MILOŠ VASIĆ: NJKV ili – bez kralja ne valja

05 Jan 2015

Studija slučaja: Pretendent na nepostojeći presto

Ovaj bi se tekst mogao nazvati i „Kako sam izvaćario glupe Srbe“; ili „Vesti iz polusveta Gotha Almanacha“, ali mi je u glavi ostala ta blesava parola iz ranih devedesetih koju su izvikivali oni dripci iz Srpske narodne obnove oko Mirka Jovića (danas uglednog biznismena) iz Nove Pazove. Tu su malo tercirali i srpski radikali Voje Šešelja, ali za kratko. Glavni je bio Vuk Drašković. Šta se desilo?

Jednoga dana, negde 1992, na aerodrom Surčin sleteo je avion iz Londona. Iz njega je izašao jedan omanji punački gospodin u pratnji iste takve gospođe. Na platformi ih je sačekala živopisna gomila raznih suklata i ridikula i ponudila gospodinu poslužavnik sa travom da ga poljubi, jer da je to „srpska zemlja“, što je ovaj i uradio. Na sva usta je proglašeno da se „naslednik srpske krune“ vratio u domovinu, crna i slavska reakcija i vračarske babe obradovale su se onoliko; očekivalo se samo još krunisanje uz prisustvo svih Redova i Staleža, Crkve i Vojske, koji će ponizno podastreti molbu princu Aleksandru Karađorđeviću da se primi prestola, krune i žezla, sve voljom naroda i milošću Božjom. Sloba Milošević i Voja Šešelj pišali su se od smeha, kao i većina normalne Srbije.

Punački gospodin nije gubio živce: ponašao se kao da je to najnormalnija procedura na svetu (ne mislim na pišanje od smeha). Srpski nije znao ni da bekne, kao ni danas, uostalom (čovek je tvrd na ušima, Majkl Devenport je za njega Matija Bećković), ali mu to nije smetalo. U međuvremenu su mu deca naučila jezik, ali on nije. Građanin Karađorđević Aleksandar (iz 5, Park Lanea, London, trenutno u Belom dvoru; od oca Petra) shvatio je gde je prispeo i s kim ima posla. Dok si rekao „Majski prevrat“, njega je okružio roj veoma značajnih podguznih muva, sve sami ovejani rojalisti i monarhisti od kojih je uskoro nastao „Krunski savet“ u kome sede neočekivana lica poput Dušana Kovačevića i Matije Bećkovića od kojih smo očekivali koliki-toliki zdrav razum, a ne od sebe prave pajace u jevtinom cirkusu jednog belosvetskog šarlatana koji spada u polusvet Gotha Almanacha. Nije da o ostatku te cenjene zbirke ispraznih titula i punih džepova mislim nešto bolje, ali ovaj naš Aca Gica je ono što bi Krleža lepo nazvao „Prinz von Habenichts“. Ona starleta Oksenbergica se bolje kotira! Tu je – zbog nečega očekivano – upao i onaj Acović, dizajner najružnijeg srpskog grba ikad, zbog koga me je sramota kad pokazujem pasoš na raznim granicama.

Sve se dakle sklopilo u jednu nekome tužnu, nekome komičnu, ruritanijsko-leharovsku operetsku melodramu za kućne pomoćnice i mahnite srpske rojaliste. Pojavio se beli Rolls Royce sa tablama na kojima piše NJKV, moš’ misliti. Onda su počeli „eventi“ na kojima se skupljao „tout Belgrade“ i na kojima je siromah Aca sricao mucajući razna opšta mesta sa raznih papira koje mu je – valjda – spremio „Krunski savet“. U međuvremenu ga je uselilo u Beli dvor, koji – uzgred – nikada nije bio vlasništvo Karađorđevića, već državno. Ne samo to: sve troškove, uključujući i štampu koju primaju, plaćaju poreski obveznici Republike Srbije, uz kost, kvartir, elektriku, grejanje, kočije, pratnju, sobarice, kuvarice i baštovane.

Čime je građanin Karađorđević Aleksandar, od oca Petra, rođen u Londonu, zaslužio ovako lep i udoban život u siromašnoj zemlji Srbiji? On se, istini za volju, bio dobro oženio još onomad, ali izgleda da tu nešto nije baš preostalo; ni tazbina se ne kotira bogznakako u tom Gotha Almanachu (sa finansijske strane, mislim, što je jedino važno kod njih). Odgovor je kratak: ničime nije zaslužio. Evo zašto.

Kao prvo, on nije nikakav „kralj“ niti „prestolonaslednik“; „knez“ može da bude samo kod kuće ili među svojim ulizicama-dvorjanima i sličnim polusvetom iz Gotha Almanacha. On je – najkraće rečeno – pretendent na nepostojeći presto, dakle međunarodni munđos i prevarant. Monarhija je ukinuta još 1946, ako se ne varam. Ne sećam se da je ponovo ustavno uspostavljena. Srbija je republika, kako god izgledala ona blesava Acovićeva kruna na grbu, a izgleda odvratno. Mi sad možemo – ništa nam ne stoji na putu – da raspišemo referendum na temu hoće li Srbija postati kraljevina, pa da vidimo kako će Aca i žena mu Kata proći. Tek i ako referendumom proglasimo kraljevinu, Acu će zapasti Beli dvor, ali da prvo plati dosadašnje troškove poreskih obveznika za period kad je bio niko i ništa. Ovako kako je sada, nas jedan međunarodni šarlatan bestidno iskorišćava i živi o narodnom trošku.

Molim vas: ima li ijedne parlamentarne političke stranke koja zagovara povratak monarhiji? Nema. Možda ima neka vanparlamentarna (ko bi se još time bavio?), ali tamo ima raznih: radikali, DSS u tri verzije, LDP itd, što spada na političku marginu. Šanse građanina Karađorđević Aleksandra da ustavnim putem postane monarh od samog početka su nikakve; za neustavni put nema ni para ni ljudi. Lako je bilo prethodnom Aleksandru (viteškom kralju ujedinitelju) da uvodi monarhofašističku diktaturu: imao je s kime i sa čime. Ovaj nema ništa i nikoga: Prinz von Habenichts.

A da mi njega lepo proteramo natrag u London? Park Lane br. 5 je fina adresa, tazbini je valjda ostalo nešto para, a i politički efekat bio bi koristan: evo progone krunisane glave, itd. Dosta se čovek ovde zabavljao.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!