MILOŠ VASIĆ: Moj je život u švajcarcima

14 Sep 2015

Studija slučaja: Hrvatski predizborni bankarski rat

Mada na prvi pogled ovo izgleda kao tek jedan od predizbornih okršaja u Hrvatskoj, priča je mnogo dublja. Vlada Zorana Milanovića (obnovljena Kukuriku koalicija SDP, Hrvatske narodne stranke i nekoliko sitnijih partnera) odlučila je – na svoj rizik – da krene u prevremene izbore, sa namerom da raspusti Sabor do kraja septembra. Mogli su da razvlače do kraja godine, ali izgleda da im HDZ i Tomislav Karamarko dahću za vratom. Procene anketa javnog mnjenja kažu da su oba protivnika tu negde – pata karta. Milanoviću, dakle, treba nešto spektakularno, ne bi li krenuo u dizanje rejtinga.

Tema se praktično nametnula sama: problem sa kreditima u švajcarskim francima, koji je Milanović već počeo da rešava proletos, ali uz odgovarajući oprez, sluteći kuda bi to moglo dovesti. Sada, suočen sa ubrzavanjem predizborne trke i Karamarkovim eskaliranjem braniteljskih i srpskih pitanja kao jedinog argumenta populističko-šovinističkog programa, Milanović je krenuo da igra na veliko, va banque. Predložen je i usvojen zakon po kome se sva zaduženja u švajcarcima pretvaraju u eurska, po kursu na dan zaduživanja. Milanovićev ministar finansija Boris Lalovac veoma je ubedljivo objašnjavao očigledne nepravde proistekle iz bankarske pohlepe: čovek koji se zadužio u evrima danas plaća normalne rate kredita i smanjuje dug; čoveku koji se zadužio u švajcarcima dug je porastao za bar 30 odsto, iako je plaćao uredno rate.

Svakome je jasno o čemu je reč: banke su našle načina da lihvarski oderu ovce, a da ih ništa ne košta. Pritom, kao što pametni i pošteni ekonomisti (ovih drugih je manje) lepo govore, niti jedan švajcarski franak nikada nije video sef bilo koje hrvatske banke; sve je ovo samo pokvarena špekulacija, pritom još drska i bezobrazna do neverovanja; ali – može im se. Tako je to u korporativnoj ekonomiji koju regulišu i kojom upravljaju banke izvan bilo kakve kontrole. Uostalom, u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, ogromna većina banaka u inostranom je vlasništvu; to je manje-više slično Grčkoj, mada u minijaturi: mi izvlačimo profit od vas, spekulativni, nepostojeći, a vi morate da plaćate; da sad ne ulazimo u detalje, a koga zanima, neka čita Varufakisove i Stigliceve tekstove kojih ima koliko hoćete.

Nije bila mala hrabrost ustati protiv planetarne šeme pumpanja para od sirotinje za bogataške džepove; Super Hik varijanta – i to uspešna. Ali SDP i Milanović morali su – hteli, ne hteli – da u tu bitku uđu: vlast je u pitanju. Naravno da je ovakvo zakonodavstvo odmah naišlo na užasavanje banaka, njihovih „analitičara“ i kolumnista; onda se to proširilo i van granica. Vi ćete nama uskraćivati „bonuse“! Vi ćete nama praviti loš primer! Prvo je pismom reagovalo Udruženje banaka Hrvatske: jako su se naljutili i zapretili prizivom kod Evropske komisije i dalje, ali i ustavnom tužbom. Vlada ih je hladno i službouljudno odjebala. Onda je – divnog li čuda – reagovala i Narodna banka Hrvatske jednim upozoravajućim saopštenjem sa uvijenom pretnjom: takve će mere, kažu, ugroziti tečaj kune, kreditni rejting Hrvatske itd, da ne gnjavim dalje; ukratko – katastrofa i propast. Ovo je zanimljiva reakcija; čovek bi još mogao da razume bankarska udruženja; ali – Narodnu banku? Jedino logično tumačenje bilo bi da je Narodna banka Hrvatske lojalnija međunarodnom finansijskom sistemu nego svojoj državi. Možda za to ima razloge: hrvatsko je bankarstvo ionako u stranim rukama i posledice bi mogle biti dramatične – ako ne blefiraju. Ali, ko bi sad o tome mislio? Neka hladnokrvnija analiza možda bi pokazala da blefiraju: eurske kamate nisu tako slatke kao od švajcaraca, ali su ipak nešto. Od zlog dužnika dobar je i koš pleve, kažu u Pirotu. Parazitu se ne isplati da ubije domaćina, kao što vidimo iz grčkog primera.

Onda nije izdržao austrijski ministar finansija: upozorio je hrvatsku vladu da to ne radi, s manje-više istim razlozima kao i međunarodni bankari. Ni to nije čudno: austrijski finansijski interesi u Hrvatskoj nisu beznačajni; setio bi se čovek stare austro-hrvatske politike još za Habzburške monarhije. E, tu je Zoran Milanović pobesneo, ionako sklon metaforičkim i drugim ispadima: poručio je austrijskom ministru da gleda svoja posla, jer da je ovo Hrvatska, a on njen premijer i neće mu se neki klipan iz Beča mešati u unutrašnja posla.

Da li je Zoran Milanović sa svojom kakvom-takvom koalicijom bio svestan u šta se upustio i kuda to vodi – ne znamo, niti vidimo da bilo ko ovde u Hrvatskoj zna. Bio taj gest sa pretvaranjem kredita iz švajcaraca u evre impulzivan (čemu je Milanović sklon), paničan (što bi se moglo poverovati s obzirom na predizbornu paniku) ili pak promišljen – kocka je bačena i nema se više natrag. Čini se da je Milanović ovim hrabrim – možda i očajničkim – jurišem na belosvetsku bankarsku mafiju sebi u najmanju ruku osigurao častan, da ne kažemo herojski silazak sa vlasti. Ako mu ne uspe, to jest, a nismo sigurni da su sve šanse izgubljene.

Tako se to povremeno događa: da neko, prisiljen okolnostima, napravi jedini ispravan potez, sve u nadi da će ga to izvući. Ponekad ga i izvuče.

(Autonomija)