MILOŠ VASIĆ: Mangupi iz njegovih redova

28 Mar 2017

Studija slučaja: Takmičenje u udvorištvu

Čuli smo Aleksandra Vučića kada je – vidno iznerviran, ali to nije ništa novo – zapretio isključenjem iz stranke svakoga ko ubuduće napravi baš veliko sranje, poput Milenka Jovanova pre nekoliko dana. Pretnja, očito, nije retroaktivna, jer još nismo čuli da je Vučić smenio ili – daleko bilo – isključio Jovanova iz stranke. Uostalom, Vučić je pre nekoliko meseci, sav raspekmežen, hvalio tog istog Milenka Jovanova (prebega iz DSS) i najavljivao da ćemo za njega još čuti. Bio je u pravu.

Fenomen Milenka Jovanova zaslužuje malo više pažnje, jer je tipičan slučaj za Vučića i stranku mu. Tu je reč o eskalaciji bezobrazluka i svinjarija koji prolaze bez posledica u stranci i kod Vučića. Podsetimo se samo na krupnije skandale i na Vučićeve reakcije na njih. Skandale koje je sam Vučić izazivao nećemo ovde analizirati jer – ko bi od njega očekivao da sam sebe prekoreva?

Dakle: počelo je od pada helikoptera sa sedam mrtvih i od nikad razjašnjene uloge dva ministra – Gašića i Lončara – u toj tužnoj aferi. Vučić je tada zapenio od besa na samo pitanje o njihovoj ministarskoj ulozi u tome i vikao je na sav glas da „ne da Gašića, ne da Lončara“ – kao da mu ih je neko tražio. Ljudi su samo pitali da zašto su posadu tog helikoptera terali da sleće tamo gde ne može, umesto tamo gde može. Jednostavno sasvim. Gašić je smenjen zbog nečeg sasvim drugog, ali tek pred istek mandata, nekoliko meseci posle tog neukusnog incidenta kad je izvređao Zlatiju Labović, jer da on „voli kad novinarke kleče“ pred njim. Vučić je i to izveo preko volje i preko one stvari, ali pre će biti zato što je Braca Gašić bio nesposoban ministar nego zbog nečeg drugog. Lončar je ostao nedirnut, valjda zato što je pazio da ne vređa žene.

Naredni slučaj bio je onaj blesavi incident sa parade ponosa 2014, kada je par sati posle događaja Vučić presudio stvar: njegov brat Andrej popio je batine od žandarma samo zbog „imena na ličnoj karti“ i kvit. A sud neka se bavi do dana današnjeg time ko je tu koga prvi napao i kako je do incidenta uopšte došlo. I bavi se, a kada će završiti – ne znamo. Tada je Saša Janković izašao na prvo mesto na listi „mrzitelja“ Vučića i njegove porodice, jer je mislio da su i braća Vučić i Mali tu nešto umočili, pa jje tražio i da njih procesuiraju, kao i ta dva vojna policajca koji su bili s njima tada. Od tada je Saša Janković neprijatelj, mrzitelj i uopšte lice sumnjivo po svemu, a najviše po visini plate koju mu je odredila Skupština; od tada ga optužuje da se bavi „politikom“, a ne zaštitom građana, što će eskalirati od trenutka Jankovićeve odluke da se kandiduje za predsednika. Andrej Vučić i Predrag Mali ostali su ispod radara i zaštićeni, kao Lončar i Gašić.

Onda je došla Savamala. Vučić do dana današnjeg besni i viče, a uskoro je godinu dana od tog skandala. Prvo je bilo da su to uradili „kompletni idioti“; pa da su oni iz vrha gradske vlasti; pa kad je Marija Mali ispričala svoje, onda je Vučić promrsio da Siniša Mali neće potrajati, ali to tek posle beogradskih lokalnih izbora, a i to ćemo da vidimo. Vučić pritom ni reč nije prozborio o ključnom pitanju afere Savamala: da ko je zabranio policiji da te noći interveniše? Da se u to upustio, morao bi da viče „ne dam Nebojšu!“ Umesto toga, prenemagao se, lagao, izvodio kafanske sofizme tipa „zanimaju vas tri udžerice koje bih i ja srušio, ali po danu, a ne zanima vas ko je ubio Jelenu Marjanović“; posle je umesto Jelene Marjanović pominjao „ko je ubio gardiste“, aludirajući na Vuka Jeremića. Dakle: ne da Malog, ne da Vesića, ne da Rebića, ne da Stefanovića; ne da ni sebe, normalno.

