MILOŠ VASIĆ: Polemika ili vređanje

06 Jul 2014

Studija slučaja: Obmanjivanje "odozgo"

Već je evo sedam dana prošlo od kobnog „Utiska nedelje“ sa g. Vladimirom Bebom Popovićem, a od njega ni glasa. Na izvestan način – to me ne čudi; dobro ga znam i mislim i dalje da je dovoljno pametan da ćuti, kad je već takva stvar, kad već nije bio dovoljno pametan ukazavši se kod Olje Bećković u zao čas. I to je neki znak – nadam se.

Nego, nije ovde reč o g. Popoviću. Ovde je reč o veštini polemike i njenim pravilima. Ponovo iščitavam ovih dana kolumne Džordža Orvela iz ratnih godina (1943-1945) As I please (Kao mi drago ili Kako mi se ćefne) iz Tribunea, ali i Danila Kiša: prvo Grobnicu za Borisa Davidoviča, a zatim, neizbežno, i Čas Anatomije, koji uz to ide prirodno. Oba pisca sjajni su polemičari; Orvel je povremeno uvredljivo pristojan, sa uništavajućim efektom; Danilo Kiš ima nešto opakiju jezičinu, ali ništa manje jaku argumentaciju. Orvel se borio istovremeno sa desničarima, simpatizerima fašizma i sa praznoglavom „levom inteligencijom“ u Engleza koja je u Staljinu videla Boga. Kiš se borio sa književnom čaršijom koja je Boga videla u Naciji (i u Staljinu, da se ne zavaravamo).

E, to su bile polemike! Argumenti, pa ko pobedi i dokaže na osnovu činjenica. Ovo što nam se danas (i ranijih godina) događa sa polemikom nema veze. Ovo se polako svodi na puko vređanje, povremeno na nivou osnovne škole (kaži lađa; u dupe te gađa). Razlika između vređanja i polemike drastična je: količina uvreda po prirodi stvari ograničena je i repetitivna, dakle smara čitaoca. Polemika je nešto drugo, jer je tu reč o nekim činjenicama kojih – od slučaja do slučaja – zna da bude mnogo i bitnih za raspravu. U poslednje vreme – i tu je g. Popović opet neizbežan, ali moramo – imamo sistematsku marketinšku političku priču koja očito potiče iz istog izvora i ima čak i isti rukopis.

Da skratim priču: nesigurna i očito paranoidna nova vlast u Srbiji prevarila se da angažuje intriganta i prevaranta (srpski: „spin doctora“) od iskustva, ne bi li se osetila bolje. U nedostatku argumenata, ti marketinški prevaranti odlučili su se na vređanje, što im i inače nije strano. Ima tu njih raznih: od Pere Lukovića i njegovog trusta pilećih mozgova iz E-novina, pa do Di-Džeja Vučićevića koga je baš briga za bilo šta – sve dok pare cure, bez obzira čije su, ako može od vlasti. Vređanje je, dakle, postalo državni posao preko ovlašćenih dripaca. Molim: ako se svaka kritika na račun Ace Vučića ili njegovih saradnika smesta naziva „napadom na premijera i njegovu porodicu“ – nešto nije u redu. Ako se – za račun Mila Đukanovića, gospodara Crne Gore, Brda i Stare Hercegovine, sumnjivim pornografskim podmetanjima napada kritičarka režima, ta gđica Ćalović, umesto da joj se odgovori argumentima, onda to još više nije u redu. Rečeno mi je da gđica Ćalović ima tešku ruku i ume da objavi i neke neukusne stvari; ali ona pritom postavlja konkretna pitanja, nadasve neprijatna crnogorskoj vlasti (oko poslova Cana Subotića, itd). Zašto joj se ne odgovori argumentima i dokumentima? I – konačno – zašto se crnogorska posla preseljavaju u Srbiju, drugu državu, uz krajnje zanimljivo Milovo pismo u kome podstiče Vučićeva prenemaganja i paranoju, jer da je stanje „isto kao i 2003“, pa to posle Beba Popović objašnjava i utrljava u svojim nemuštim intervjuima?

Vređanje je, dakle, preuzelo ulogu argumenata u polemikama koje traju, a država stoji iza toga. Mora biti da im je neprijatno, kad se ne usuđuju da pređu na argumente koje, kako izgleda, nemaju. To se posle neizbežno odrazilo i na blesave odbrane Stefanović dr Nebojše, tipa „najgluplje obrazloženje“, a Megamića je pušten niz vodu. Šta će reći sada, kad je doktorat Šapić dr Aleksandra iz DS doveden u pitanje – videćemo.

U ovom sumanuto i bezgranično tabloidnom društvu spektakla država vidi svoju lopovsku priliku: udvorički mediji i ostale ulizice neće postaviti osnovna pitanja. Ako neko postavi nezgodno pitanje, on onda: ima pesak u glavi; Miškovićev i tajkunski je plaćenik; moralno je sumnjiv; politički prevrtljiv; matorac je, dakle laponac (uveden je termin age lag; copyright Ištvan Kaić); pijan je, uostalom. Ovi se primeri odnose samo na mene, molim da primetite. Do dana današnjeg nisam video niti jedan argument kao odgovor na gore navedena pitanja. Ne mogu da odolim poslednjoj optužbi sa ovoga spiska: da pijem – pijem; ali ja sam sutradan trezan, a oni i dalje nisu pametni, što reče moj omiljeni kineski mudrac Jao Ce Ze na sličnu primedbu.

Tu se sada valja podsetiti na jednu razorno ozbiljnu kritiku Vučićevog Zakona o informisanju, onog iz oktobra 1998, ako se neko još toga seća. Naime, Boda Beljanski, advokat i ozbiljan filozof prava, tada je napisao i sledeće redove (Slobodan Beljanski: Pravo i iluzija; XX vek, Beograd 1999): „Kad je o vestima reč, nameće se pitanje zbog čega bi predmet zaštite od lažnih vesti bila samo država? Zar organi vlasti sa aspekta apologije vlastitih odluka i mera ne mogu širiti lažne vesti na štetu građana i u svrhu manipulacije njima? Zar uporno i opskurno obmanjivanje ’odozgo’ nije neuporedivo opasnije od rovarenja ’odozdo’?… Okupljanje oko loših odluka kobnije je od bilo kakvog osporavanja dobrih odluka” (vlasti, to jest), zaključuje Boda Beljanski. I to je ozbiljno upozorenje.

Mi sada očigledno trpimo cenzuru mnogo lukaviju od one Vučićeve iz 1998. do 2000. Država se sada pravi blesava: ko, jel’ mi? Ima za to službene glasnike i „javne servise“; ima neformalne pokrete političkih pristalica koji će spontano organizovanim akcijama obarati sajtove. Medijska logistika im je potpuno bestidna i opscena do odvratnosti. Govna pljušte na sve strane po ventilatorima, gadosti se plasiraju na veliko; samo argumenata nema; ima samo opštih optužbi za „napade na premijera i njegovu porodicu“.

Tako je to kada javnost uzurpiraju paranoidni egomanijaci kojima stvarnost promiče kroz prste i njihove udvorice i karijeristi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!