MILOŠ VASIĆ: Svi premijerovi ljudi

02 Nov 2016

Neke stvari ne mogu a da ne primetim, žao mi je. Hoću reći: neke sličnosti između Niksona i Vučića. Obojica su zaveli totalnu kontrolu svojih administracija. Obojica su ohrabrivali i nagrađivali ulizice, udvorice, poslušnike i – na kraju krajeva – guje u njedrima

Male stvari umeju da proizvedu velike posledice. Ko bi bio rekao da će blesava epizoda sa pokušajem ozvučavanja Nacionalnog komiteta Demokratske stranke u zgradi zvanoj Votergejt (Vašington na vodi, rekli bismo danas) dovesti do ostavke američkog predsednika Ričarda Niksona?

Čitam ovih dana ponovo knjigu kolega Bernstina i Vudvorda „Svi predsednikovi ljudi” (to čitam jednom godišnje iznova). Neke stvari ne mogu a da ne primetim, žao mi je. Hoću reći: neke sličnosti između Niksona i Vučića. Obojica su zaveli totalnu kontrolu svojih administracija. Obojica su ohrabrivali i nagrađivali ulizice, udvorice, poslušnike i – na kraju krajeva, kao što smo videli kod Niksona i kao što ćemo videti kod Vučića, a Zoran Čičak je to iz iskustva već najavio – guje u njedrima. Kad se vode takve kadrovske politike na liniji poslušnosti i ulizivanja, izdaja i nož u leđa slede nužno i logično. Obojica su nasela na paranoidne konstrukcije: njih svi mrze. Zašto? Zato što su tako pametni i plemeniti, odani svom narodu itd, da sad ne idemo u detalje, bilo bi neukusno.

Takvi naizgled blesavi i sitni detalji imaju običaj da se okrenu i da čoveka odjednom ugrizu za dupe. Niksonu se to desilo sa – ponavljam – lako rešivim, mada blesavim i zapravo potpuno nepotrebnim, incidentom u zgradi Votergejta. Vučiću preti još blesaviji i još nepotrebniji incident iz Savamale. Oba primera pokazuju da suvišak ambicija i volje za potpunom kontrolom vode na nizbrdicu. Nikson je mogao da krivicu za Votergejt svali na nekoliko „kompletnih idiota”, kako se to danas kaže i odseče ga od svoje administracije. Ali ne: on je stao iza svojih ljudi i tako sebe polako doveo do sramne ostavke. Isto kao što Aleksandar Vučić sada uporno stoji iza svojih ljudi, makar i „kompletnih idiota”, da ne ulazimo u komparativne procene Vesne Pešić u Peščaniku (da ko je „najgluplji”), sve i kada prave očigledna sranja (oprostite na mom francuskom). Vučiću, kao i Niksonu, nije bitno jesu li njegovi ljudi kompletni idioti ili pokvarenjaci; obojici je bitno jesu li lojalni.

Zašto povlačim ovako neprijatne analogije posle toliko godina? Zato što su neizbežne. Nikson je u više navrata lagao, štiteći ljude za koje je znao da su lagali i krali i još gore. Vučić nije „dao Gašića i Lončara” u aferi oko helikoptera (sedam mrtvih!); Vučić je skrenuo sa puta da bi branio svog brata povodom incidenta sa Žandarmerijom; Vučić je blatantno prekršio svoju obavezu da se drži pretpostavke nevinosti u više navrata (u to spada i ovo pomenuto sa žandarmima, kao i slučaj Kosmajca i Zorana Čička); i što je najvažnije – Vučić i njegovi ljudi i dalje misle da će im slučaj Savamale biti zaboravljen. E, pa neće, kao što ni provala u Votergejt (Vašington na vodi) nije bila zaboravljena.

Nije tu problem u tome što je neko pokušao da posadi prislušne uređaje u prostorije Demokratske stranke u zgradi Votergejt ili što je neko noću, pod maskama, rušio „tri ilegalne barake” u Savamali. Problem je u nečem drugom: u pokušajima prikrivanja. Prikrivanje je najveći zločin u demokratskom društvu, kao što znamo posle Niksonove sramne ostavke. Vučić i svi njegovi ljudi prave se blesavi duže od šest meseci; ne zbog rušenja po Savamali, nego zbog nečeg mnogo ozbiljnijeg; zbog zabrane policiji da reaguje i izađe na lice mesta. To je taj element istorije koji će ga ugristi za dupe pre ili kasnije. Ko ga je vukao za jezik da lupeta gluposti kad ga niko još nije pitao šta to bi? Ko ga je vukao za jezik da svali krivicu na „visoke funkcionere Skupštine grada” koji da su „kompletni idioti” i da onda na to zaboravi? Od svih njegovih ljudi koji se takmiče ko će mu se bolje uvući u dupe, Stefanović dr Nebojša otišao je najdalje (ili najdublje, kako hoćete): mesecima mrtav ozbiljan odbija „pritiske na pravosuđe”; to jest pitanja zašto tužilaštvo konačno nešto ne postupi po pitanju Savamale, kad je toliko vremena prošlo, a reč je krivično-pravnom slučaju koji bi svaki šef smene u policijskoj stanici rasvetlio za nekoliko dana. Da ponovimo: ne svrbi dr Stefanovića to što je neko nešto srušio u Hercegovačkoj ulici i zašto; njega svrbi pitanje da ko je policiji naredio da ne postupa te noći. To je problem, a ne neke „tri ilegalne barake” (laž) iz Savamale.

Sada je već sasvim očigledno da je ovde reč o prikrivanju krivičnih dela i nezakonitog pritiska na policiju, a ne na pravosuđe koje kukavički i jadno ćuti, jer ne sme da kaže ništa. Niksona nije srušila provala u zgradu Votergejta; srušilo ga je prikrivanje i pokrivanje njegovih sopstvenih ljudi koji su ga na kraju prodali Velikoj poroti, Kongresu i sudu ne bi li spasli svoju kožu.

S kim si – takav si, kaže narod. Poželeće Vučić da se nije hvatao sa ovim svojim ljudima, računajući nepromišljeno na lojalnost nelojalnih, na vernost nevernih, na poštenje pokvarenjaka, na iskrenost ulizica. Da ih imenujemo sada nećemo: sve se zna i sve se vidi, postalo je zamorno preko svake mere. Povremeno se vidi da te neke likove Vučić prezire, pa povremeno i ponižava javno; ali ostaju uz njega, sede mu uz skute i piju rujno vino. Ako Vučić misli da je dovoljno to što se povremeno na njih izviče i ponizi ih javno (a tek privatno!), to nije dovoljno. Tek kad rastera tu bandu ulizica, licemera i laskavaca biće u stanju da nešto zaista uradi za sebe i za Srbiju.

(Vreme)