Onda se pojavio Milenko Jovanov, sasvim očekivano i logično. Naime, kad je sve ovo do sada opisano bilo moguće; kada su svi bili zaštićeni – od Andreja Vučića, Predraga Malog, Gašića, Lončara, Rebića, Stefanovića – zašto ne bi i Milenko bubnuo nešto zanimljivo? I bubnuo je, pa je Vučić preko one stvari opet, uputio nekakvo uopšteno izvinjenje svima osim Nataši Jeremić, sve vadeći se na Vuka Jeremića koji da je njegovog bracu olajavao okolo, pak smo sada kvit: on meni brata, moji njemu ženu i šta? Milenko Jovanov je – barem u ponedeljak uveče dok se ovo piše – i dalje potpredsednik Glavnog odbora SNS i član stranke. Vučićeva pretnja, dakle, nije bila retroaktivna, važi samo za ubuduće (ako ne laže).

Iz ovog sleda događaja dadu se izvući neki zaključci. Najvažniji zaključak je da Vučić ovako proizvodi sve više mangupa iz svojih redova, jer ih ohrabruje u mangupiranju i svinjarijama. Naime, ako niko ne trpi posledice za svoja mangupiranja i svinjarije, onda su ostali ohrabreni da se mangupiraju i prave svinjarije: besplatno je, zabavno je, a i donosi poene u takmičenju u udvorištvu. Gledajte samo dokle su dogurali Vulin, Pink i D.J.V. Takmičenje u gađanju govnima uveliko traje, preciznost se ne računa, samo količina.

Tu dolazimo na naredni zaključak. Aleksandar Vučić, sujetan kakav je, paranoičan kakav je, pre bi crkao nego da sebi dopusti da smeni ili najuri nekog sebi bliskog ulizicu. Da je reagovao kao normalan političar, on bi do sada disciplinovao svog brata, najurio Gašića i Lončara odmah, Sinišu Malog, Vesića i još neke takođe odmah, Stefanovića još davno, Rebića možda (on ionako ne izgleda kao da se mnogo meša u svoj posao), a Milenka Jovanova istoga trenutka kad se prevario da saopšti to što je saopštio; sa mesta potpredsednika i iz stranke, za sva vremena.

Ali, Aleksandar Vučić pre bi crkao nego da podlegne „pritiscima mrzitelja“. On uz inat, iz čistog pasjaluka, neće najuriti ili smeniti nikoga na koga mu neko drugi skrene pažnju, pa makar takav neki pravio sranja nebeskih razmera. E, neće i neće, pa neće i pljunemo mu pod prozor.

Na taj način, očigledno vidljiv i dokazan, Aleksandar Vučić samo umnožava broj mangupa iz sopstvenih redova, ohrabruje ih i sokoli da prave što više što većih sranja. Oni – kakvi su već, a takvi su i još gori – to shvataju kao šansu za napredovanje u službi. Da je Aleksandar Vučić čitao malo više Makijavelija, a malo manje Vebera (koga ionako nije razumeo), shvatio bi prirodu posla državnika. Meštar Nikola Makijaveli još je pre skoro pola milenijuma opomenuo aspirante na vladalački posao da treba pre svega misliti na državu, a tek onda na sebe; da se treba čuvati laskavaca, a slušati one koji vam govore istinu, pa makar vam se i ne dopala odmah; da vladalac nema rodbinu (pitajte srpske srednjevekovne kraljeve koji „oslepe svog voljenog sina“); da vladalac – u interesu države i zemlje – može da prekrši reč i ugovor, ako baš mora. I tako dalje, čitajte, uostalom.

Zorana Đinđića optuživali su za „makijavelizam“; na žalost pogrešno: da je više čitao Makijavelija, a manje Karla Šmita, bio bi i danas živ. Ko drugačije misli, neka se javi. Meštar Nikola Makijaveli uporno je tvrdio da se vladalac oslanja na poverenje i ljubav naroda, ali na strah od sebe, jer su ljudi roba kvarljiva; i u pravu je. Vladalac će, kaže meštar Nikola, nedela činiti brzo i na mah, dok će dobra dela razvlačiti i mrljaviti i utrljavati. Vučić, doduše, dobra dela razvlači – kad ih ima, a kad ih nema, izmisli ih – ali razvlači i mrljavi i nedela, što nije pametno, pošto ih je kod njega više. Vladalac, da kažemo državnik, morao bi da misli malo dublje i na malo duži rok, ali to Vučiću nije svojstveno, jer inače ne bi tako brižljivo čuvao mangupe iz svojih redova.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!