da traje.

Na njegovom opsluživanju i dalje radi veliki broj službenika/ca ?ije motive pri upisu studija i zapošljavanju niko ne proverava. Zastupljenost osoba sa invaliditetom u telima u kojima se donose odluke koje se nas ti?u još uvek je na minimalnom nivou. U Srbiji je, recimo, na osnovu Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom otvoreno nekoliko centara u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje ?ija je svrha podsticaj zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Me?u zaposlenima gotovo da nema nijedna osoba sa invaliditetom. Ako ima, u pitanju su pomo?ni poslovi. Nedovoljno se koristi mogu?nost volonterskog angažovanja. Osobe koje ne ?uju i osoba sa smanjenim mentalnim sposobnostima koje se u zemljama Balkana uglavnom upu?uju na specijalno obrazovanje, gotovo nema na visokim školama i fakultetima. U školama namenjenim obrazovanju gluvih i slepih osoba, koje bi trebalo da služe kao centri kulture zajednica gluvih i slepih osoba jer se otvaraju zahvaljuju?i njihovoj odluci ili odluci njihovih porodica da žive na odre?enom prostoru, radi tek nekolicina ljudi sa li?nim iskustvom, a u?eš?e u odlu?ivanju minimalno je.

Poslovna sposobnost se ljudima i dalje neselektivno oduzima, a stepen uskra?ivanja prava na sudelovanje u društvu na osnovu ovakve odluke globalno je neujedna?en. U našem društvenom kontekstu jedino je vidljivo pravo na institucionalno zbrinjavanje i materijalnu podršku. Iskustvo vršnja?kog savetovališta Centra pokazuje da se deci prepisuju prevelike doze lekova ili lekovi koji se u zapadnim zemljama ne koriste ili ih koriste odrasli, ne podsti?e im se razvoj govora i druge sposobnosti da bi porodice što duže koristile usluge zdravstvenih radnika, predškolci i osnovnoškolci koriste pelene, a da za to ne postoji nijedan drugi razlog sem što porodice misle da je to jednostavnije nego asistirati detetu pri odlasku u toalet i zbog profita koji ostvaruju distributeri pomagala za inkontinenciju. Isto je i sa starijim osobama. Dobar deo gerontoloških centara nema pistupa?an toalet i shodno manjku osoblja, ljudi nemaju drugi izbor do koriš?enja katetera i pelena. Higijena tela i životnog prostora i dalje su, ne svuda, na veoma niskom nivou. Ljude još uvek drugi ljudi tuku na ulici ili u ustanovama samo zato što imaju karakteristiku koja se smatra nepoželjnom i nepotrebnom.

Sve su ovo elementi koji ukazuju na to da je usvajanje dokumenata: od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948.) do konvencija usvojenih u ovom veku, promenilo okvir i pravac u kome je svet odlu?io da se razvija. Za promenu na?ina razmišljanja i postupanja svakog od nas u skladu sa definisanim okvirom potrebno je pre svega da svest zna?aju ra?anja i vrednosti života svake osobe sti?emo po automatizmu ro?enjem kao što sti?emo fiziološke potrebe. Ljudski rod ima kapacitet za to. Kad-tad ?e svako od nas uo?iti neminovnost toga jer se u trudno?i, starosti, nakon bilo kakve povrede i u svim prirodnim i ?ovekovim izborom nametnutim katastrofama, kao što je bio rat okon?an na današnji dan, suo?avamo sa ograni?avanjem ili oduzimanjem prava na izbor i dostojanstva zahvalju?i nevrednovanju ili nejednakom tretiranju života, tela, li?nosti i uloge svake osobe koja je ro?ena ili roditelji, bez pritiska sa strane, i pritiska od strane stru?njaka, što je u slu?aju ra?anja osoba sa ošte?enjima, još uvek ?esta pojava, odlu?e da se rodi…

Milica Mima Ruži?i?-Novkovi? 

Podelite ovu stranicu!