MILOŠ VASIĆ: Plitko Zlo

16 Aug 2011

Uspeo sam da dođem do knjige ratnog zlikovca Milana Lukića, koju je nedavno propagirala Srpska pravoslavna crkva. Knjiga je delovala nestvarno jer je u pitanju Zlo, Plitko Zlo

Uspeo sam nekako da bacim pogled na tu knjigu onog krvoloka Milana Luki?a; poslao mi jedan dobri ?ovek elektronsku verziju. Valjda i zbog toga deluje nestvarno. Volim da knjigu držim i preme?em po rukama, pravu knjigu, to jest. Da savijam ?oškove, da podvla?im i ve? to što neke ljude užasava. Me?utim, ose?anje nestvarnosti u ovom slu?aju poti?e ne od PDF formata, nego od ne?eg mnogo ve?eg. Od Zla.

Kao što sam i slutio, taj se zlikovac bavi svojom donekle zakasnelom i uveliko neuspešnom odbranom. Ukratko: jadno i nepodnošljivo plitko, uz prate?e licemerno prenemaganje s verom. Zgadilo mi se ubrzo, pa sam kliknuo na ono slovo X u gornjem desnom ?ošku. Milan Luki? fasovao je doživotnu zato što je Srbin i pravoslavac, valjda, kao što su istakli na toj promociji onaj „po?asni koza?ki ataman“ Rajko ?ur?evi? i ostali stru?njaci. Nije silovao: žene su same padale pred njim, takav je to dasa. Itd.

Kao uz inat, ve? zgrožen toga dana ?ujem na radiju za one neke Ma?are koji su ljude plja?kali, pa onda zakopavali žive na ?epelu. Greška, pomislim: treba ih prvo ubiti, pa onda zakopati, kako se to oduvek radi. Ovako im je taj jedan Rumun pobegao iz rake, kao Uma Turman u filmu (Kill Bill) ili ona mala Lizbet Salander u knjizi Stiga Lašona, pa pravo na policiju i – eto bede. Našim je medijima najvažnije ispalo to da je on Makedonac, a ne Srbin, kako se pomislilo u po?etku, a i Makedonci se, ?ujem, ogra?uju i tvrde da ne znaju ko je taj. Onda danas (nedelja) javljaju kako je norveška policija vodala onog Karadži?evog obožavaoca Andersa Brejvika po ostrvcetu Utoja, da im u rekonstrukciji pokaže gde i kako je pobio sedamdesetak dece. Ko bi se svih setio? A prošle nedelje morao sam da pišem o planetarnom lancu pedofila koji mu?e, siluju i maltretiraju isklju?ivo decu mla?u od 12 godina, pa to sve slikaju i šalju jedni drugima. Valjda sam zbog svega toga postao sklon moraliziranju i filozofiranju koji slede.

Zlo (sa velikim Z, molim!) sa jedne više ta?ke gledišta ustvari je nestvarno. Oh, veoma je stvarno, kaza?e odmah žrtve, kriminalisti, psiholozi i sudije. Jeste, na žalost: veoma je stvarno; hvala, znamo. U svom delovanju i posledicama jeste. Ali u uzrocima? Gra?anin Dostojevski, Fjodor Mihajlovi?, namu?io se onoliko da objasni zašto Bog dopušta patnju dece (u kandžama pomenutih pedofila i ostalih zlo?inaca ovde ve? pomenutih); nije mu baš uspelo, kao niti jednoj religiji, uostalom. Oni Ma?ari sa ?epela jesu plja?kali, to ?ovek može da razume; zakopavali su žive ljude iz nekog zadovoljstva, valjda, da se zabave; e, to se teže razume. Oni žandari i honvedi Šandora Kepiroa u Novome Sadu 1942. nisu baš morali da pod led guraju svoje žrtve. Pedofili barem imaju seksualno uzbu?enje, ali i to je moglo uz malo napora, iz mašte, a ne sa živom decom, zaboga. Milan Luki? nije baš morao da „nastavlja bunu na dahije“ (Mladi?), osve?uje Kosovo itd. (drugi apologeti Srbstva) tako što je spaljivao žive ljude u ku?ama. Anders Brejvik nije baš morao da se bori protiv vladaju?e stranke u Norveškoj ubijaju?i bespomo?nu decu na tom ostrvcetu odakle se ni pobe?i ne može. O drugim slu?ajevima i da ne pri?amo.

Tu se neizbežno postavlja pitanje ura?unljivosti. Možda norveški sud Brejvika proglasi neura?unljivim i zatvori ga u neku gumenu sobu; ipak je to Norveška. On se, me?utim, ne kaje: misli da je u pravu. Isto misle i Milan Luki?, Ratko Mladi?, Radovan Karadži?, Branimir Glavaš, Tomica Mer?ep, Mirko Norac, onaj Miroljub Vujovi? sa Ov?are i tutti quanti Sheveninžani. Ne bi se, me?utim, reklo da su neura?unljivi (osim možda za Voju Šešelja, ali to niko ne?e priznati: ipak je on politi?ar); ima tu nešto drugo. To nešto drugo je Zlo. Žao mi je, ali je tako. Ne vidim drugi uzrok. Ako neko vidi – a da ne tvrdi da su svi ti ljudi psihopate – neka se javi. Niko od njih nije ?uo glasove koji ga teraju da ?ini zlo; niko ne kaže da ga vanzemaljci, CIA, BIA i KGB zra?e u glavu, pa je morao. Ovde sam ve? pomenuo da je ideologija umna bolest; dodajem da još nije ušla u spisak bolesti Svetske zdravstvene organizacije; možda bi trebalo. Plašim se, me?utim, da to ne bi pomoglo, jer je Zlo dublje od ideologija. Šta ?emo, dakle, sa Zlom?

Budisti ?e re?i da je sve to ionako privid (Maya) i da treba svoju dušu neošte?enu predati dalje (da sada ne cinculiramo oko detalja). Krstaši i Zelene beretke (USSF) kaza?e „Ubij ih sve, a Bog ?e ih kasnije razvrstavati“. Monoteisti?ke religije gr?e se ve? vekovima oko stvarnosti, zbiljnosti Zla; bez nekih rezultata, plašim se. Konfu?ijanski nastrojeni i u Zenu prosvetljeni samuraj reši?e to ma?em ili strelom bez razmišljanja. Sli?no ?e se poneti i ispravan policajac ili vojnik, ali njih je tako malo… ?ak ni to ne rešava osnovno pitanje.

Ima tu još jedan ugao: obi?ni zlikovci (pomenuti pedofili i oni sa ?epela) gledaju da sakriju svoje zlo?ine. Milan Luki? i ostali radili su javno, ne skrivaju?i se; reklo bi se da se ne stide. Norac, Glavaš, Mer?ep; Brodarac i Milankovi? iz Siska? Njihovi zlo?ini bili su javna tajna; cela je Hrvatska itekako znala. Znala je i cela Nema?ka šta se radilo od 1933. do 1945. ali se isto tako pravila nevešta, uostalom. Zlo je veliko, ve?e nego što smemo da priznamo. Možda baš zato što je ustvari nestvarno; nezamislivo, eto; i to je neka uteha onima koji su ?utali. Nisu mogli zaista da poveruju da se tako nešto doga?a.

Izvinite ako je nešto bilo, što kažu seljaci kad vas ispra?aju.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!