MILOŠ VASIĆ: Smrt jednog radija

20 Jul 2015

Studija slučaja: B92

Čuvam dan-danas jednu onu staru audio-kasetu (mlađi koji ne znaju šta je to, neka se raspitaju kod starijih koji još nisu postali laponci) i povremeno je pustim sebi sa kuhinjskog tranzistora, neuništivog Phillipsa, koji su moji roditelji kupili negde u belom svetu krajem šezdesetih – ali radi. Snimak počinje sa žestokom pesmicom „If you don’t wanna fuck me baby, baby fuck off…“; ostalo zna ko treba da zna. Bio je to uvod u najspektakularniju radio-emisiju svih vremena u nas, „Radio Šišmiš“, svakog ponedeljka u 23 h. na radiju B92. Mislim da je data emisija emitovana negde početkom 1993. ili tako nešto; svejedno, uostalom, sve su bile manje-više važne, a vremena strašna. Dan-danas moji heroji su Mjehur Ubica i High Spirit. Te noći neko se javio u program da upozori Arkana i njegove da ne zalaze na Crveni krst i Lion, jer „ima zolja iza ćoška, pa će da vidimo…“.

Moja kaseta se polako ofucava od trajanja, nije mi se dalo da je „digitalizujem“, a to ionako više nema smisla. Ne znam više ume li to neko da uradi, a i zašto?

Radio B92 ovih dana umoren je podlo i mučki; agonija je trajala mesecima. Kad sam pre neki dan shvatio da je klinička smrt nastupila, obrisao sam sve njihove frekvencije sa mojih radio-prijemnika. Sada, ako ne znate, na tim frekvencijama ide neka ni-tamo-ni-amo pop muzika i povremeni glas nepoznatog voditelja sa snimka: „Nema priče, nema reklama, Play, 10 hiljada hitova za redom“ ili tako neka budalaština. „Nema priče“ mi je jasno: nema informativnog programa (zbog koga radio-stanice, inače, i postoje). „Nema reklama“ je zanimljivije: od čega misle da žive? FM spektar (88 do 108 MHz) napunjen je stanicama koje piče neutralni pop (što taksisti vole, kako reče Teofil Pančić); te neke Karoline, Nostalgije, Lagune itd. (neka se ne uvrede). Neke od njih puste vesti mreže Smedija na sat i zato sve više slušam Index. Izgleda i da je bivši B92, sada Play (tako piše na ekranu mog prijemnika), shvatio da nešto fali, pa i oni puštaju te vesti, ali bez identifikacije Smedija. Ne pratim više te frekvencije, pa me ne hvatajte za reč.

Ubijanje Radija B92 počelo je davno, nastavljeno je postepeno (kao ono kuvanje žabe) i okončalo se pre koju nedelju. Prvo je ubijen Peščanik, sa providnim izgovorima. Onda je u međuvremenu na TV B92 udavljen Insajder. Pa su udavili sjajnu emisiju Tome Grujića i Pere Janjatovića Youbox (nedeljom od 11 do 13). Sve to kurvinski, „letnja šema“, je li, pa ćemo videti na jesen. Onda su, jednim udarcem, ubili Originalni soul rečnik Gorana Terzića i Dole na ćošku Žikice Simića: oba umorstva su zločini protiv kulture i čovečanstva, ako mene pitate. Sve letnja šema, a ni drekavaca nema… Pokušaj reanimacije Insajdera udavljen je odmah i ostao kao mrtvorođenče: jedan nastavak, ali ništa više, bez obrazloženja.

Bez obrazloženja počelo je i smanjivanje emisija vesti na Radiju B92: odjednom nema na svaki sat, niti na pola sata; niko ni reč. Onda odjednom više nema uopšte nikakvih vesti – i niko ne objašnjava ništa. Umesto bilo kakvog objašnjenja dolazi Play. Pljunete nam pod prozor, hoće da kaže menadžerija B92 na visokim štiklama i u Armanijevim odelima. Ko su oni? Neki Grci.

Ubijanje informativne redakcije Radija B92 počelo je ranije: prvo su sjedinili vesti radija i televizije, što nije pametno, jer na radiju nema titla pod licem sagovornika, pa ostanemo u neznanju da ko je to govorio. Onda je informativna redakcija spala na tri zaposlena, pa je Ljubica Gojgić otišla, a ostatak je uredno otpušten kad je rođen Play: svi – tonci, muzički urednici i novinari. Sada tamo idu jedva dve play-liste na kojima nakon dan-dva tačno znate koja pesma sledi koju – dok vam se ne dosadi – a uz obaveznu idiotsku priču „Bez priče, bez reklama“. Odustao sam od pomisli da zovnem Verana Matića, urednika Informativne redakcije, da ga pitam šta to radi; ionako se dovoljno kompromitovao u svojim public relations joint ventures sa Acom Vučićem. Eto ga tamo, što kažu Mostarci.

Ostavimo li po strani herojsku prošlost Radija B92 od 1989. do 2014. (ajde da im damo toliko, mada bi neki dali manje), postavlje se jedno banalno pitanje: naime, radio-stanica sa nacionalnom frekvencijom dobija tu frekvenciju na osnovu nekih preuzetih obaveza. Jedna od tih obaveza je i informativni program, jer je radio nezamenljiv medijum u slučaju hitnih situacija, elementarnih nepogoda i ostalih belaja koji neizbežno nastaju pukim protokom vremena. Osim toga, ime radio-stanice ne menja se tek tako… Radio B92 – kaže i Gordana Suša – dobio je nacionalno pokrivanje na osnovu nekih potpisanih obaveza. Šta je s njima?

Ništa, kazaće menadžerija na štiklama, pljunete nam pod prozor. Mi – makar i „neki Grci“ – imamo pare, sporazumeli smo se sa vlastima i šta sad? Tu se razgovor završava, kao i obično.

Sećam se kao juče da je bilo kako sedim u ono malo studija u Domu omladine (5. sprat) i lupetam šta mi padne na pamet u tri popodne (Intervju dana), dok se pokojni Mamula, Milica Kuburović, Vaske, Dejan, Bojana Lekić, Tamara Pupovac ili koga je već zapala smena krive od smeha. Bio sam aktivni učesnik one podvale koju pominje Teofil Pančić, kada su odglumili –po receptu Orsona Velsa – preuzimanje Radija od strane SPS. Napisao sam ljutiti komentar u kome sam napao Vreme kao „izdajnike“ i posebno Roksandu Ninčić kao „dedinjsku tračaru“. Vaske je tada proizvodio vesti o misterioznom „pukovniku Gvozdenu“, srpskom heroju na koga se deo slušateljstva čak i primio; dobro, Kusa i ja smo pomogli.

Te zabave nije bilo više nikada. Noćima smo znali da sedimo u to malo redakcije na petom spratu Doma omladine; Stupar je držao svoju čuvenu Školu života za mlađane novinarke, Kusa i Vaske su pevali uz gusle, Mamula se smejao – dečija radost, zvali smo ga – Mašić je imao ideje, Veran je pio pivo i veselio se.

Beše nekad. Svakoj zajebanciji dođe kraj. Mada ne mora baš ovako hladno, okrutno i bezobrazno. Puštaću i dalje – dok traje – tu moju kasetu sa Radio Šišmišem; kad crkne – pa šta? Crklo je i mnogo više i važnije od toga.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!