MILOŠ VASIĆ: Sadizam i bezuslovna odanost naprednjaka

07 Jun 2016

Studija slučaja: Narodna skupština

Već danima nije mi jasno zašto im treba toliko vremena da obave jednostavnu stvar: imaju komfornu većinu; imaju konsenzus da Maju izaberu za predsednicu Skupštine; niko ih ne tera da teraju kera i svađaju se sa slabijima od sebe; nema nikakve potrebe da čiča-Mićuna sadistički muče. Dobro su i završili u ponedeljak uveče; već sam se prepao da će da gnjave do petka ili ponedeljka, onog narednog. Mogli su to da izvedu i u petak, pre nego što ih je Mićun rasterao kao mačke s jebišta, pa su se posle kao jako najedili. Lepo im je čovek govorio da to obave odmah i da ne gnjave. Ali, ne lezi vraže: ovi nervozni i svadljivi Vučićevi obožavaoci (mentalni i fizički) morali su da se izviču i istresu na slabije od sebe, da utrljaju i ugaze svoju nespornu i uverljivu nadmoćnost u brojevima.

Šta sad tu meni smeta? Kao prvo – nedostatak političke elegancije. Elegancija je inače način da se najveći učinak postigne uz najmanji napor. Tako je i u politici: svaki suvišan napor, overkill, rekli bi Amerikanci, svako preterivanje u primeni sredstava prinude i sile od onoga ko mu pribegava pravi budalu – ili kukavicu. U politici je jako važno držati se načela elegancije, inače ispadate budale ili – pizduni. U ovome slučaju – 11. saziva Narodne skupštine Republike Srbije – čini mi se da imamo oba slučaja. Budale i pizduni drali su se i danima ponavljali neumorno dve-tri teze, odavno poznate: te vi, a ne mi, „hapsili pod fantomkama“; te vi pljačkali mentalno ometenu decu; te vi palili Skupštinu; te vi razne banke, Vojvodinu i to. Sve smo to, hvala Bogu, slušali od 2012, još od vremena PPV-a. Nikako da čujemo nešto novo – osim stalnih i zamornih podsećanja na to ko je koliko glasova i mandata fasovao u ovim izborima. Pa dobro: to smo znali ionako i nema potrebe da utrljavate.

Pitam se posle: a da šta to njima treba, da se brukaju bez potrebe, da od sebe prave budale i pizdune, svađalice i pakosnike? Pa znamo od početka da su takvi, ne treba im nimalo, imaju svu vlast i uverljivu većinu; zašto onda? E, to me muči od početka: da zašto oni to rade, umesto da ispadnu gospoda, da sede u klupama i ćute, a Balša Božović, Saša Radulović i ostali neka pričaju šta hoće, pljunu im pod prozor ionako. To bi bilo gospodski i elegantno, ama ovi niti su gospoda, niti su skloni elegantnim rešenjima (o odevanju i da ne govorimo). Gđa Gojković Maja nije odolela u više navrata da prof. dr Mićunovića ne podseti na njegove poodmakle godine, što je bilo neukusno i tužno. Nije morala, niti je trebalo, niti je bilo prostojno. Uostalom, oni su nesrećnog Mićuna maltretirali razvlačili bez ikakve veze i potrebe.

Ima jedno moguće (najmanje jedno) objašnjenje za ovakva sadistička iživljavanja nad slabijima od sebe: to što imaju nad kime da sadistički iživljavaju, za početak. Drugo, možda dublje, objašnjenje psihološke je prirode, ništa manje od prvog. Naime, njima je donekle neprijatno, jer je cela atmosfera u Srpskoj naprednoj stranci i pratećim strankama toliko nervozna i histerična da oni moraju opet i iznova da dokazuju svoju bezuslovnu odanost Aleksandru Vučiću, svaki put. Odatle, čini mi se, ta nervoza i utrkivanje u iskazivanju odanosti. To što oni imaju većinu i to komotnu, ne znači iz nekog razloga ništa.

To je situacija nezdrava i potencijalno opasna. Sve to ukazuje na strah i nervozu; nervozu koja se sistematski izaziva i podgreva u onome što više ne možemo zvati samo strankom SNS, već autoritarnim režimom Aleksandra Vučića, kome ima da se dive svi, mentalno i fizički, i kome ima da se opet i iznova iskazuje bezuslovna podrška, čak i u najmanjim i naizgled beznačajnim okolnostima. Očigledno im je uterao strah i stegu u kosti; nije da se nije trudio, ako ćemo pošteno.

Bog neka je u pomoći Aleksandru Vučiću, ako se na takve oslanja. Prodaće ga i izdati prvom prilikom.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!