MILOŠ VASIĆ: Zašto je moj zamrzivač tako važan

15 Mar 2016

Studija slučaja: Kvar

Pre nego što krenem na stvar, dva kratka osvrta. Lako je bilo Filipu Davidu da kaže Tomi šta ga spada, čak i tako učtivo i minimalistički. Borislav Pekić i Dragan Nikolić nisu imali priliku, mada znam vrlo dobro šta su o svima njima mislili; sa obojicom sam se i znao i družio. A najviše mi smeta što Bora Pekić na spomeniku nema naočare! Uvek ih je imao na nosu, onako velike sa crnim okvirom; nikada ga niko nije video bez naočara, a sad ih odjednom nema. Mogli su toliko da se potrude, nije teško…

Nego, latimo se teme, koja je sasvim drugačija. Pre neki dan otkrijemo da nam zamrzivač, škrinja na terasi, crkava polako i sigurno. To nam je već četvrti uređaj u godinu dana koji je crkao: dva frižidera i jedna veš-mašina, pa sad još i ovo. Naš majstor Zoran objasnio je stvar: u današnje vreme tehnički uređaji traju dok im ne istekne garancija, a u slučaju bele tehnike do deset godina. Mobilni telefon, čak i najpametniji, potrajaće mesec-dva po isteku garantnog roka, na primer. Popravljanja više nema: sve se baca i kupuje novo; popravka košta skoro isto kao i nov uređaj, ako je uopšte moguća. Naime, kaže majstor Zoran, pozivajući se na svog prijatelja elektroničara, u ove nove uređaje ugrađuje se čipić „tajmer“ koji nakon određenog broja radnih sati frižidera upropasti lokalni procesor. Ta štampana ploča na kojoj je procesor teorijski se dade naručiti iz Italije (u slučaju našeg ranije crknutog frižidera), ali samo teorijski: ne pamti se da je neko uspeo da je i dobije. Popravljanja, dakle, nema; ima samo kupovine novog uređaja. Slično je i sa automobilskom elektronikom.

E, sad: majstor Zoran i mi počeli smo sa sentimentalnim sećanjima. Moji su, na primer, 1956. kupili frižider marke „Linde“, onaj trbušasti, koji je uredno radio kad smo ga 2003. ostavili na ulici, jer nam je bio premali. Nestao je u roku od 10 minuta, naravno. Zoran kaže da dan-danas ima takav frižider koji je spasao od nekog komšije i da radi. Naša veš-mašina radila je od 1998. do 2015, što je neka vrsta rekorda. Još imam u rezervi mobilni telefon „Nokia“, model 6110 iz 1998. i on radi kao sat. Jeste koštao, priznajem, ali je vredeo svaki peni: premestio sam ga u rezervu jer mu je memorija imenika bila mala; prešeo sam na „Blackberry“ i posle sam se pokajao, ali to je druga priča. Dan-danas viđam po gradu Pežoe 404, Mazde 1600, spačeke, i Folksvagene 1200, koji svi idu lepo. Nađe se po koji Citroen DS 21. a ima i Volvo Amazona, nekoliko. Jedan moj drug ima kolekciju starih, cevnih radio-prijemnika koji svi rade.

Nekada su se ti tehnički uređaji – automobili, telefoni, bela tehnika, radio-aparati – pravili da traju; sada se prave da crknu. Nema, ponavljam, popravljanja, majstori ni za vodu neće moći da zarade ako se ovako nastavi. To se zove zalet potrošačkog društva i upropašćavanje prirode i sirovina. Mogu već da zamislim otpade budućnosti u kojima će se rudarstvom baviti ljudi da bi iznova stvorili kakvu-takvu civilizaciju.

Nije da nismo bili upozoreni. Čiča Bakminster Fuler šezdesetih godina objašnjavao je kako bi to trebalo da ide: ako napravimo auto čiji su svi sistemi i delovi podešeni da traju podjednako dugo i da se svi odjednom i zajedno pokvare, to bi pojednostavilo stvari, smatrao je on. Otprilike kao onaj automobil (Bluesmobile) iz filma „Braća Bluz“: vozi se, vozi i onda se na kraju raspadne ceo. Ono o čemu čiča Fuler nije mislio – ipak su to bile srećne šezdesete – bilo je: a šta posle? Ova civilizacija ide ravno u propast zbog pohlepe banaka i industrije; oni svi misle da će resursa biti doveka, da su rezerve koltana u Africi (od toga se prave čipovi za mobilne telefone) neiscrpne, kao i rezerve bakra i zlata. Na svu našu sreću, nećemo dočekati vreme rudarenja po otpadima, sveopšte reciklaže za koju će trebati struja, a ni za struju nismo sigurni da će je biti, jer bakar tek treba iskopati sa otpada, a i kompjutere koji regulišu elektroprivredu trebaće praviti ponovo; itd. Mi nećemo dočekati, ali naši potomci hoće, kukala im majka.

Vidite li sada zašto je moj zamrzivač važan?

(Autonomija)