MILOŠ VASIĆ: Vučića svrbi patka

04 Oct 2016

Studija slučaja: Kako ne voleti Vučića?

Aleksandar Vučić se stalno češe. To je razumljivo ako ga nešto svrbi; patka, na primer (nemojte me loše shvatiti, ne ta patka nego ona druga). Manje je razumljivo kada Vučića češu oni koje nešto ne svrbi, nego misle da svrbi njega, pa ga češu bez pitanja (ako ne lažu). To se događa svako malo, jer su medijski poslenici jako zabrinuti svrbi li Vučića nešto, pa ga češu i bez pitanja, iz razloga puke ljubavi: ako im se samo učini da je Vučića možda nešto negde zasvrbelo, bace se na češanje sami od sebe, iz puke ljubavi.

Evo, recimo, pre neki dan Vučić se – vidno uznemiren i licemeran – obratio javnosti otvarajući neku tursku fabriku. Kaže čovek da je „zadovoljan“ aktivnostima „patkara“ (kako ih zove Informer): eto, kaže Vučić, oni prave scene zbog „tri ilegalne barake“ (laže: nisu tri i nisu ilegalne), a on je time „zadovoljan“. Osnovno pitanje – zašto se objekti ruše noću, uz nasilje maskiranih likova i uz odbijanje policije da interveniše – nije ni pomenuo. Kiseli osmeh uz licemerno prenemaganje nije pomogao: pitanje ostaje otvoreno još od noći 24-25. aprila ove godine.

Za to vreme Vučićeva medijska logistika nastavlja sa skretanjem pažnje i sa bestidnim i jeftinim intrigama: Informer lupeta o „sukobu“ Lazovića i Veselinovića, lidera pokreta Ne davimo Beograd, oko navodnih grdnih para iz inostranstva oko kojih su se posvađali, strani plaćenici, sram ih bilo da ih bude… Tokom najnovijeg protesta, 29. septembra, na demonstrante su bacali plastične vreće s vodom, što je eskalacija reagovanja; do sada su bile samo verbalne provokacije.

Vučića očigledno svrbi patka (ona žuta, ne ona druga) i to je razumljivo: prvo je izjavio da su Savamalu rušili ljudi iz vrha gradske vlasti, koje je ubrzo nazvao „kompletnim idiotima“ (sasvim precizno, uostalom). Načina da sa „kompletnim idiotima“ izađe na kraj još nije našao; sada ih opravdava sa te mizerne i lažne „tri ilegalne barake“. Još je i „zadovoljan“ time što „patkari“ nikako da odustanu od svojih dosadnih pitanja, kiselo i licemerno, po običaju.

Onda se dogodilo još nešto: Politika je otkazala saradnju Dušanu Petričiću, čuvenom karikaturisti i ilustratoru planetarnog značaja. Navodno je bio malo preoštar prema Vučiću, kako čujemo. E, tu dolazi do nadasve zanimljivog razvoja: kabinet premijera Vučića odmah je saopštio da oni takav potez nisu tražili, jer da svako ima pravo da „mrzi“ Vučića. Opet smo se našli na terenu „ljubavi“ i „mržnje“, koji Vučić najviše voli. Njega „mrze“ svi koji ga ne obožavaju žmićkajući od sreće; ako ga ne obožavaju, mora biti da ga mrze; trećega nema. Ko ne voli Vučića, taj mora biti da ga mrzi, to je barem jasno, jer kako ne voleti Vučića? Ko ga ne obožava, taj jedino može da ga mrzi i to je barem jasno. Dušan Petričić je odmah upitao ima li kabinet premijera psihijatrijskog ili psihološkog eksperta koji je u stanju da dijagnosticira „mržnju“.

„Kada se politički odnosi rješavaju kategorijom ljubavi, ni logori nisu daleko“, piše moj drug Jerko Bakotin u svojoj knjizi „Bratstva i ubojstva, gajđin“. Vučić stalno pominje „mržnju“ (prema njemu i njegovoj porodici). Zašto bi neko „mrzeo“ Aleksandra Vučića i njegovu porodicu? Odgovora nema – osim paranoje, stvarne ili hinjene. To me je podsetilo na jedan davni informativni razgovor u tadašnjoj saveznoj Udbi na koji sam bio priveden 1977: dva operativca, inače ljubazni i pristojni ljudi, upitali su me sa izvesnom dozom očajanja: a da zašto ja njih (Službu, to jest) „ne volim“. Potrudio sam se da im objasnim da nije o ljubavi reč: nema šta ja vas da „volim“ ili „ne volim“, niste mi od žene braća pa da vas volim; ja sam prema vama ravnodušan, jer vi radite svoj posao koji sa ljubavlju nema veze nikakve. Mislim da su me razumeli, ili se barem nadam da je tako bilo. Isto je i sa Vučićem: zašto bi neko njega „mrzeo“ (podrazumeva se da ga volimo, štaviše obožavamo, jer je to normalno)? Nema savršeno nikakvog razloga da neko Vučića i njegovu porodicu „mrzi“; ljudi ga posmatraju hladno i nepristrasno; bavi se čovek politikom, pa kako ga krene – krenulo ga je. Ljubav i mržnja s tim nemaju ništa.

Dušan Petričić, Corax i Marko Somborac crtaju i Vučića, kao što su crtali i sve prethodnike i sadašnje konkurente za vlast (kakve-takve). Briga njih i za Vučića i za sve ostale: oni su njima ista tema, ljudi koji rade to što rade o svom (i našem, doduše) trošku, pa neka vide šta će, A ako je neko, eto tako, već premijer, onda ne sme da se „pravi blesav“ (citat A.V.) nad flagrantnim kršenjem prava i zakona kao što to Vučić čini. Nema te izveštačene duhovitosti (jeftine i otužne kakva je) koja premijera može da izbavi od te neizbežne obaveze i dužnosti. „Kompletni idioti“ su idioti (kompletni ili delimični) i tu pomoći nema, pogotovo ne putem glupih viceva.

Vučićev sve veći problem postaju ljudi koji ga češu tamo gde pretpostavljaju da ga možda svrbi, pa kabinet mora da interveniše uz pominjanje „mržnje“ kao olakšavajuće okolnosti.

Nemojte mu pomagati, on to više ne voli. Dosta su mu Vučićević i Mitrović.

(Autonomija)