MILOŠ VASIĆ: Puzeća cenzura

26 May 2014

Ne šičite na sveca!

Da počnemo otpozadi: „Pakleni plan tajkuna i DS: hteli da udave Vučića u poplavi“. Izvor: nešto što se zove „Informer“ (srpski: cinkaroš; službenim žargonom: saradnička veza). Uf, pomislim, valjda su hteli i da ga smrznu u Feketiću, pa nije uspelo; sad čekam šumske požare, pa da probaju da ga sagore tamo, dok bude rukovodio spasavanjem – daleko bilo. Te gadosti izlaze nesmetano u štampanoj stvari koju deca zovu „Službeni glasnik SNS“. Ima tu još udvoričkih medija, štampanih, elektronskih i internetskih (naročito); mnogo više nego što razumno treba sadašnjoj vlasti – što je jako važno za ovu priču. Ova vlast, naime, ima više nego dovoljnu skupštinsku većinu, pošteno stečeno; ima sve više nespornih lokalnih vlasti; ima sve.

Odakle i zašto onda skandali koje ćemo sad nabrojati? Molim: sve su češća misteriozna iščeznuća sa interneta raznih kritički nastrojenih portala, blogova i komentara. To se jednostavno desi, bez objašnjenja. Prvi slučaj je bila ona bezazlena sprdnja oko Feketića; sada se to događa češće. Cenzori su anonimni i sve je jača osnova za sumnju da već jedno izvesno vreme radi jaka grupa hakera koja prati šta se događa i interveniše tiho i efikasno. Ova je vlast, očito, veoma (čak suviše za svoje dobro) svesna značaja društvenih mreža i internetske komunikacije u najširem smislu reči. Setimo se samo navale „botova“ (znate već svi šta je to) u vreme predizborne kampanje: tu se osetila sigurna i čvrsta stručna ruka na tastaturi. Nazovimo to „pozitivnom“ (mada dosadnom) kampanjom, ajde dobro, neka ih. Molim opet: web stranice Blica bile su neobjašnjivo (osim zbog sadržaja) rušene u više navrata, nimalo slučajno.

Onda se – iz sličnog, ako ne i istog centra – pojavila „proaktivna“ (kako se to danas zove) kampanja, agresivna i netrpeljiva prema svakome ko ima bilo kakvu primedbu na Aleksandra Vučića i SNS. Tu mi se javlja da odnekuda prepoznajem ruku i glavu koje to rade; viđao sam to i ranije, znam čoveka i neću ga imenovati – bar zasad, a ko misli da mu na taj način „uvijeno pretim“, neka misli. Dakle: ko nije shvatio odmah, na osnovu neobjašnjivih nestanaka internetskih sadržaja, o čemu je reč, dobio je eksplicitno objašnjenje iz više izvora. To je objašnjenje više nego jasno: ne šičite na sveca, inače…

Vratimo se sada hladnoj i racionalnoj analizi te puzajuće cenzure koja, kao što ćemo videti, sve više postaje autocenzura. Šta će to jednoj vlasti koja je stabilna, koja ima šanse da bude i uspešna (od njih zavisi: u njih su i nož i kolač, niko im ne smeta)? Nemojte mi samo navoditi slaboumne razloge poput „patriotizma“ koji je, eto, naglo buknuo; poput „ljubavi prema Srbiji“ i ostalih niskih pravdanja; ne, nije to. Ovo je nešto dublje, nešto – kako da vam kažem – podguznije, eto. I da prosti vaše lice. Trebalo je da se nakon oktobarskog Prevrata pojavi jedna stabilna, nabusita i svadljiva vlast, pa da prorade udvorički nagoni. Autocenzura tada postaje predvidiva i neizbežna. Za autocenzurom, kad jednom krene, u stopu dolazi udvorištvo: ko će pre biti veći katolik od pape. A onda inkvizicija: ko miriše na jeretika, pa da ga zatučemo odmah? To je – kao što znamo iz naše prethodne novije istorije – omiljeno zanimanje novinara u civilu, „nacionalnih radenika“ i drugih revnitelja. Uprošćeno: „a, ti ne voliš Acu Vučića? Ti onda mrziš Srbiju“. Aktivirana je, dakle, najniža i najpodlija crta nečega što sigurno nije „nacionalni“ karakter ili mentalitet, nego je univerzalni dripački mentalitet (dripci su nacija po sebi).

Od čega su se dripci prepali i čemu su se ponadali? Kao prvo, ponadali su se sinekurama i napredovanju ako se budu isticali u službi. Pazite, pacovska trka postala je opako gusta: sve je manje mesta za uhlebljenje, recesija je i sranje nebesko, treba se ulaktati na kadrovske liste; već je tesno i za koalicione partnere, a kamo li za „vanstranačke ličnosti“. Razloga za prepadanje ima jačih. Osim pomenute recesije i sirotinje, tu su i novi vlastodršci koje znamo još kad su bili stari. Koliko god se trudili da ispadnu fini, povremeno se oseti ista ona teška ruka radikalska, ona nabusita svadljivost i neodoljiva potreba za neprijateljem koji ih mrzi. I Toma Nikolić i Aca Vučić svako malo progovore na lakat, ovaj drugi sve češće. Vučić ponekad sam sebe loži i „gasira“, prenemaže se da ga, eto, razni mrze, a on će se – pakosnicima uprkos – herojski boriti i živeti sve do svoje smrti (za koju želimo da dođe što kasnije). To što mi – za razliku od tog „Informera“ – još nismo primetili nikoga sa takvim „paklenim planovima“, ne znači ništa: a da ko smo mi? Ima obaveštenijih i bolje informerisanih od nas, prostog naroda. Nije to sve bez neke: doza je, kažu hemičari i oni iz ABHO, količina pomnožena vremenom izloženosti. Ovi naši glavari bili su osamnaest godina izloženi Voji Šešelju, a on je, bogami, itekakva količina (i masa). Pa ne prolazi to tek tako, ako uopšte prolazi. Ne znam ima li izlečenih radikala; upoznao sam samo jednog izlečenog deesesovca. Ono što se na prvi pogled vidi jeste radikalski apetit: hoćemo sve i odmah i da nas svi vole. Cenzura tu ide kao normalna želja, barem u tome imaju iskustva (1998-2000).

Sve su to naši dripci razumeli, odvagali i doneli zaključke; nisu ni oni naivni. I na kraju imamo naizgled glupu, ali ništa manje značajnu situaciju sa operaterima kablovske televizije. Kad je proglašena narodna žalost zbog potopa, najveći su sami od sebe došli na ideju da poisključuju sve strane kanale koji su im se učinili kao neprilični – osim, naravno, sportskih jer se zna ko drži kladionice i da im se nije zamerati. U snimljenim telefonskim porukama neki su se pozvali na „preporuku“ onog Svetog arhijerejskog radiodifuznog saveta (Opus Dei), za koju se ispostavilo da ne postoji. Pa je Šabić pobesneo i znate već ostalo. To je, kažem, naizgled (i samo naizgled!) blesava epizoda, ali je značajna u ovoj studiji tužnih slučajeva. Niko ih, naime, nije terao, niti im slao „preporuke“; oni su, jadni, to sami od sebe smislili, sve starajući se da budu veći katolici od pape.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!