MILOŠ VASIĆ: Oni su poleteli, ali hoće li znati da se vrate?

22 Dec 2015

Studija slučaja: Infantilnost

Ni desetak dana izvan Srbije nije mi pomoglo da shvatim – čak ni izdaleka – šta tu nije u redu. Vratim se i imam šta da vidim: Braca Gašić i dalje ministar, iako je premijer rekao da će ga smeniti, sve uz krokodilske suze da on, kao, nije boljeg ministra imao. Gledam Skupštinu ovih dana: sede oni i ne glasaju uopšte – ni za, ni protiv za; samo sede, radi im taksimetar i svečano ne slušaju šta im se govori. Već je rečeno da nama parlament i ne treba: dogovoriće se, ljudi su, zašto bi gubili vreme osim da im cure dnevnice („dijurne“ kod Nušića).

Ono što me sve više fascinira jeste upravo ta površna neozbiljnost ove vlasti. Kod njih sve može i ništa ne mora; sve je ionako isto; postmodernizam, ukratko. Slutim da tu ima nečeg infantilnog, neozbiljnog i svakako površnog. Aleksandar Vučić ponaša se kao razmaženo derište: duri se i lupa nogama kad nije sve po njegovom. Toma Nikolić otkriva da nije bilo „državnog udara“, kao da svima od početka nije bilo jasno da je reč o blesavim šegačenjima Di-Džeja Vučićevića i Pinka, uz savesno i udvoričko sasluživanje ministara, „analitičara“ i ostalog ološa. I šta? I ništa…

Ovo je zemlja neograničenih mogućnosti, što je još 1939. primetio Grejem Grin u proputovanju (Ways of Escape): štogod dogovorili i kolikogod temeljito, sve će trajati desetak dana duže i koštaće bar 50 funti (onih para!) više. Pritom, on to govori iz iskustva tajnog agenta Intelidžens servisa, koji je tada bio ozbiljna firma.

Pokušavam da razumem politički život Srbije kao da je reč o zabavištu. Oni se igraju ovoga i onoga. Na primer: Demokratska stranka raspala se po principu „daj mi moje krpice i lutkice, neću više da se igram“; ispalo je nekoliko strančica sa svojim krpicama i lutkicama plus Borko Stefanović. Svi se oni prave kao da su nešto, pa po Skupštini smatraju i ukazuju, na veliku dosadu naprednjačke većine koja još ima snage da im odgovara jedinim argumentom: „a kakvi ste vi bili“. Ne vidim zašto se uopšte trude, kad je opozicija u Srbiji propala sama od sebe, bez ičije pomoći. Čak se i najinteligentniji i najkorisniji amandmani odbacuju bez razgovora, samo pukim neglasanjem. Zar ovi to ne razumeju?

Ne. Ovo je arogantna, bestidna i bezobrazna vladavina jedne stranke i jednog čoveka. Njih – i tu smo opet kod infantilnosti – ne obavezuje ništa, oni se sigraju (rekli bi moji Banaćani) vlasti i parlamenta. Sve je igra: kad se igramo herojskog spasavanja, pa ispadne igračka-plačka, šta? Ništa. Pao helikopter, sedam mrtvih i šta? Ništa. Sada će da prave dvorac od blata za velike novce, pa novaca odjednom nema i šta? Ništa. Sada će da prave voz koji ide 300 na sat, ali mi da ga platimo i da ide 100 na sat. Samo što nisu doveli Fince u FAP, ama Finci neće. Taman zašvajsuju one cevi za Južni tok, kad Južni tok oteče u slivnik.

U međuvremenu nas zamajavaju poligrafom, praznovericom koja je postala srbijanska verzija Delfijskog proročišta, pa sada svi hoće na detektor laži; ako može premijer (bez ikakve potrebe), mogu i oni. Uostalom, ko si ti i šta si ako nisi bio na poligrafu? To je postalo statusno pitanje, pogotovo otkad je Vučić ukorio one koji u to sumnjaju, jer da je „99,9 odsto pouzdan“. Pa naravno da je pouzdan kad je on „položio“…

Ko još pita šta bi sa „državnim udarom“? Čak i pošto je El Presidente izrazio sumnju, sasvim razumnu, uostalom, jer ga nijedna služba bezbednosti nije na „državni udar“ upozorila. Naravno da nije, jer je gola izmišljotina Vučićevića i pratećeg roja podguznih muva koje se nepogrešivim nagonom prikupe na svaku balegu. Službe su – slava Bogu! – još uvek prisebne. E, sad: pošto je „državni udar“ apsolviran kao bezobrazna izmišljotina jednog bestidnog i opscenog dripca i njegovih saučesnika – šta je bilo? Pa ništa. U tom infantilnom i tužnom cirkusu kompromitovalo se i Državno tužilaštvo saopštenjem da će pokrenuti postupak zbog „destabilizacije vlade“. Dokle je postupak stigao, s obzirom na to da takvo krivično delo („destabilizacija vlade“) u Krivičnom zakonu ne postoji? Nikuda nisu prispeli, naravno, jer se takvim brzopletim i nepromišljenim budalaštinama nikuda ne može ni prispeti; samo su se obrukali u brzopletom udvorištvu. Dokle je stigao postupak protiv onih žandarma koji su se dohvatili sa braćom Vučić-Mali i njihovom pratnjom? Vuče se bez nekih izgleda, uprkos Vučićevoj dernjavi, durenju i lupanju nogama.

Mi očito živimo u nekoj vrsti izmaštanog i paralelnog sveta: jeste da u stvarnosti postoje Ustav, zakoni, pravila, načela osnovne pristojnosti, domaće vaspitanje i takve trice. Ali, kakve to veze ima sa detinjastim svetom u kome živi naša vlast? Kod njih sve može i to besplatno: raj na zemlji, sve je igra, šta ste zapeli i zašto napadate našeg premijera i njegovu porodicu? Kontakt sa stvarnošću sve je tanji i providniji, ali za njih više ne postoji stvarnost koja nije njihova; njihovu „stvarnost“ proizvode Di-Džej Vučićević, Željko Mitrović, Zoran Babić i ostatak ekipe krojača carevog novog odela. Oni mogu štogod im se ćefne, kao deca koja po sobi lete svemirskim brodovima i vode ratove olovnim vojnicima, voze automobilčiće i kočije i udaju princeze za prinčeve.

U tom velikom i sanjalačkom zabavištu živimo i mi, ostali, koje ne pripuštaju da se sigramo s njima; možemo da gledamo i da ne stavljamo primedbe. Oni su uzleteli, lete i ne znamo hoće li umeti da se vrate natrag. A i da se vrate – imaju gde, jer opozicije nema. Novinari ima da kleknu i zapale, ako Braca Gašić tako kaže. Narodnim poslanicima Maja Gojković i onaj Bečić već će objasniti gde im je mesto. Nepostojeći Tanjug biće ovlašćen da objavi, a Kosmet i Metohija su naši; u Evropu samo što nismo ušli.

Blago nama decama.

(Autonomija)