MILOŠ VASIĆ: Život je san ili paralelne stvarnosti Mire Marković

27 Oct 2015

Studija slučaja: Dve knjižurine epske fantastike

Čujem da se priprema drugo izdanje memoara Mire Marković, dakle još dve knjižurine sa ukupno oko hiljadu strana. Obe sam pročitao s pažnjom, odmah; zbog mojih grehova osuđen sam da čitam sve do poslednje stranice, čak i Miru; šta čak! Čak i „Noć đenerala“ Vuka Draškovića sam pročitao do kraja, neka mi je Bog u pomoći. Dakle, posle tih prejezovitih iskušenija zaključio sam da je drugo izdanje Mirine knjige dobra ideja i pozdravljam je. Štaviše, predlažem da se uvede kao obavezna lektira u osnovne i srednje škole.

Evo zašto, ne smejte se! Fantastična književnost, pre svega, uveliko je zanemarena u nas. Osim toga, ovi Mirini memoari – dosadni i ravni kakvi su – zaslužuju da postanu građa za pero nekog talentovanog dramopisca, scenariste ili prerađivača, kao puki sinEopsis, je li. Velikog Šekspira nije bilo stid da prerađuje i usavršava kojekakve elizabetanske i prethodne budalaštine, pa da iz toga ispadnu remek-dela. A u Mirinim – kako bih to nazvao? – dobro, izlivima, ima materijala za tragediju. Dobro, ne baš za „Lejdi Makbet“ – čuvala se ona od toga, bez brige – ali za neki „San letnje noći“ svakako. To prosto vapije za genijem koji će opisati tragediju nežne i osetljive žene, majke i ljubavnice koju je život prvo izdigao i usrećio, a onda su je zli ljudi, da ne kažem hirovi bezosećajnih bogova i sudbe obesne, iz čiste pakosti i pasjaluka unizili, lišili skoro svega i prognali u daleke severne krajeve da tamo u gorčini i razočarenju ispisuje ove gorke redove, umačući guščije pero u sopstvene krvave suze. Pa koji bi genije odoleo iskušenju da takvu tragediju potresnim stihovima (može i proza, ako mora) opiše, sve uz poučitelne poruke na večne teme: da sic transit gloria mundi, pa vanitas vanitatis, pa – na kraju i kako treba – da je život san (Lope de Vega).

Memoari Mire Marković upravo to dokazuju: da je život san, da je stvarnost privid (kao što će vam reći svaki budista), da je svet „volja i predstava“, što reče čiča Šopenhauer još onomad. Ovi memoari – posle pažljivog čitanja – ostavljaju čoveka u raspoloženju melanholičnom i sanjalačkom; pogotovo savremenika Mirinog i događaja o kojima ona piše ili – uglavnom – ne piše. To Mirinom, „pismu“, kako se to danas eufemistički zove, daje crtu fantastičnu i romantičnu; tu stvarnost nema šta da traži, pa se tako Mira kandiduje za spisateljicu fantastične proze. Uprkos „pticama i cveću“, a Mira lepo piše da ptice, mačke, pse i cveće (osim plastičnog) ne podnosi, uprkos sentimentalnim prenemaganjima i lažnim suzama, ova proza je bezosećajna, hladna i zlobna. Njen je život, ponavljam, dostojan Šekspira koji je jedini bio u stanju da ovakve gadosti predstavi i objasni kroz pravu tragediju, a ne kao jadnu farsu i zato Miri treba jedan Šekspir da njena tragična budaljenja prevede u umetnost strašnog i bezosećajnog, a za to treba genije.

Molim: za Miru nije bilo ratova, osim onog bombardovanja 1999. Mira nije čula da su ubijeni Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić; ta dva imena na hiljadu strana nema (osim Stambolića usput, na početku). Da nije bilo demonstracija 1996-1997, Srbija bi za Miru ostala oaza mira, sloge, ptica i plastičnog cveća. Ali ti neredi potresli su je strašno: noćima se zgražala od hajdučkih zvižduka na ulicama i lupanja u lonce, jer da je sve to bilo upereno protiv nje i njene porodice. Peti oktobar jedva da je primetila, jer su joj u vili „Mir“ ostali kuvarice, sobarice i konobari, plus pristalice tipa Siniše Vučinića, Bogoljuba Bjelice i istih takvih kao i oni. Hapšenje Slobino bila je neizlečena trauma: odjednom nema konobara, sobarica i kuvarica; sve to dezertiralo. Pa onda dolaze razni da popisuju Titov trezor, neki zli mali ljudi koji – to je nezaboravno – ne razumeju „lift, moje sandale“, kojima „da im daš život, ne bi ga doživotno doživeli“ ili tako nekako, nerazumljivo svakako.

Tu nastaje prava tragedija: Mira, sa iznenađujućom marljivošću, osvrće se na sve koji su je izdali posle prevrata i Slobinog hapšenja. Tu je Mira precizna do detalja, pročitajte samo, gadno je to štivo. Kao da smo joj mi birali prijatelje i drugove, a ne ona. Te ovaj i ona više se ne javljaju, a nisu nam iz kuće izbijali; itd. Dva lika dobijaju malo više prostora: Saša Tijanić je opisan hladno i precizno, uz odgovarajuću zlobu; Jovica Stanišić je prokazan kao špijun i izdajnik koji je „smenjen“ (nije, dao je ostavku), jer da nije verovao Mirinom omiljenom Vlajku Stojiljkoviću. Naravno da nije, inače ga Sloba ne bi imenovao za „savetnika za nacionalnu bezbednost“, što je Jovica ostao do ostavke, oktobra 1998. Svi su – dobro: skoro svi – prijatelji izdali Slobu, Miru i porodicu. Pa ko ih je uzeo za prijatelje? Mi ili oni? Izdajstvo i dvoličnost, šekspirovske kategorije, izbijaju iz druge knjige Mirinih memoara na sve strane: njih dvoje, srca golubinjih, padaju žrtvom kovarstva, izdaje, stranih službi i domaćih plaćenika.

I šta preostaje, nego gorko izgnanstvo u bratsku Rusiju („Idi i putuj sjeverom“; Bijelo dugme), gde će Mira, Marko i Veljko Kadijević naći utočište, ako već ne i utehu, jer njihovoj nesreći utehe nema. Preko svog puta u Rusiju Mira prelazi brzo i lako, bez detalja, osim aluzije da je bilo na brzinu – kao što i jeste, istini za volju. Istekao imunitet, kao i Voji Šešelju, krivični postupak u toku, a i zavera za ubistvo premijera Đinđića već je uveliko zrela…

Mira Marković očigledno je živela u paralelnom svetu, povremeno sličnom ovom našem, ali drugačijem. U njenom svetu nije bilo ratova, pokolja, mobilizacija, hiperinflacije, nedostatka konobara, sobarica i kuvarica; kod nas je samo konobara i bilo; kupovali smo na pfenige, točili benzin iz skuvanih plastičnih flaša i bežali po dućanima od prodavačica koje su nas jurile da zalepe novu cenu, za stotinak milijardi višu od one koja je bila na robi kad smo je skinuli iz police.

Život je san, kao što smo rekli. Mira je sanjala svoj san do trenutka gorkog buđenja, kad nema više konobara; mi smo sanjali naš san, sve misleći da je stvarnost.

(Autonomija)