MILOŠ VASIĆ: Željeznica

15 Sep 2014

Studija slučaja: Trista na sat

Ne znam zaista kako ljudima na pamet padaju najpogrešnije moguće ideje na datu temu. Naime: kakvo je stanje naših željeznica manje-više znamo; prosečna brzina je oko 42 km na sat, dakle kao 1889. ili tu negde kada je napravljena prva željeznička pruga Beograd-Niš na radikalski užas. Vučićevi znameniti prethodnici tada su vrištali da će od te satanističke ujdurme crkavati krave, padati moral i razvratiće se mladež.

Nama u Vojvodini željeznica je bila spas. Nismo morali da u Pančevo idemo na taljiga, a tek u Vršac! Cela je Vojvodina bila uredno premrežena prugama MAV (Ugarske državne željeznice), vozovi su išli po redu vožnje i tako je ostalo za nenarodnog režima Kraljevine Jugoslavije i još decenijama posle oslobođenja. Vozom se – u nekom razumnom vremenu – moglo stići čak do Bavaništa i Kovina; o Zagrebu, Rijeci, Sežani i drugim krajevima i da ne govorimo. Detinjstvo mi je prošlo u vozovima sve tri klase – prve, druge i treće – a sećam se i stočnih vagona (8 konja ili 40 ljudi) sa improvizovanim klupama. Dva-tri puta potegao sam ćirom čak u Dubrovnik sa Čukarice (25 sati nezaboravne vožnje), a onda su budale tu usku prugu ukinule, da bi se tek pre koju godinu setili „šarganske osmice“, jebala ih ona. U međuvremenu je većina pruga u Vojvodini počupana i ugašena, na našu sramotu i štetu. Pokušali su da ih zamene drumovima koji su ostali nikakvi i kamionima koji nikako da postignu propusnost tona po kilometru koju je željeznica imala. Putnički vozovi, sa autrougarskim parnjačama, ustupili su mesto onim plehanim šinobusima. Putnički vozovi su uporno ukidani i zamenjivani neudobnim i smrdljivim autobusima.

A nama decama voz je bio glavno veselje, pogotovo pri odlasku na more. Spavalo se u mrežama za prtljag, išlo se po pola sata ranije na stanicu da se uhvate mesta, jedva se čekalo ko će prvi videti more iz te mreže pred Splitom i Rijekom. Kao provijant nosile su se prvo kuvane kokoši umotane u novine, sa hlebom, crnim lukom i štaniclom soli. Onda su se pojavile one aluminijumske kutije s rupicama (najviše nalik na te plehane šinobuse) u kojima su se nosile pohovane šnicle. Onda smo uznapredovali do spavaćih kola Beograd-Pariz (24 sata), sa sve vagon-restoranom! Uzgred, vagon-restorani ukinuti su pre neku godinu, jer kola nisu zadovoljavala više nijedan tehnički kriterijum, kako su mi rekli dobri ljudi sa linije Beograd-Ljubljana, a tamo se jela najbolja bečka šnicla u regionu. Pre toga su zabranili pušenje, iz čega je namera uništenja željeznice bila jasna. Stigli smo – ukratko – do 42 kilometra na sat, sa zabranom pušenja i bez vagon-restorana. Propast.

Zašto vam iznosim ove moje blesavo-nostalgične uspomene? Pre svega zbog privrednog značaja željeznice: ona je bila i ostala – uz normalno sporiju rečnu plovidbu – najefikasniji i najjeftiniji način transporta robe svih vrsta. Osim toga, skrušeno vas podsećam da je do 1990. između Beograda i Zagreba poslovni voz „Matoš“ išao tačno četiri sata (prosek od 100 km/h), tako da se nije isplatilo leteti inače relativno jevtinim avionom (35 minuta, uz gnjavaže na odlasku i dolasku, pa ispadne na isto). To upropašćavanje željeznice ponekad mi se čini kao zakasnela radikalska osveta, možda podsvesna, ali ipak…

A onda se iz Pekinga slavodobitno javio Aleksandar Vučić sa blagovestima: za tri i po godine, kaže, ima da proradi „superbrza pruga“ Beograd-Pešta sa 300 kilometara na sat. Bez razrade nadasve zanimljivih detalja tipa kuda će ići, koliko putnika se očekuje, koliko će koštati i hoće li se isplatiti s obzirom na broj putnika i buduću cenu prevoza, sve to ukršteno sa cenom gradnje i vozova, eksproprijacijom, PDV-om itd. Eto ćemo skočiti sa 42 km/h na trista na sat, blago nama, i to za Peštu. Da se Kinezi razumeju u brze pruge, to znamo već godinama. Grade ih jer im se isplate (nisu Kinezi naivni). Znamo takođe da su Kinezi na 35 godina zakupili atinsku luku Pirej kao svoju osnovnu bazu za izvoz u Evropu. Logično pitanje glasilo bi: a zašto grade superbrzu prugu Beograd-Pešta, umesto solidne dvostruke umereno brze, elektrificarane i moderne pruge Pirej-Beograd i dalje? Nekako se čoveku čini da bi to trebalo da im bude važnije… Već sam predložio (u Pančevcu) da umesto trista na sat napravimo s Kinezima tri puta po sto na sat: od Grčke i Niša do Beograda, pa onda do Zagreba i Pešte, ali da bude moderno i pouzdano. Za te pare lakše je putnike prevesti u Peštu avionom; o teretnim vozovima koji idu trista na sat niko ne govori, niti je razumno; sto na sat bila bi mila majka.

Cela mi se ta priča čini kao tipični Vučićev „vruć parol“: umesto normalne moderne željeznice (pa neka ide i 70 na sat, ali da ide), on obećava „superbrzu prugu“ od trista na sat i to – do Pešte. A što ne do Ljubljane ili do Niša? Nije da nam se ne ide u Peštu, lepa varoš, ali nam se više i češće ide u Niš i Zagreb, na primer. Vučić je bio nasmejan i srećan u Pekingu, ne ulazeći u delikatne teme: koliko će to koštati u izgradnji, a koliko u eksploataciji i već ti zamorni detalji. Uostalom, za tih njegovih 75 minuta do Pešte (a pogranična kontrola?) čovek ne može ljudski ni da načne tu pečenu kokoš koju je poneo. Mnogo je, brate, trista na sat za sirotinju. Dajte nam naš stari austrougarsko-jugoslovenski ajzliban, bićemo zadovoljni, samo ako bude išao po redu vožnje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!