MILOŠ VASIĆ: Mesec, dva…

15 Mar 2017

Aleksandar Vučić ne može da daje mandat nekom novom premijeru dok je i sam premijer, sve i da ga izaberu za predsednika republike, na koju dužnost može uredno da nastupi tek po primopredaji na Andrićevom vencu

Jedna rečenica Aleksandra Vučića izgleda da je prošla neprimećeno – što je već po sebi čudo. A bila je važna, veoma važna. Naime, kada je Maja Gojković suspendovala rad Narodne skupštine “do završetka predsedničkih izbora”, to je zapravo bila suspenzija sine die, što bi rekli stari Latini, bez najave nastavka. Kako to? Pa lepo: Aleksandar Vučić odmah potom izjavio je da će Vladu Srbije, čiji je premijer, jel’te, “napustiti za mesec, dva, tri”.

Tu se sad valja uhvatiti kalendara, Ustava i pratećih zakona. Ako Vučić pobedi odmah, kao što je planirao, 2. aprila, “mesec, dva, tri” traju do juna meseca, ne računajući moguća produženja zbog nečijih žalbi na izborni proces itd. Pritom on Vladu ne može da napusti dok Skupština ne izabere novog premijera, jer smo lepo rekli da vanrednih parlamentarnih izbora biti neć. Ko će dati mandat novom premijeru i kada? Toma Nikolić očigledno, dok mu mandat ne iscuri sasvim, samim činom proglašenja Vučića za novog predsednika republike, pa makar i posle drugog kruga izbora, kada bude pobedio „dosovske kandidate”, ubice što prijatelja iz Loznice, što gardista u Topčideru. Ili Voju Šešelja, svejedno.

Sva je prilika da će se Vučić naći u onome što šahisti zovu Zeitnot, muka s vremenom. Naime, da bi vlada Republike Srbije mogla da nastavi svoj mandat bez vanrednih izbora, treba da dobije premijera na sednici Skupštine Srbije, koji premijer treba da dobije mandat od predsednika republike, pa da onda formira većinu koju će skrušeno podastrti tom istom predsedniku na odobrenje. Tek onda Skupština može da izglasa novog premijera i istu ili malo drugačiju vladu (svejedno svakako), ali bi u tom slučaju Maja Gojković morala Skupštinu da probudi iz suspenzije i okupi. Ako, pak, Vučić bude morao u drugi krug (uskršnji ili vaskršnji, kako hoćete) predsedničkih izbora, pa onda još i da sačeka ishod verovatnih čangrizavih žalbi konkurenata, koliko će to trajati? Lepo čovek kaže: mesec, dva, tri, polako samo. Pritom, pogađate i sami, Aleksandar Vučić ne može da daje mandat nekom novom premijeru dok je i sam premijer, sve i da ga izaberu za predsednika republike, na koju dužnost može uredno da nastupi tek po primopredaji na Andrićevom vencu, za šta su pak potrebne određene pripreme protokolarne prirode. Ako Vučić podnese ostavku na mesto premijera na vreme, vladu preuzima neko od pouzdanih potpredsednika ad interim, pa je tako stvar rešena. Ali, koga će zapasti ta sumnjiva čast? Ne bih nagađao.

U međuvremenu Vučić i njegova medijska logistika nastavljaju sa histerično nervoznim i bestidnim napadima na konkurente, protivkandidate, da kažemo (mada to preterano zvuči). Vučić je pre neko veče besneo jer da se tu neki i dalje bave sa „tri udžerice”, umesto da ih zanima „ko je ubio gardiste”; ranije je trebalo da nas zanima koje ubio Jelenu Marjanović, sada su gardisti. Ispada da je gardiste (ne znamo za druge) ubio Vuk Jeremić. Onda je zavapio da im se sprema „linč” i podsetio na 5. oktobar, kada su Milanović i Komrakov popili batine; pa je pominjao „vešanje o bandere” itd. Vučić, naime, polemiše sa Twitterom i svakom blesavom porukom koja se tamo javi; štaviše donosi odštampane kopije tih budalaština na televizije i onda ih tretira kao nešto ozbiljno. Onda njegove novine opale priču da ga u Sarajevu čekaju novi Potočari i linč, da bi on mogao da se pojavi i po ko zna koji put kaže da se ničega ne plaši. Znamo da se ne plaši, hvala lepo, jer nema od čega.

Tako Aleksandar Vučić izmišlja pretnje da bi se od njih branio. Ako neka budala nešto bubne na Twitteru, odlično; ako ne, ima ko će. Vučić tako podiže temperaturu iz dana u dan, podgreva histeriju, a sve to bez stvarne političke potrebe. Pa šta i ako ne pobedi u prvom krugu? Pa nije to toliki poraz kao što se njemu čini; pobediće u drugom krugu, dobro jutro. Zašto jenjemu toliko stalo do plebiscitarnog narodnog jedinstva, kad ima uverljivu većinu u skupštini i – koliko vidimo – u biračkom telu, pa makar iz onih stotina autobisa? Ti iz autobusa glasaće za njega ionako; i bez sendviča i besplatne vožnje. To, priznajem skrušeno, meni jasno nije, ali neka ga, eto ga tamo.

Nama sada preostaje da bez parlamenta živimo još „mesec, dva, tri” posle 2. ili 16. aprila, kao ispadne. A taj parlament nam je potreban; ne da bi opozicionari tamo nešto srali protiv Vučića i njegove porodice, nego da donosi zakone i da kontroliše izvršnu vlast, što mu je posao. Već su se javile sugestije da se ta „brbljaonica” (V.I. Lenjin) već jednom ukine, jer šta će njemu „posrednik između Njega i naroda” (kralj Aleksandar, ne Vučić, nego Karađorđević).

Hajde i to da sačekamo.

(Vreme)