MILOŠ VASIĆ: Kad Vučić kaže – „volim i ja vas“!

14 Feb 2017

Studija slučaja: Kontramiting

Ovde je na početku potrebna precizna definicija pojma. „Kontramiting“ nije politički sukob na ulici dve ili više suprotstavljenih grupacija, što svako malo vidimo po Parizu, Berlinu i drugim gradovima. Levičari i ostala studentarija potuku se sa neonacistima – pa šta? Policija ureduje, pohapsi koga treba i tu je kraj. To je evropska tradicija XX veka: još u Vajmarskoj republici nacisti, socijaldemokrati i komunisti lemali su se onoliko, pa i pucali, dok 1933. tome nije došao tužan kraj.

Ne: kontramiting je – taktički i politički gledano – potez vladajućeg režima koji organizovanim okupljanjem svojih pristalica sabotira javni skup opozicije ili nevladinih organizacija, preteći nasiljem u nadi da će ga i izazvati, pa da posle to eksploatiše u javnosti. Kontramiting je opasna rabota; ne zbog mogućeg nasilja koji vladajući režim priželjkuje, nego zbog ukupnog političkog i psihološkog kumulativnog efekta koji se tako proizvodi. Naime, ako jedan režim koji vlada na nespornim legalnim osnovama (većina glasova i parlamentarna većina) oseća potrebu da udavi svaki glas protesta i neslaganja po sveku cenu – pa i po cenu izazivanja uličnog nasilja (koje, ponavljam, priželjkuje) – tu nešto jako nije u redu. Stabilan režim, sa stabilnom glasačkom i parlamentarnom većinom, nema nikakvu potrebu da napada svoju opoziciju ili građanske otpore raznih vrsta. Stare i pametne demokratije preko takvih otpora i manifestacija prelaze mirno, uz sprovođenje cestoredarstvenih propisa – ako baš treba. To je znak zrelosti i samopouzdanja, bez loše savesti i crva koji ih grizu iznutra.

Razmotrimo sada veselu istoriju naših kontramitinga. Nećemo se obazirati na Putina i njegove „Noćne vukove“, „Naše“ i ostale parapolicijske formacije koje se kontramitinzima bave već dugo. Eto ih tamo. Prvi kontramiting održan je na Ušću 11. marta 1991. Neko je bio dovoljno pametan da taj skup odmakne od Terazija gde su studenti i ostali opozicionari već drugi dan držali neki svoj konvent, kako bismo rekli, pošto su 10. marta kroz suzavac probili policijske kordone i okupili se tamo. Taj Slobin kontramiting – prvi u novijoj istoriji – bio je očekivano tužan. Uzalud je onaj neki Dušan Matković (beše?) pozivao prisutne da odu na Terazije i obračunaju se sa „silama mraka i bezumlja“ (jel’ tako beše?); prisutni nešto nisu bili voljni za kavgu. Razlika u godinama i fizičkoj kondiciji odigrala je ulogu.

Naredni kontramiting, prvi znak panike Slobinog režima, odigrao se 24. decembra 1996. na Terazijama, usred serije građanskih protesta zbog izbornih krađa iz novembra iste godine. Tada je režim autobusima (sendvič i pivo, nekima i dnevnica) dovukao jednu izvesnu količinu svojih pristalica da Miloševiću aplaudira ispred hotela „Moskva“. Nikad nismo ustanovili koliko ih je bilo na Terazijama, jer su mnogi, ispostavilo se kasnije, tiho izvukli dupeta i otišli da posete rodbinu ili malo udaljenije kafane. Autobusa je bilo na stotine, to se zna. Taj Slobin kontramiting bio je debakl, sramota i komendija. Na moje oči je Bata Kanda (veliki i zajebani macan) na Bulevaru uterao natrag u autobus grupu zabezeknutih penzionera sa transparentima tipa „Beograd je naš“; nisu smeli ni da pisnu; ko zna Bata Kandu – jasno mu je i zašto nisu smeli. Onda je počela prava zabava: na Terazijama je policija razdvojila nas i njih (kontramitingaše), ali nije mnogo pomoglo. Nije pomoglo ni ono Slobino „Volim i ja vas“, izrečeno preko muškog polnog kurca, da prosti vaše lice. Pale su lepe batine, policija je bila nemoćna, a do kasno u noć trajao je po centru grada lov na kontramitingaše koji nisu pobegli na vreme. Da vam ne pričam…

