Mima Ružičić: Svaka osoba koja se rodi mora imati ista prava

09 May 2015

Dokle je svet stigao u poštovanju prava osoba sa invaliditetom nakon tragedije Drugog svetskog rata i užasnih iskustava eugenizma i nacizma?

Danas imamo Međunarodnu konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, imamo nacionalne zakone o sprečavanju diskriminacije, od usvajanja prvog o onesposoblje(ava)nim Amerikancima prošlo je 25 godina. I dalje u zemljama širom sveta i u našoj ljudi žive u ustanovama, oni koji ne mogu da se kreću bez asistencije ili ne mogu uopšte da hodaju smeštaju se na gornje spratove u zgradama bez lifta, neuhranjeni su ili im se obezbeđuje hrana kojoj je istekao rok trajanja, vezuju ih i prepisuju preveliku dozu lekova da ne bi morali da rade na razvijanju mera koje će, uz odgovarajuću asistenciju i druge usluge, omogućiti puni učinak svake osobe, ne prepoznaje se ličnost već samo fizičko egzistiranje koje košta i trebalo bi što kraće da traje.

Na njegovom opsluživanju i dalje radi veliki broj službenika/ca čije motive pri upisu studija i zapošljavanju niko ne proverava. Zastupljenost osoba sa invaliditetom u telima u kojima se donose odluke koje se nas tiču još uvek je na minimalnom nivou. U Srbiji je, recimo, na osnovu Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom otvoreno nekoliko centara u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje čija je svrha podsticaj zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Među zaposlenima gotovo da nema nijedna osoba sa invaliditetom. Ako ima, u pitanju su pomoćni poslovi. Nedovoljno se koristi mogućnost volonterskog angažovanja. Osobe koje ne čuju i osoba sa smanjenim mentalnim sposobnostima koje se u zemljama Balkana uglavnom upućuju na specijalno obrazovanje, gotovo nema na visokim školama i fakultetima. U školama namenjenim obrazovanju gluvih i slepih osoba, koje bi trebalo da služe kao centri kulture zajednica gluvih i slepih osoba jer se otvaraju zahvaljujući njihovoj odluci ili odluci njihovih porodica da žive na određenom prostoru, radi tek nekolicina ljudi sa ličnim iskustvom, a učešće u odlučivanju minimalno je.

Poslovna sposobnost se ljudima i dalje neselektivno oduzima, a stepen uskraćivanja prava na sudelovanje u društvu na osnovu ovakve odluke globalno je neujednačen. U našem društvenom kontekstu jedino je vidljivo pravo na institucionalno zbrinjavanje i materijalnu podršku. Iskustvo vršnjačkog savetovališta Centra pokazuje da se deci prepisuju prevelike doze lekova ili lekovi koji se u zapadnim zemljama ne koriste ili ih koriste odrasli, ne podstiče im se razvoj govora i druge sposobnosti da bi porodice što duže koristile usluge zdravstvenih radnika, predškolci i osnovnoškolci koriste pelene, a da za to ne postoji nijedan drugi razlog sem što porodice misle da je to jednostavnije nego asistirati detetu pri odlasku u toalet i zbog profita koji ostvaruju distributeri pomagala za inkontinenciju. Isto je i sa starijim osobama. Dobar deo gerontoloških centara nema pistupačan toalet i shodno manjku osoblja, ljudi nemaju drugi izbor do korišćenja katetera i pelena. Higijena tela i životnog prostora i dalje su, ne svuda, na veoma niskom nivou. Ljude još uvek drugi ljudi tuku na ulici ili u ustanovama samo zato što imaju karakteristiku koja se smatra nepoželjnom i nepotrebnom.

Sve su ovo elementi koji ukazuju na to da je usvajanje dokumenata: od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948.) do konvencija usvojenih u ovom veku, promenilo okvir i pravac u kome je svet odlučio da se razvija. Za promenu načina razmišljanja i postupanja svakog od nas u skladu sa definisanim okvirom potrebno je pre svega da svest značaju rađanja i vrednosti života svake osobe stičemo po automatizmu rođenjem kao što stičemo fiziološke potrebe. Ljudski rod ima kapacitet za to. Kad-tad će svako od nas uočiti neminovnost toga jer se u trudnoći, starosti, nakon bilo kakve povrede i u svim prirodnim i čovekovim izborom nametnutim katastrofama, kao što je bio rat okončan na današnji dan, suočavamo sa ograničavanjem ili oduzimanjem prava na izbor i dostojanstva zahvaljući nevrednovanju ili nejednakom tretiranju života, tela, ličnosti i uloge svake osobe koja je rođena ili roditelji, bez pritiska sa strane, i pritiska od strane stručnjaka, što je u slučaju rađanja osoba sa oštećenjima, još uvek česta pojava, odluče da se rodi…

Milica Mima Ružičić-Novković