MILOŠ VASIĆ: Tužibabe

31 Mar 2014

Otkud samo trideset veleizdajnika u Srbiji

Neko bi rekao da bi ovo trebalo da se zove „cinkaroši“; vara se: cinkaroš (u službenom žargonu „saradnička veza“) ozbiljno je zanimanje. Kod Rusa – na koje ćemo doći, polako – to se zove „sekretnjij satrudnjik“ (tajni saradnik) i tamo je još ozbiljnije. Cinkaroš, doušnik, taster, dostavljač, kako god ga zvali, funkcija je odgovorna: on ili ona dostavljaju Organima informacije za koje je bolje da su istinite – ili… To rade tajno, a za uzvrat primaju ili pare ili usluge (češće). To je, dakle, jedno od starijih zanimanja za koja znamo.

Tužibabe su amateri u tom ozbiljnom poslu, a amateri su – citiram jednog generala u penziji – upropastili sve, čak i prostituciju. Na šta ja to ciljam? Evo, molim: vidim iz medija da su oni „Naši“, mislim Njihovi (moji nisu), ruskom ambasadoru dostavili spisak od trideset (valjda) „izdajnika“ i uopšte „elemenata“, „antiprotivnih“, razume se, sa sugestijom da im se – pazi sad! – zabrani ulaz u Rusiju. Onda čujem da je jedan (ne znam je li na tom Njihovom spisku) već najebao: Bojanu Kostrešu zabranjen je ulaz u Rusiju do 2017. godine; razlog nije naveden, a i zašto bi? Zna on i sam. Organi s pravom pretpostavljaju da razloge ne treba navoditi: ako on ne zna, a morao bi da zna – onda šta? Ako je Nama blizak, znaće i sam; ako je idejno tuđ – ko ga jebe. Jasno.

Ima tu sad nekoliko logičnih pitanja s tim u vezi.

Kao prvo: otkud samo trideset veleizdajnika u Srbiji? Tamo nema, na primer, mene i moje žene Tanje, što smo protumačili kao ličnu uvredu koju zaboraviti nećemo. Uzgred: moja Tanja je deklarisana Ruskinja, a još je i tatarskog porekla, što stvar uveliko komplikuje. Čekajte, polako, to je detalj veoma bitan, a ovi slepci ga zanemaruju. Moj drug Teofil Pančić lepo je komentarisao da je u dobrom društvu na tom spisku; a zašto nismo i mi? Šta je on bolji od nas – svaka mu čast, itd, ali ipak?

Kao drugo: ceo pristup korenito (radikalno) je pogrešan. Ozbiljni ljudi bi to uradili drugačije. Oni bi dostavili spisak antiprotivnih i idejno tuđih elemenata potajno, a sa sugestijom da ih se u Rusiju pusti, ali da ih se ne pusti natrag. Velik je Sibir („tože ruskaja zemlja“), ima tamo rudnika na Kolimi i oko Irkutska, živ je GULag (Gosudarstvenoje upravljenije lagerov) ima posla za svakog Ivana Denisoviča, a kamoli za uvozne elemente. Zar bi to bila mala usluga Njegove Ekscelencije ambasadora Čepurina vazda vernoj Srbiji: da je oslobodi tih nekih tridesetak ili više problematičnih likova na desetak ili više godina? Nemojte mi sada pominjati „ljudska prava“ i „međunarodno pravo“, molim vas! Jesmo li se svojevremeno udružili u Uniju Rusije, Belorusije i Srbije? Je li naš šef države, El Presidente Nikolić, više puta izjavio da čezne da Srbija postane jedna od ruskih gubernija? Ima li, dakle, nekih državno-pravnih prepreka mom skromnom predlogu da se svi ti neprijatelji, izdajnici, veleizdajnici i uopšte anacionalni elementi lepo izvezu u Rusiju, u Sibir, gde im je i mesto? Pa kramp u šake i kopajte uranijumovu rudu oko Norilska, kad ste tako pametni.

Eto, pitam ja vas: šta su uopšte imali da nam vraćaju tog Bojana Kostreša? Mogli su da ga nestanu uredno: uz malo sreće završio bi negde na Kolimi; uz malo manje sreće bio bi bačen iz helikoptera usred Crnog mora, pa neka pliva. Pitam vas sada najozbiljnije: šta bi se bilo desilo u takvom jednom slučaju? Ništa. Nenad Čanak, ja, vi i još nekoliko istih takvih izdajnika diglo bi galamu, a vlast ne bi mrdnula onom stvari. Rusija je to, ej! Ko sme da pita Putina bilo šta? Tabloidi bi postavili pitanje: a da zašto ovi pitaju za Kostreša? Ko stoji iza njih? Tajkuni i ekstremisti, zna se. Ako Kostreša nema, onda ima tome neki razlog i ko ste vi da pitate i ko vas je nagovorio i platio tajkunskim parama? To smo već imali u slučaju Slavka ĆuruvijeGoran Matić je u proleće 2000. lepo rekao da je pitanje ko je ubio Ćuruviju – pitanje neprijateljsko i tako počinio krivično delo pružanja pomoći počiniocima nakon izvršenog krivičnog dela teškog ubistva. Nije nikada odgovarao; nije pozvan niti na informativni razgovor da objasni šta je time hteo reći i zašto. Pa zašto bi se sada neko potresao oko nekog Kostreša ili bilo koga sa spiska tih Njihovih trideset veleizdajnika?

Vama se to samo čini da živite u Apsurdistanu, na brdovitom Balkanu. Ovo gde mi živimo je stvarnost, sestre slatke i braćo moja u Hristu. U ovoj zemlji šefovi kabineta ministra njuškaju se sa Darkom Šarićem, a zamenici direktora BIA sa reketašima, dok MUP i BIA treba da rade prema „ekstremistima“ na koje će im ukazati Njihovi i Njihov Ivan Ivanović, po zanimanju veroučitelj (teško toj veri koju on podučava).

Dakle: kao prvo (na tome insistiram!) da se Njihov spisak proširi barem mojim i Tanjinim imenima; a ko još hoće neka se prijavi sam; ja nikoga ne teram, ovo je slobodna zemlja. U Rusiju sami nećemo (mada smo Tanja i ja imali nameru da skočimo do Kazanja, gde ona ima tatarsku rodbinu), ali uvek ima načina da čovek dopadne Sibira. Samo ga nestanu i gotovo – ako im je baš stalo; ima i jevtinijih načina, kao što znamo. Pitajte Ivana Stambolića i Slavka Ćuruviju.

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!