Kasnije – iz očiglednih razloga – niko nije više ni pokušavao da pravi kontramitinge – do dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Ako me sećanje ne vara, prvi kontramiting – dobro, u light verziji – dogodio se u Novome Sadu pre neku godinu, ali nešto nije bio baš uspešan. Opet su autobusima dovedeni zabezeknuti ljudi sa sendvičima i transparentima, ali niti je njima bilo jasno zašto su tu, niti ostatku prisutnih na ulici. Ne sećam se više ni šta je tačno bio povod ovog okupljanja…

Ono zbog čega sam se latio ovih prisećanja, međutim, bio je kontramiting prošle subote preko puta Vlade Srbije. Bio je tamo – ispred Vlade, to jest – protest Vojnog sindikata i Policijskog sindikata Srbije (PSS): ljudi su tražili obećano, ali i bolje uslove rada, uniforme, plate, cipele i već sve što u takva sindikalna posla spada. Reč je ozbiljnim sindikatima: za Vojni ne znam, ali za Policijski sindikat Srbije znam da ima najmanje 13.000 članova, više nego svi ostali („načelnički“) sindikati zajedno. Onda su se preko puta Nemanjine ulice pojavili izvesni ljudi sa transparentima da brane Srbiju od njene vojske i policije. Bilo ih je malo i nisu izgledali baš uverljivo (više očiju neg’ zubi). Dovezlo ih autobusima u organizaciji neke Vulinove operacije „veterana“, sa dnevnicama i sendvičima, nit’ znaju jesu li došli i pošli, zabezeknuti i zbunjeni. Da je došlo do fizičkog kontakta po principu „reč po reč…“, loše bi se bili proveli sa onima s druge strane ulice, sve mladim i snažnim macanima, ali to je bila ideja organizatora: ovi ispiju batine, a mi i naši tabloidi i pinkovi udarimo u kuknjavu kako – eto – Soroševi plaćenici mlate patriote, znate već.

Naravno da je Stefanović dr Nebojša odmah reagovao i prebrojao prisutne sindikalce: većina su, kaže on Soroševi plaćenici, oni iz Ne davimo Beograd, nevladin ološ i možete misliti. Jedva da je tamo bilo policajca ili vojnika, kaže ministar. Nije ovo prvi put, jer od početka protesta „Ne davimo Beograd“ počele su da se pojavljuju slične provokacije, doduše na mikro-nivou: transparenti na zgradama („Nosi patku tati“ itd) uz primetno policijsko prisustvo, ali niko nije naseo.

Imamo, dakle, posla sa režimom koji ne može da podnese ni najmanji znak neslaganja ili drugačijeg mišljenja i spreman je na podle provokacije ne bi li „utro put primeni sile“, kako se govorilo za vreme dijalektičkog materijalizma. Moram da priznam da mi politička logika ovakvog postupanja ostaje nejasna; taktička logika mi je jasna, ali je reč o samoubilačkom ponašanju. Da li ministar Stefanović dr Nebojša zaista misli da će mu kontramiting pomoći? Da će zaplašiti sindikate? Da će u jeftine i ofucane optužbe tipa „Sorosevi plaćenici“ neko poverovati? Pogotovo ako u sve to uvali i „Ne davimo Beograd“?

Tu smo igru gledali još 1991. i teško da se dade osavremeniti i učiniti uverljivom; nije bila ni tada, niti će ikada biti. Ko god da je savetovao Vučića i dr Stefanovića do sada, loše ih je savetovao. Neka odmah raspišu konkurs za savetnika za razlikovanje ispravnog od pogrešnog. Ovako kako je krenulo – neće nikuda prispeti.

(Autonomija)