MILOŠ VASIĆ: Kule i gradovi

02 Feb 2015

Studija slučaja: Siriza i Vučić

To što je izborna pobeda Aleksisa Ciprasa i njegove koalicije Siriza unela izvesnu – još neizmerenu – nervozu u Evropu, razumljivo je. Već slutite i zašto, pa da ne razmatramo sad to.

Manje je, međutim, razumljivo zašto se naš premijer Vučić toliko uznemirio od toga. Molim: „Da prihvatim da kažem narodu: nećete da plaćate struju, da ću bez ekonomske podloge da povećam platu u javnom sektoru za 70 evra svima odmah, obećavam kule i gradove koje je nemoguće izvesti a da to niste zaradili – sebe doživljavam kao ozbiljnog i odgovornog čoveka i to u Srbiji čuti nećete… A Ciprasu želim sav uspeh i sreću – ako pokaže da takvom politikom može da izvuče zemlju iz krize, to će biti nešto genijalno i onda je u pravu. Onda svi mi ostali koji mislimo da samo velikim trudom i radom rezultat može da se postigne treba da se sklonimo“ (intervju za austrijsku državnu RTV mrežu ORF, dan po pobedi Sirize u Grčkoj).

Kao prvo: niko nije niti pomenuo da bi struja u Srbiji trebalo da bude besplatna za sirotinju; niko nije tražio povećanje plate za 70 evra, čak ni u javnom sektoru; „kule i gradove“ Vučić je već obećao, k sažaljeniju, baš takve koje zaradili nismo i nećemo, nego će nam ih sazidati dobri ljudi sa Levanta, sve iz bratske ljubavi – ako ne lažu.

Šta, dakle, toliko nervira Aleksandra Vučića u pobedi Sirize i Ciprasa u Grčkoj? Nervira ga očigledno; znamo čoveka i njegove emocionalne ispade svaki put kad se nađe u neprilici. Prva pomisao je da ga nervira Ciprasova namera da preispita dogovor sa Kinezima o zakupu like Pirej, jer da se to Ciprasu čini sumnjivo (s pravom). Ako se taj plan preispita, pa Kinezi odustanu (što je moguće), onda će famozna „superbrza“ željeznica od Beograda do Pešte (300 km na sat, ej!) biti pruga niotkuda za nigde. Naime, jedini smisao te pruge počiva na izgradnji brze (čak ne ni „superbrze“) pruge od Pireja do Beograda; inače ne služi ničemu, a košta onoliko. Aca Vučić se taman dogovorio s Kinezima, a sada ovaj Cipras ljulja čamac! Još jedno propalo obećanje, a onoliko smo ga izvikali.

Mnogo važnije, međutim, jeste nešto drugo: pobeda Sirize i Ciprasa u Grčkoj ponudila je izvesnu (još ne do kraja jasnu) alternativu svemu onome za šta se Vučić zalaže u dogovoru sa gđom Merkel i Evropskom unijom. Razboriti ekonomisti već godinama lepo upozoravaju, savetuju i opominju da od politike štednje zadužena sirotinja (Grčka, Italija, Španija, Portugalija, Hrvatska i ostala fukara poput nas) ima samo štetu i još dublje propadanje u dužničko ropstvo. Štednja služi tome da se ušteđeno prelije u bankarske džepove. Podsticanje potrošnje i agregatne potražnje oživelo bi privrede tih zemalja, stvorilo rast dodate vrednosti (znate ono: PDV?) i na srednji rok izvuklo te zemlje iz krize; ako sam dobro razumeo pametne ljude.

Upravo iz tog razloga nastala je galama oko pretnje „komunizma“: evo samo što se ne pojave komesari u kožnim kaputima da nam sve otmu, da nas oteraju na kazan, da nam uzmu žene, stanove, terenska vozila, noćne klubove i splavove; da ukinu Pink! Toj muzici terciraju i salonski levičari sa preterano optimističkim prognozama evropske budućnosti ako samo pobede te razne stranke slične Sirizi. Pa se tako već gleda na Španiju i Podemos, sve u nadi da će i Italija, Portugalija i Francuska da izlegu neke slične piliće. Neće, kako stvari stoje. Naime, ideologija iza svega toga daleko je od bilo kakve ozbiljne levice; ta se ideologija još krčka, a ishod je neizvestan. Mogu razni žižeci da brbljaju šta hoće – takvo im je radno mesto – ali politička je stvarnost drugačija. Aleksis Cipras, inteligentan mlad čovek, tek će da vidi u šta se uvalio, pak će – u skladu sa svojim vizionarskim i državničkim sposobnostima – Grčku provući između njemu poznate Scile i Haribde, neka su mu Bogovi sa Olimpa na pomoći. Još je rano za predviđanja.

Nego, vratimo se mi Aci Vučiću. On se – očito – iznervirao Ciprasovom pobedom, kao da nije bila predvidiva. Šta njemu smeta (osim „superbrze“ pruge iz nigde u negde)? On aludira, bez ikakve sumnje, sledeće: eto, mi teško radimo, a ovaj obećava „kule i gradove“ (na vodi?); ispada da smo svi mi budale, a on jedini pametan, pak „mi treba da se sklonimo“, a toliko smo uradili. A šta smo to „mi uradili“ osim praznih obećanja na obećanja? Kako jedno obećanje krene u zaborav, a na to smo navikli – javlja se novo; u međuvremenu, u nedostatku boljeg, melodramatizujemo stvari: eto mi napadaju porodicu; eto Zaštitnik građana ruši državu; eto mi diraju načelnika Generalštaba; eto mi Mišković radi o glavi; itd. Sve može – samo da Merkelica bude srećna zbog naših mera štednje.

Ne radi to Aca mali Vučić sve sam: odmah se javila čuvena JULska šlihtara od Vulina. Da su Grci odmah sledili premudru politiku Velikog Vođe Vučića, Grčka se ne bi bila našla u ovim problemima, kaže čuveni levičar. Ostatak pseudo-levih stranaka (nema tu niti jedne jedine imalo leve) počeo je da cinculira: te jeste, ali; te pozdravljamo, ali. Sve njih, takozvane socijaliste, socijaldemokrate svih pasmina i ostale, Cipras je doveo u nepriliku. Ovoj civilizaciji treba nešto novo, a oni su zadremali na sinekurama i na inerciji vlasti. Izdali su svoje birače, Demokratska stranka najviše, pa se čude zašto ne glasaju za njih, a sami gledaju kako bi se ubacili u Vučićevu vlast, kao da ona nema dovoljno gladnih usti. Najdalje je dogurao Čeda Jovanović, a mogao je da bude naš Cipras; neka ga, sam je hteo, eto ga tamo.

Vučiću bi bolje bilo da nije komentarisao pobedu Sirize niti jednom rečju: sve što je rekao bilo je pogrešno. Ali – šta smo drugo očekivali?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!