MILOŠ VASIĆ: Sistem – ljulja se država

18 Jan 2016

Studija slučaja: On je odlučio

„Ja sam odlučio“.

Tom jasnom i kratkom izjavom premijer Vučić obznanio je u nedelju da će da raspiše vanredne parlamentarne izbore za proleće, dve godine pre isteka mandata ove vlade. Glavni odbor Srpske napredne stranke, saborno i jednoglasno pozdravio je Njegovu odluku trominutnim stojećim ovacijama; samo su falili uzvici „Bis!“; možda ih je i bilo, ali se nije čulo. Ličilo je na one Staljinove govore pred CK SKP (b) kada svi stoje i pljeskaju, merkajući pritom ko će prvi da prestane, kukala mu majka. Onda su Ga jednoglasno podržali u toj odluci, što je i jedini zabrinjavajući detalj – ta jednoglasnost, to jest.

Sama Previšnja odluka ne iznenađuje. Nije Aca Vučić ni prvi, ni poslednji premijer koji je procenio da mu je sada zgodan trenutak da svojoj vladi produži, to jest obnovi mandat. Parlamentarna većina mu je više nego komotna (za naše uslove); sve ankete javnog mnjenja daju mu lepu većinu i prednost veću nego njegovoj stranci. Politički je ta odluka sasvim normalna i legitimna. Obrazloženje je, međutim, čudno. Premijer Vučić, naime, kaže da je odluku doneo iz dva razloga: da i dalje nesmetano sprovodi reforme i da bi okončao „društvene sukobe“. Nije primećeno da ga neko ometa u reformama; naprotiv. „Društveni sukobi“ su nešto drugo: njih su proizvodili Vučić i njegova stranka i ministri od samog početka svojom nabusitom arogancijom, svadljivim rečima i nepromišljenim potezima. Druge „društvene sukobe“ i ne pamtimo.

Šta bi bio „društveni sukob“ u ovim našim relacijama? Kad ona Kurtijeva manguparija baca suzavac i pali Skupštinu u Prištini – to bi se moglo opisati kao društveni sukob; slično i sa makedonskom ili grčkom opozicijom. Za društveni sukob treba barem dve jake jake strane koje se oko nečega spore. Vučićeva vladajuća koalicija (SNS, SPS i prateća kamarila) praktično je sama na političkoj sceni. Opozicija je razbucana i većina njenih stranaka je tu negde oko cenzusa; već se neke u očajanju hvataju za DSS i Dveri – dotle je došlo. Demokratska stranka je u debeloj defanzivi i gubili jednu po jednu lokalnu samoupravu ili mesnu zajednicu; Bela Crkva (uz suzavac) i MZ Bački Monoštor (uz torturu i „paketiće“) najnoviji su gubici koje trijumfalno iznosi Zoran Babić u parlamentu. Sve i ako se opozicija konsoliduje (za šta je slaba šansa, s obzirom na sujete i svađe), teško da će dobiti više glasova nego što ih je imala 2014. Šta je onda „društveni sukob“?

Da vidimo. Dizanje veštačkih panika oko „prisluškivanja“ (nikada dokazanog) predsednika i premijera? Pitanja u javnosti oko „Beograda na vodi“, brzih pruga, poljoprivrednog zemljišta, pada helikoptera, sukoba žandarma i ona dva brata i njihove pratnje, praćenja novinara? Legendarni „državni udar“ Dragana J. Vučićevića i pratećeg sastava ministara i funkcionera na „Pinku“? Teško. Te su afere ili izazvale vlasti svojom bahatošću i nesposobnošću – ili su ih jednostavno izmislile. Nije bilo demonstracija, suzavac nije korišćen (osim u Beloj Crkvi protiv opozicije), sve se događalo na dosta mlakom verbalnom planu i bilo je ubrzo zaboravljano.

Iza svega toga, koliko god ludo izgledalo, međutim, nazire se sistem. Sistem se svodi na stalno i neprekidno držanje društva u neravnoteži, u ljuljanju čamca svaki put kad se umiri. Svako malo ili se izmisli neki skandal i afera, ili padnu velika obećanja, da bi se skrenula pažnja sa neprijatnih pitanja i prethodni skandal gurnuo u zaborav. To – uz dužno poštovanje – nisu „društveni sukobi“; to su veštački ili iz gluposti izazvani skandali, kasnije na brzinu zatrpavani drugim skandalima ili obećanjima – dok se ne zaborave. Bitno je održavati osećanje nesigurnosti, ljuljati čamac, praviti scene i prenemagati se na sav glas. Aleksandar Vučić je „prevashodno“ (Marijana Maksima): najpametniji, najhrabriji zlobnicima uz inat, ima prostatu, skroman, požrtvovan i odan državi i narodu. Njega mrze „svi naši dušmani“: elite, „žuti“, svi mediji (čak i Informer), intelektualci, zavidljivci, strani plaćenici, oni koji moraju da piške svako malo i ostali ološ. On čak iz svog džepa plaća koktele i ćevape novinarima, a oni tako.

Razlozi za Previšnju odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, dakle, sasvim su banalni i obični. Tu nisu potrebne priče o nepostojećem „društvenom sukobu“. Premijer je već objasnio – pre Odluke – da ionako imamo lokalne i pokrajinske izbore, pa nećemo štetiti budžetu, osim malo. Osim toga, on je učino još dva gesta: odložio je skupštinu stranke sa 13. februara za 21. maj, posle izbora, skoro sasvim izvesno zbog toga da ojača svoj položaj izbornom pobedom. Osim toga, uvijeno je zapretio „mangupima“ iz njihovih redova da to tako više neće ići – pa neka oni do maja misle na koga se to odnosilo. Ako nekog „sukoba“ i ima, sve se nešto čini da je reč o sukobu unutar Srpske napredne stranke koji Vučić predoseća – ili predviđa na osnovu svojih unutrašnjih informacija. Pošto je svečano najavio tajne stranačke izbore za sve organe – pa i predsednika stranke – za tu odloženu skupštinu, teško da će to „prepustiti stihiji“, kako su govorili drugovi komunisti. Takvi se događaji, drugovi – poput kongresa i plenuma – „pripremaju“, a ne „prepuštaju stihiji“. Kadrovska politika osnova je svake politike, kao što znamo, pa Aca Vučić nije izmislio ništa novo. Neka se sada kadrovi malo zabrinu i upitaju jesu li negde i nekada vodili nepotrebne razgovore, viđali neke ljude i s njima imali neke poslove. Mislim da je sasvim korektno držati i stranku van ravnoteže kad već držimo celo društvo. Ovaj jednoglasni ishod Glavnog odbora od nedelje – sa sve stojećim ovacijama koje je „Pink“ prenosio u svakim vestima – svedoči o tome da su Vučića razumeli. Samo da nije bilo baš jednoglasno, ali šta se može: oni imaju tešku ruku u politici.

(Autonomija)